Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘Društvo’ Category

Vlast je poslednjih nedelja pokazala da stoički trpi šamaranja i poniženja bez obzira na to da li dolaze iz Prištine ili Pariza. I ne samo da vlast to trpi već i odlučno i čvrsto odlazi po još. Takva tolerantnost i stoicizam nailaze na punu podršku. (više…)

Read Full Post »

Moderna demokratija je sistem koji obezbeđuje poštovanje ljudskih prava i jednakost građana pred zakonom, sistem u kome građani na slobodnim izborima biraju vlast i aktivno i neometano učestvuju u političkom životu. Da bi demokratija zaista funkcionisala potrebna je i kvalitetna politička elita, a tu je Srbija u velikom problemu. (više…)

Read Full Post »

U okviru istraživanja koja publikuje Svetska banka nedavno je objavljen rad bugarskih autora Simeona Đankova i Elene Nikolove pod naslovom „Komunizam kao nesretni (drugi) dolazak“. Ovaj nespretni naslov (uz argumentaciju koja sledi) trebalo bi da sugeriše da je komunizam bio samo druga inkarnacija ili drugi dolazak pravoslavlja. Pozivajući se na Berđajeva i pojednostavljujući ga, autori iznose tezu po kojoj je komunizam procvetao na plodnom pravoslavnom tlu. (više…)

Read Full Post »

Naš savremenik Karl Šmit

Pre šest godina sam napisao tekst „Dobri i loši đaci Karla Šmita“.  Danas, kada svet kliza ka novom velikom ratu, Šmitova politička misao je najbolji putokaz za razumevanje procesa koji su na sceni.

https://nkatic.wordpress.com/2012/06/04/dobri-i-losi-daci-carla-schmitta/

Read Full Post »

Gvozdeno pravilo britanske politike je da se skandali vezani za političare ne mogu zataškavati kada uđu u javni prostor. Preko skandala se ne može preći i oni u pravilu znače privremeni prekid, a često i kraj političkih karijera. Ovo se odnosi na sve političare, bez obzira koliko bili moćni, koje ministarstvo vodili i ma koliko bili bliski premijeru ili premijerki. (više…)

Read Full Post »

Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva? (više…)

Read Full Post »

U Srbiji, državi svakovrsnog diskontinuiteta, podaništvo, poltronstvo, često i beščašće, trajni su fenomeni. Menjaju se vođe, sistemi i ideologije, menjaju se granice države, menjaju se mehanizmi propagande, kontrole i represije, slabi ili jača uticaj spoljnih centara moći. Sve se menja, samo mehanizam vlasti koji počiva na udvorištvu ostaje isti i uvek sa istim, pogubnim posledicama po sudbinu države i njene budućnosti. (više…)

Read Full Post »

Pre dve godine, prilikom jednog od boravaka u Beogradu, pokušao sam da promenim ličnu kartu i vozačku dozvolu. Svoje neprijatno iskustvo sam opisao u rezigniranom tekstu „O državi i antidržavi“ ( https://nkatic.wordpress.com/2015/10/27/o-drzavi-i-antidrzavi/). Prateći srpske medije, saznao sam da su procedure pojednostavljene i da iskustvo kakvo sam imao ne bi trebalo da se ponovi. Više iz znatiželje nego iz potrebe, odlučio sam da prikom narednog dolaska u Beograd to i proverim.

Putem interneta sam jednog dana zakazao termin za 11 sati u policijskoj stanici moje opštine. Stigao sam na vreme i službenica me je prozvala u 11:05. Kod sebe sam imao samo važeći pasoš i istekla dokumenta. Ovoga puta mi niko nije tražio uverenja, potvrde, izvode i sl. Iako su i lična karta i vozačka dozvola davno istekle, od toga nije napravljen problem, niko me nije korio niti mi je držao predavanje s tim u vezi. Za nekih 20 minuta su obavljene sve procedure i rečeno mi je da će dokumenta biti gotova za dva dana. Službenica je videla da živim u inostranstvu i dala je nalog da mi se dokumenta izdaju po skraćenoj proceduri. Tri dana kasnije otišao sam u policijsku stanici i podigao nova dokumenta.

Obradovala me je ova promena pa sam, korektnosti radi, poželeo da svoje dobro iskustvo podelim sa čitaocima. Naravno, moglo bi se još štošta popraviti, ali ovo nije trenutak za cepidlačenje već za pohvalu.

