Analitičari globalnih zbivanja upozoravaju da svetu ponovo preti hladni rata u čijem su epicentru udružene zapadne sile na jednoj strani, i prilično usamljena Rusija, na drugoj. Čini se da je to preblaga ocena onoga što se zbiva na svetskoj sceni. Ne samo da je hladni rat odavno počeo i da se svakim danom pojačava, već je otvoren još jedan novi front. Na tom frontu, za sada samo ekonomskom, sukobljavaju se SAD i Kina. U velikoj slici stvari, ovaj drugi sukob bi se mogao pokazati još opasnijim po globalnu ekonomsku i geostratešku stabilnost.
Osim u iracionalnim atavizmima zapadnih stratega, Rusija danas ne može predstavljati opasnost za zapadni svet i njegovu globalnu dominaciju. Rusija je i ekonomski i demografski inferiorna, a kombinacija ta dva faktora je u temelju svake dugoročne moći. S druge strane, Kina je veliki i snažan takmac čija se buduća dominacija ne može zaustaviti, osim direktnim, preventivnim sukobom.
Kina je danas jedina velika sila koja niti troši snagu na unutrašnja trvenja, niti izmišlja spoljne neprijatelje. Reč je o državi koja ima najbolje razrađenu i koordiniranu globalnu strategiju. To se pogotovo odnosi na privrednu strategiju formulisanu planom pod nazivom „Napravljeno u Kini 2025“. Plan je zvanično objavljen 2015., a deklarisani cilj je da Kina do 2025. postane vodeća tehnološka sila i da tako preuzme primat od svojih zapadnih konkurenata. To podrazumeva i da Kina u najvećoj meri postane tehnološki samodovoljna i nezavisna. Tehnološko liderstvo i ekonomska moć kombinovane sa ogromnim brojem stanovnika će, pre ili kasnije, Kinu pretvoriti i u dominantnu vojnu silu. Ako bi sve išlo po kineskom planu, Kina bi u vrlo kratkom vremenu mogla postati najveća svetska sila.
SAD tvrde da Kina svoju politiku razvoja gradi na praksi nelojalne konkurencije kojom se krše pravila Svetske trgovinske organizacije, kao i da u interesu svoje privrede potcenjuje i manipuliše juanom. Kina se optužuje i da ekonomskim ucenama iznuđuje transfer tehnologije, da pribegava krađi intelektualne svojine i slično.
Osim toga, Kina ima svest o značaju „meke moći“ i nju promoviše kroz Institut „Konfucije“ čija se svetska mreža ubrzano širi i čije širenje sve više smeta zapadnim zemljama.
Rečju, Kina je naučila sve zapadne trikove, savršeno je ovladala ključnim tehnikama ekonomske, pa i kulturne ekspanzije. Kina svoje konkurente danas pobeđuje u igri čija su pravila upravo oni kreirali i nametnuli ih ostatku sveta.
Ekonomski sukob sa Kinom je počeo otežavanjem ili zabranom kineskim kompanijama da kupuju zapadne kompanije, da bi se potom sukob nastavio uvođenjem dodatnih carinskih barijera na uvoz neke kineske robe. Poslednji trend je da se američkim kompanijama direktno zabranjuje da isporučuju komponente kineskim tehnološkim kompanijama, ili se državnim agencijama i strateški važnim kompanijama zabranjuje kupovina opreme kineskih proizvođača. Ovakvi potezi se najčešće pravdaju zaštitom nacionalnih i bezbednosnih interesa.
Čak se i MMF diskretno uključuje u ovaj rat protiv Kine. Države koje se nalaze na Putu svile i koje pozajmljuju novac od Kine za infrastrukturne projekte na tom putu, upozorene su da su inostrani krediti veoma opasni po ekonomsku stabilnost i po platni bilans. MMF je 2018. najednom „otkrio“ da su inostrani krediti veoma opasni i da mogu uvesti države u dužničko ropstvo … onda kada se krediti uzimaju od Kineza.
Kina danas radi ono što su zapadne sile radile decenijama unazad. Razlika je samo u tome što Kina svoj uticaj širi mnogo mekše i diskretnije, što nikome ne nameće svoj sistem vrednosti i ne meša se u unutrašnju politiku država koje kreditira. Ne manje važno, Kina pokazuje i (nešto) više razumevanja za ekonomske interese manjih država.
Zapad se prvi put u modernoj istoriji sukobljava sa protivnikom koji mu je dorastao u svim elementima globalne geostrateške igre. Pri tome, i vreme radi u korist strpljive Kine. Otud, „majka svih bitaka“ nije ona između Zapada i Rusije, već ona između Zapada i Kine.
Kako će u konačnici izgledati taj rat ostaje da vidimo. U ovoj ranoj fazi ekonomski rat će se dodatno pojačavati. Ali globalna ekonomska međuzavisnost je otišla predaleko, pa mere uperene protiv Kine bi se mogle vratiti kao bumerang i naneti ogromne štete i globalnoj ekonomiji i zapadnim interesima.
Istorija nas uči da smena na vrhu piramide moći nikada nije bila miroljubiva i da je ta vrsta tektonskih promena uvek bila praćena velikim ratovima. Istorija nas uči i da su ekonomski razlozi u korenu svih velikih ratova i da u takvim sukobima razuma nema, ima samo krvi. Nažalost, istorija nas uči i da nas istorija ničemu ne uči.