Read Full Post »

Iako se društvo u velikoj meri raspada i degeneriše, iako patološke pojave bujaju i dobijaju na snazi i učestalosti, iako se moralni i kulturni raspad društva podstiče sa raznih strana, u Srbiji kao da postoji zavera ćutanja. Godinama već ćute i oni koji to nikako ne bi smeli. Teško je poverovati da Srpska pravoslavna crkva ne vidi strašne društvene anomalije, ali se čini i da joj ne smetaju previše. Tako bar proističe iz (ne)istupanja najviših crkvenih velikodostojnika, kao i iz rutiniranih poslanica koje se šalju u etar povodom najvećih hrišćanskih praznika. (više…)

Read Full Post »

Vodeći svetski mediji i zapadna politička elita zabrinuti su zbog lažnih (ili „lažnih“) vesti koje kolaju internetom. Kontrolori svetskog virtuelnog prostora poput Gugla ili Fejsbuka intenzivno rade na razvijanju algoritama koji bi trebalo da spreče širenje lažnih vesti. Ako nekome to možda izgleda kao početak cenzure, to je samo zato što opisane inovacije upravo to i jesu – uvod u cenzuru interneta i ogorčena borba da se monopol na laž, kao i do sada, zadrži u vlasništvu najuticajnijih zapadnih medija. (više…)

Read Full Post »

Da li je Srbija tek na putu da postane kolonija, ili je na tom putu tako daleko odmakla da povratak više nije moguć? Da li je Srbija voljna žrtva tranzicionog kolonijalizma, ili joj je on nametnut? Da li su ovo razumna pitanja, ili je reč o antiglobalističkoj kuknjavi pametnjakovića koji ne razumeju ni moderno vreme ni logiku ekonomskih procesa? (više…)

Read Full Post »

U tranzicionoj Srbiji uspostavljeno je pravilo po kome je sve što dolazi iz inostranstva uvek bolje od domaćeg. To nije percepcija koja se odnosi samo na investitore i kapital, već je u vezi i sa samim Srbima. (više…)

Read Full Post »

Svaki pokušaj kritike nametnutih političkih, ekonomskih ili vrednosnih klišea, moćni globalni mediji amortizuju odvraćanjem pažnje, prećutkivanjem, relativizacijom, i veštim, sistematskim političkim etiketiranjem. Takvo etiketiranje, taj pomalo orvelovski „novogovor“, do nedavno je odlično služio svrsi. (više…)

Read Full Post »

Tehnološki progres koji je krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka fantastično podigao kvalitet života zapadnog sveta, sada se okreće protiv njega. U sistemu u kome je interes profita važniji od čoveka i njegovog života, događa se ono što se moralo dogoditi – ogroman broj ljudi postaje višak – apsolutni, neuposlivi, nepotrebni višak. Tržište, kao vrhovni arbitar ljudskih sudbina, je presudilo – računari, roboti i algoritmi odnose pobedu. Tačnije, pobeđuju vlasnici tih tehnologija. (više…)

Read Full Post »

Tokom prva dva veka širenja hrišćanstva utemeljena je doktrina na kojoj počiva seksualni moral koji crkva i danas propoveda – uz više ili manje tolerancije. Odnos hrišćanske crkve prema seksu nastajao je na nasleđu Starog zaveta i grčke antičke filozofije, ali je u prvim vekovima hrišćanstva taj odnos snažno obeležen i verovanjem u skori, drugi dolazak Isusa Hrista. Osnove hrišćanskog seksualnog morala se ne mogu razumeti izolovano od helenskog konteksta u kome se hrišćanstvo širilo.[1] (više…)

Read Full Post »

U srpskom debatnom i polemičkom prostoru vidljiv je nedostatak usredsređenosti na temu, digresivni način izlaganja i polemike, opširnost i repetitivnost bez ikakvog smisla i mere. (više…)

Read Full Post »

Postoje države koje poštuju svoje građane i koje im kroz svoje birokratske procedure olakšavaju i pojednostavljuju život. Postoje i države koje svoje građane sistematski maltretiraju. Ove druge nazivam antidržavama, a bojim se, na bazi iskustava, da je i Srbija jedna od njih. (više…)

Read Full Post »

Da li je demokratsko ustrojstvo uvek i svuda najbolji model političkog organizovanja i da li je bazni demokratski princip – jedan čovek jedan glas – jedini način na koji se može doći do stabilnog i uspešnog društva? Da li se volja većine može pretvoriti u teror nad manjinom? Da li u modernoj demokratiji bogata manjina može manipulisati demokratski proces? Da li je važniji demokratski proces, ili rezultat? (više…)

Read Full Post »

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji. (više…)

Read Full Post »

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju. Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora. Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi. (više…)

Read Full Post »

Ne pamtim da je neka knjiga ekonomskog sadržaja naišla na takav odjek, kao što je slučaj sa knjigom Toma Piketija (Thomas Piketty) „Kapital u dvadeset prvom veku“[1]. Piketi je dirnuo u osinje gnezdo uvodeći u žižu debate uporno potiskivanu temu rasta nejednakosti u modernom kapitalizmu. Kako to obično biva kod ovakvih knjiga, o njoj žučno raspravljaju i tumače je ne samo oni koji su knjigu čitali, već i oni koji o knjizi sude samo na bazi sudova drugih, koji opet o njoj sude na bazi sudova trećih, itd.. (više…)

Read Full Post »

Preturajući po starim papirima, našao sam par putopisnih tekstova koje sam objavio kao student, pre više od 35 godina. Tekstovi po sebi nisu bitni i imaju sentimentalnu vrednost samo za mene. Bitan je, verujem čak veoma bitan samo društveni kontekst u kome su tekstovi pisani, i to je jedini razlog zbog koga sam želeo da ih podelim sa čitaocima. (više…)

Read Full Post »

O Rusiji i Rusima

Uzmite i to da se danas ratuje ne samo oružjem, nego i umom, a ova poslednja okolnost je, složićete se sa mnom, po nas veoma neugodna. (Dnevnik pisca 1873, str. 105)

Ili se konačno propiju ili, pak, za desetak rubalja više ostavljaju sve, beže nekuda, čak beže bez novca u Ameriku, da tamo „osete slobodu rada u slobodnoj državi“… Tamo, u Americi, njega nekakav gnusni preduzimač izrabljuje grubim radom, pljačka ga, pa čak i pesnicama tuče, a on posle svakog udarca srećno uzdiše: „Bože, kako su ovakvi udarci pesnicama u otadžbini grubi i nazadni, a kako su ovde plemeniti, prijatni i liberalni!“ (Dnevnik pisca 1873, str. 109)

Još je Hercen govorio da Rusi u inostranstvu ne umeju da se ponašaju u društvu……A sve to zbog onog duboko usađenog ubeđenja da je lice koje Rus ima – obavezno ništavno i do stida komično lice, pa je potrebno uzeti neko drugo lice, francusko ili nemačko; tako ga, veruje, neće prepoznati. (Dnevnik pisca 1873, str. 136)

Dva veka se izgrađivao takav tip prema obaveznom principu koji je tada proklamovan u našem društvu: nikada i ni po koju cenu ne biti svoj, uzeti drugo lice a na svoje pljunuti, stideti se sebe i truditi se da ne ličiš na sebe – i rezultat je bio potpun. (Dnevnik pisca 1873, str. 137)

Dva veka odvikavanja i od najmanje samostalnosti u karakteru, i dva veka pljuvanja na svoje rusko lice, razvili su rusku savest do takvih beskraja od kojih… no, šta se može očekivati, šta vi mislite? (Dnevnik pisca 1873, str. 141-142)

Mučno je videti tamo u inostranstvu kako se izvozi i kolonizira već dvadesetak godina naša inteligencija – kako se od našeg čistog, svežeg i odličnog ruskog materijala stvara bedni međunarodni ološ, nešto bezlično što nema karaktera, nacionalnog osećanja, nešto što je bez otadžbine. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 165)

No, za sada se naši [zemljoposednici] šetaju po inostranstvu, po gradovima i banjama Evrope, podižu cene po hotelima, vuku za sobom kao bogataši svoje guvernante, svoje bonnes na uslugu svojoj deci koju odevaju u engleska odela.(Dnevnik pisca 1877-1881, str. 167)

Ljude ni za kakve novce ne možemo kupiti ni na kakvoj pijaci; njih vekovi stvaraju, a vekovi – to je vreme, godine, čak i u nas gde vekovi odavno ništa ne vrede. Čovek ideje i samostalne nauke, aktivan čovek stvara se samo u toku dugotrajnog samostalnog života nacije, kroz njen vekovni mukotrpni rad – rečju, njega stvara ukupni istorijski život zemlje… Nemoguće je veštački požurivati nužne i nepromenjive istorijske momente u životu naroda. (Dnevnik pisca 1873, str. 106-107)

Majke piju, deca piju, crkve su opustele, očevi se bave razbojništvom… ali kakav se rad može organizovati sa ovolikim kafanama? (Dnevnik pisca 1873, str. 108)

Novcima sve mogu da kupim, počasti, uvaženja, mogu svakoga da potkupim, mogu iz svega da se otkupim. Teško je predstaviti sebi ovu okorelost srca mladog čoveka koji je odrastao u jednom od tih bogatih domova. (Dnevnik pisca 1876, str. 338)

To je nama potrebno [osvajanje Azije] jer se Rusija ne nalazi samo u Evropi nego i u Aziji, zbog toga što je Rus ne samo Evropljanin nego i Azijat. I više od toga: mi imamo više nade u Aziji nego, može biti, u Evropi. I još: što se tiče naše buduće sudbine Azija je, može biti, naša najvažnija ishodišna tačka… Treba se osloboditi onog lakejskog straha da će nas u Evropi nazvati azijskim varvarima, da će nam kazati da smo više Azijati nego Evropljani. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 514)

O Rusima i Evropi

Pred evropskim autoritetima, Rus se kao što je poznato, sa zadovoljstvom i žurno klanja čak ne razmišljajući mnogo; posebno u takvim slučajevima on se ne upušta u razmišljanja. (Dnevnik pisca 1873, str. 137)

Sve to opominje na našu, može biti još dugu, usamljenost u porodici evropskih naroda, na one greške Evropljana u procenama o Rusiji koje će potrajati još u budućnosti, to govori o njihovoj očitoj sklonosti da o nama sude po onom lošem, pa možda objašnjava onu upornu, opštu, na nekakvom gadnom i snažno neposrednom osećanju zasnovanu mržnju koju Evropljani gaje prema nama, to objašnjava i onu odvratnost njihovu prema nama kao prema nečemu gadnom, pa čak i onaj nekakav sujeverni njihov strah pred nama, pa i sam onaj – večni, davnašnji, stari prigovor njihov upućen nama: da mi, navodno, nismo uopšte Evropljani… Mi se, razume se, ljutimo, i iz sve snage se upinjemo da dokažemo da smo Evropljani… (Dnevnik pisca 1873, str. 81)

Evo, tu je početak zla: u tom prenošenju, nasleđivanju ideja, u onom vekovnom nacionalnom gušenju u sebi svake nezavisnije misli, u pojmu o položaju Evropljanina koji se može dostići samo uz obavezan uslov nepoštovanja prema sebi i prema ruskom čoveku! (Dnevnik pisca 1873, str. 150)

Imajte na umu, gospodo, da svi ti vaši uzvišeni evropski učitelji, vaša svetlost i vaša nada – Mil, Darvin, Štraus- na začuđujuće zanimljiv način ponekad gledaju na moralne dužnosti savremenog čoveka… Može biti da je to tako, možda su ciljevi svih tih savremenih vođa evropske progresivne misli čovekoljubivi i veličanstveni. Ali, meni izgleda sigurno i ovo: dajte tim savremenim, divnim učiteljima mogućnost da sruše staro društvo i da izgrade novo – i videćete da će nastupiti takav mrak, takav haos, nešto grubo, slepo i neljudsko do te mere da će se zgrada srušiti pod prokletstvima čovečanstva i pre nego što bude završena. Kad jednom bude odbacio Hrista, ljudski um će stići do začuđujućih rezultata. (Dnevnik pisca 1873, str. 150-151)

No zbog čega bismo i tražili nekakvo poverenje Evrope? Zar je Evropa nekada gledala na Ruse s poverenjem, zar ona uopšte može da gleda na nas s poverenjem i bez mržnje? (Dnevnik pisca 1876, str. 198)

Zaključak je: Rus, kada zaista postane Evropljanin, ne može da ne bude u isto vreme i prirodni neprijatelj Rusije. (Dnevnik pisca 1876, str. 204)

Mi smo se učili da volimo Francuze, Nemce i sve druge, kao da su svi oni naša braća, nevodeći nimalo računa što nam oni uopšte nisu braća, što nas nisu nikada voleli niti imaju nameru da nas i ubuduće vole. U tome se sastojala naša reforma, celo Petrovo delo… (Dnevnik pisca 1876, str. 208)

Ali čak i bez toga (hoću da kažem, čak i bez francuskog jezika), jedan Rus iz obrazovanijeg staleža već sada, i to je najčešće tako, nije ništa drugo nego intelektualni proleter koji nema tla pod nogama, koji je bez korena, internacionalni hibrid kojeg nose svi evropski vetrovi. (Dnevnik pisca 1876, str. 251)

Za Evropu, Rusija je – nesporazum, nedoumica, i svaka njena aktivnost je nedoumica, i tako će biti do samog kraja. (Dnevnik pisca 1876, str. 270)

Kada bi se dogodilo da i Rusija odluči ne da nešto narušava, nego samo da povede računa o svojim interesima – odmah bi se sve ostale „ravnoteže“ ujedinjavale u jednu i kretale bi na Rusiju: “Eto, narušavate ravnotežu“ govorili bi. (Dnevnik pisca 1876, str. 284)

Evropljani ni po koju cenu nisu hteli da nas prihvate kao svoje, ni u kom slučaju i ni za kakve žrtve… i to tako traje do danas… I što god smo mi više, njima ugađajući prezirali našu nacionalnost, utoliko su oni više prezirali nas. Mi smo puzili pred njima, mi smo skrušeno ispovedali pred njima naša „evropska“ ubeđenja i naša gledišta, ali oni su nas gledali s visine, s podsmehom… No, mi se nikako ne možemo odreći Evrope. Evropa je nama druga otadžbina – ja prvi to strasno ispovedam, i uvek sam to ispovedao… Šta učiniti, dakle? Prvo i pre svega, treba postati Rus… Postati Rus to znači prestati s preziranjem svog naroda. I čim Evropljanin bude primetio da mi cenimo svoj narod i svoju nacionalnost, on će odmah početi da nas ceni. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 27)

A nije li i “najblaženiji papa, namesnik Božji nepogrešivi, na zemlji” polazeći Bogu na istinu za vreme svojih poslednjih zemaljskih dana, poželeo pobedu Turaka, gonitelja hrišćanstva, nad Rusima koji su ustali u ime Hrista i u odbranu hrišćanstva samo zbog toga što su prema njegovom nepogrešivom zaključku Turci ipak bolji od jeretika Rusa koji ne priznaju papu? (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 150)

Napustiti slovensku ideju i ostaviti bez rešenja problem o sudbini istočnoga hrišćanstva (NB – to je suština istočnog pitanja) – to znači razbiti u paramparčad zdanje Rusije i umesto nje izmisliti nešto novo što više neće ličiti na Rusiju. To čak ne bi bila revolucija nego jednostavno uništenje i zbog toga se nešto slično ne može ni pomišljati. Tu ideju ne vide i ne priznaju samo oni slepi ruski “Evropljani” i s njima zajedno još i, na njihovu sramotu, berzanski kraljevi i kombinatori. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 303)

Nacije žive od velikih osećanja, njih nadahnjuje velika ideja jedinstva, misao koja obasjava i sjedinjuje narode njih pokreće, nacije žive kada ljudi priznaju one najveće kao sebi ravne, i to je ono odakle se rađa nacionalna moć – da, tako žive nacije – ne žive one nikako od berzanskih špekulacija i od brige o vrednosti rublje. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 304)

Jednom reči, da bi smo [Rusi „evropejci“] ostvarili svoj cilj mi ćemo pre svega upotrebiti mnogobrojna i moćna sredstva koja će delovati na slabe “živce” njegovoga [narodnog] karaktera, jer tako je bilo nekada i sa nama – i tada će narod biti – naš. On će se postideti svoje prošlosti i prokleće je. Ko bude prokleo svoju prošlost biće naš – to je naša formula! (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 434)

Zašto, zašto je naš ruski liberal tako često neprijatelj ruskog naroda? Zbog čega u Evropi ljudi koji sebe nazivaju demokratama uvek brane narod, ili se barem oslanjaju na njega, a naš demokrat koji je najčešće aristokrata, na kraju krajeva, uvek ide na ruku svemu onome što uništava snagu naroda i završava uvek nekom gospodštinom… No da završimo: nauku ćemo prihvatiti, ali što se tiče “prosvećivanja” nemamo potrebe da i njega crpemo iz zapadnoevropskih izvora. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 456)

Danas svi u Evropi drže kamen u ruci i spremni su da se okome na nas kada im se prva prilika za to bude ukazala. Zbog čega ta mržnja, zbog čega oni ne mogu da shvate jednom zauvek da smo mi bezopasni za njih, zbog čega neće da shvate da smo njihove dobre sluge i da se naša evropska misija sastoji u tome da poslužimo Evropi i njenom blagostanju? (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 516)

Evropa je spremna da nas pohvali, da nas i po glavi pomiluje ali nas neće priznati za svoje, preziraće nas i potajno i otvoreno, smatraće nas za ljude nižega reda, mi smo njoj odvratni, da, odvratni smo joj posebno kada joj se vešamo o vrat i kada je bratski ljubimo. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 517)

O Slovenima i njihovom odnosu prema Rusima

Srbija je [1876] izašla na bojno polje uzdajući se u svoje moći ali, razume se, ona zna da samo Rusija može da je sačuva od propasti u slučaju velike nevolje – ona zna da će joj Rusija svojim ogromnim uticajem pomoći, u slučaju uspeha, da sačuva maksimum dobitka. (Dnevnik pisca 1876, str. 206)

Oslobođeni i zahvalni Sloveni bi, prirodno, trebalo da prigrle Englesku kao svoju spasiteljku i osloboditeljku, i ona bi im tada „otvorila oči što se tiče Rusije“: „Evo“, rekli bi tada, „to je vaš ljuti neprijatelj, ona je, pod izgovorom da brine o vama, jednako sanjala kako da vas proguta i kako da vas liši vaše neminovne i slavne političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 286)

No, ipak, glavni razlog te njihove surevnjive mržnje prema njemu [generalu Černjajevu] bio je, u to nema sumnje, onaj o kojem sam već bio u prilici da govorim, dakle ono predubeđenje veoma velikog broja Srba da, ako Sloveni i budu oslobođeni uz pomoć Rusa, to će biti samo korist po Rusiju – Rusija će njih osvojiti i lišiti one „toliko slavne i nesumnjive političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 331)

Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (zbog svog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sreti ni u nacijama koje su mnogo starije, već i kudikamo samostalnije nego što je Srbija. Ali, uporedo sa tom „gornjom“ Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im. (Dnevnik pisca 1876, str. 331)

Da, to je večna nesloga među Slovenima! Oni sve to čuvaju u svojim predanjima, sve to prenose svojim pesmama, i bez Rusije kao velikog centra koji ih može ujediniti – ne može biti sloge među Slovenima, bez Rusije se Sloveni ne mogu održati, nestaće s lica zemlje potpuno – bez obzira šta o tome mislili predstavnici srpske inteligencije ili nekakvi tamo civilizovani i evropeizirani Česi… Ima u njih previše sanjara. Gotovo svi su oni sanjari. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 45)

Ja bih tim visokoobrazovanim Srbima, koji su ovog leta gledali s toliko nepoverenja na Ruse, ukazao, na primer, na pesmu A.S. Puškina – “Pesma o Crnom Đorđu”, ili na onu “Boj pod Zenicom velikom”… A kad bi Srbi pročitali te “pesme”, oni bi konačno shvatili šta mi mislimo o njihovoj slobodi, da li mi poštujemo i radujemo se njihovoj slobodi ili ne – shvatili bi da li mi želimo da ih zgrabimo pod vlast ili ne, da li želimo da im uzmemo slobodu ili ne. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 46-47)

Međutim, i sada se mogu sigurno znati dve stvari: 1) slovenska plemena čitavog Balkanskog poluostrva će se brzo – možda i ne tako brzo- ipak osloboditi turskog jarma i počeće da žive novim slobodnim i može biti i nezavisnim životom i 2) … Da, upravo ovo drugo je ono što će se obavezno desiti i o čemu sam ja odavno želeo da kažem svoje mišljenje. To “drugo” se, po mom najdubljem uverenju, sastoji u tome što Rusija neće imati, i nikada nije ni imala, takve neprijatelje, zavidljivce, klevetnike i otvorene hulitelje nego što će biti ta slovenska plemena kada ih Rusija bude oslobodila i kada Evropa bude priznala da su oslobođena! (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 363)

Oni će svoj novi život nakon oslobođenja započeti tako – to ponavljam – što će izdejstvovati garancije i pokroviteljstvo za svoju slobodu od Evrope, od Engleske ili od Nemačke, pa ako u savezu država bude i Rusija oni će sve to činiti upravo da se zaštite od Rusije. Oni će započeti obavezno tako što će sebe ubediti da ne duguju Rusiji nikakvu zahvalnost nego, naprotiv, da su se jedva nekako spasli od ruskog vlastoljublja – oni će tvrditi da su se spasili zahvaljujući intervenciji evropskog koncerna država… (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 364)

O veri, naciji i humanizmu

Teško društvu koje nema religioznog osećanja! (Dnevnik pisca 1873, str. 158)

Zatim u papinom pismu (Pije IX) slede najčudnije reči od svih koje se mogu očekivati od poglavara rimskih katolika: „Govorim tako“, piše papa, „zato što smatram svojom dužnošću da govorim istinu i nekatolicima, jer svako ko je primio krštenje pripada, manje ili više – ovde ne mogu detaljnije da objasnim zbog čega – pripada, ponavljam, u većoj ili manjoj meri, papi“. (Dnevnik pisca 1873, str. 236)

Možda je Hristos jedina ljubav ruskog naroda, i on voli njegov lik na neki svoj način, kroz neku patnju. (Dnevnik pisca 1873, str. 42)

Gde je pravda, je li moguće da je svet još toliko daleko od nje? Kada će prestati nesuglasice, hoće li se ljudi ikada zbratimiti, i šta je smetnja tome? Hoće li ikada pravda biti tako moćna da će moći da savlada ljudsku iskvarenost, cinizam i egoizam? Gde su one istine do kojih se stizalo sa toliko muka, gde je čovekoljublje? (Dnevnik pisca 1876, str. 226)

Bez najviše ideje, međutim, ne može da postoji ni čovek ni nacija. A na zemlji postoji samo jedna najviša ideja, i to je ideja o besmrtnosti ljudske duše – sve ostale „više“ ideje života proističu iz ove jedine. (Dnevnik pisca 1876, str. 393)

Ja tvrdim (zasad opet bez dokaza) da se ljubav prema čovečanstvu ne može zamisliti niti shvatiti, da je ona apsolutno nemogućna bez vere u besmrtnost ljudske duše. (Dnevnik pisca 1876, str. 395)

Uostalom, nisu Hrista tamo [na Zapadu] nauke pomračile, kako to tvrde liberali, to se desilo i pre nauka kada je zapadna crkva unakazila Hristov lik, kada se pretvorila u Rimsko carstvo i kada se ponovo ovaplotila u obliku Papstva. Zaista, na Zapadu nema više hrišćanstva, nema crkve mada ima još mnogo hrišćana i njih nikada neće sasvim nestati. Katolicizam nije više hrišćanstvo, on prelazi u idolopoklonstvo, a protestantizam se gigantskim koracima približava ateizmu i kolebljivoj, nestalnoj (ne večitoj) nauci o moralu. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 454)

Na početku kod svakog naroda, kod svake nacionalnosti moralna ideja je prethodila začetku nacionalnosti, jer ona je tu nacionalnost stvarala. A ta moralna ideja poticala je oduvek iz mističnih ideja, iz uverenja da je čovek večan, da nije jednostavno zemaljska životinja – nego da je u vezi sa drugim svetovima i sa samom večnošću… I imajte na umu, čim se posle izvesnog broja vekova (jer i tu postoji zakon koji nama nije znan) počne da koleba i da oslabljuje u nekoj naciji njen duhovni ideal, s njim odmah počinje da pada i čitav njen građanski poredak, potamne svi građanski ideali koji su do tada uspeli da se u njoj obrazuju. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 470)

Čim moralno-religiozna ideja kod jednog naroda dođe do svog kraja, iživi se, nastupa panična i kukavička potreba da se ljudi ujedine radi “spasenja stomaka” – svako građansko ujedinjenje u takvom slučaju drugih ciljeva ne može imati… Ali to spasavanje stomaka je najnemoćnija i najbednija ideja među svim idejama koje mogu da ujedine čovečanstvo. To je predosećanje kraja – početak kraja. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 471)

___________________________________________________________________

[1] Svi citati su preuzeti iz tri knjige Dnevnika pisca Dostojevskog, u izdanju IRO Partizanska knjiga iz Ljubljane, izdanje iz 1982. godine. Dnevnici su objavljeni u okviru višetomnog izdanja pod naslovom Dostojevski kao mislilac.

Read Full Post »

Povišena osetljivost srpske javnosti u vezi sa interpretacijom uzroka Prvog svetskog rata je razumljiva, ali je ponešto i preterana. Ne postoji analiza uzroka rata u kojoj Srbija može proći sjajno, ali je Srbija previše mala i beznačajna meta da bi se samo preko njenih leđa mogla uspešno promeniti slika o krivici za izbijanje Prvog svetskog rata.

Stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata je zgodna prilika da istoričari zarade neku paru objavljujući prigodne knjige u očekivanju većih tiraža. Kada su istorija Prvog i Drugog svetskog rata u pitanju, svaki povod je dobar kao korak u procesu vršenja revizije prošlosti, u skladu sa novom konstelacijom snaga i savezništava. Najveća žrtva istorijskog revizionizma je uvek i sistematski Rusija. Ovaj trend je pogotovo vidljiv poslednjih dvadeset godina [1]. (više…)

Read Full Post »

Dva teroristička napada u Volgogradu su me podsetila na tekst koji sam napisao pre mnogo godina, ali ga nikada nisam objavio. Tekst sam malo korigovao da bih ublažio gorčinu kojom je odisao 2004. godine, kada je napisan. (više…)

Read Full Post »

Ovo je izvod iz dugog razgovara-intervjua koji je sa mnom vodila profesorka dr Radmila Nakarada. Intervju je napravljen septembra 2013. Kraj godine mi se učino kao dobar trenutak da neke delove tog intervjua postavim na blog, naravno uz dozvolu dr Nakarade. 

Naša država kao da propada, tone. Zašto?

Drama Srbije je pre svega uzrokovana njenom nesposobnošću da upravlja sobom. Srbija sobom ne upravlja prvenstveno zato što to ne ume, a u drugom koraku i zato što joj to i sa strane, nesporno, otežavaju. Uprkos inostranom moćnom faktoru, krivica za propadanje Srbije ide pre svega na raboš nekompetentne i lenje elite koja je pokazala mali intelektualni, a ogroman udvorički i narcisoidni potencijal. (više…)

Read Full Post »

Škola i tržište

Kvalitet obrazovanja jedan je od najvažnijih faktora ekonomskog uspeha zemlje i u vezi sa tim postoji potpuna globalna saglasnost. Istovremeno, najveći broj država je nezadovoljan stanjem svog školskog sistema i pokušava da nađe odgovore na nove izazove vremena.

„Obrazovanje je toliko važno, da ga ne možete prepustiti samo jednom ponuđaču“. U ovom citatu, pod jednim ponuđačem se misli na državu, a citat je došao sa pomalo neočekivane strane – rečenicu je izgovorio nekadašnji švedski ministar za obrazovanje Per Unckel. (više…)

Read Full Post »

Velika ekonomska kriza, ili velika recesija kako se sve češće naziva, dovela je do promena u osećanju života građana na Zapadu. Budućnost više nije onako izvesna i stabilna kako je to ranije izgledalo. Umesto plitkog trijumfalizma koji je dominirao od sloma socijalizma devedesetih godina prošlog veka, pojavili su se disforija, strah, sumnja i rezignacija.

Na trenutak je čak izgledalo da bi kriza mogla otvoriti konstruktivnu debatu o egzistencijalnim, sistemskim pitanjima modernog kapitalizma i današnjeg sveta. Nada je trajala kratko, a debata koja se vodi na vidljivom delu svetske pozornice (a samo je on važan) površna je i otužno ekonomistična. (više…)

Read Full Post »

Jedna od najčešćih ekonomskih kovanica koja se danas mogu čuti je ona o fleksibilnom tržištu rada. Neprekidnim ponavljanjem ove kovanice koju više niko niti analizira niti dovodi u pitanje, ona postaje nova, prihvaćena mantra. U njoj je sadržana sama suština „novog“ kapitalizma i ona simbolizuje budućnost koja ne samo da se sprema, već je uveliko tu. (više…)

Read Full Post »

U prirodi je nesigurnog intelektualnog uma da ono što ne uspeva da razume tretira kao duboko i mudro. U prirodi je nesigurnog intelektualnog uma i da ne dovodi u pitanje povremena lupetanja priznatih autoriteta i da im veruje čak i kada ih ništa ne razume. Na eksploataciji ovih mentalnih slabosti počivaju pisanja svih opskurnih i nerazumljivih intelektualnih tekstova, kao i brutalna zloupotreba jezika koja sa tim ide. (više…)

Read Full Post »

« Newer Posts - Older Posts »