DA LI JE BATINA IZ RAJA IZAŠLA

U uzorno uređenom, ali zli jezici kažu autoritarnom Singapuru, za širok spektar krivičnih dela predviđeno je, pored zatvora, i fizičko kažnjavanje. (Npr. i vandalizam spada u dela za koje je predviđeno batinanje.) Kazna se sprovodi štapom od ratana i primenjuje se na muške kažnjenike od 16 do 50 godina starosti. Može se primeniti i na mlađe, ali je sudski postupak drugačiji. Mlađi od 18 godina mogu dobiti maksimalno do 10 batina, a stariji ne više od 24.

Postupak je strogo kontrolisan, propisan i uređen u svim detaljima. Uvek je prisutan i lekar. Izvršitelji kazne su obučeni s idejom da ova vaspitna mera bude što bolnija. Batinanje je usmereno samo na „donji deo leđa“. Oporavak od batina je proces koji može potrajati i do mesec dana, ali tragovi kazne ostaju zauvek (dosta nezgodno za eventualne nudiste ili učesnike Prajda).

INDUSTRIJA CENZURE … POZITIVNE

Kovanicu VOJNOINDUSTRIJSKI KOMPLEKS (military–industrial complex) je u javni prostor uveo predsednik Ajzenhauer u svom oproštajnom govoru januara 1961. On je upozorio na ogromnu moć ovih struktura i njihov maligni uticaj na američku politiku.

Odnedavno smo obogaćeni i za novu kovanicu – CENZORSKOINDUSTRIJSKI kompleks (censorship industrial complex). Reč je o „industrijalcima“ iz obaveštajnog i akademskog sektora čiji je posao da cenzurišu sadržaje u internet sferi.

Obaveštajci i deo liberalne univerzitetske elite imaju zadatak da nas štite od lažnih vesti. Oni to, dakako, rade u ime istine, vrline i našeg mentalnog zdravlja, i tu nema govora o manipulacijama javnog mnjenja. Prostor manipulacija je pre svega ruski i kineski domen i novi cenzori nas, između ostalog, štite i od ovih zlih autokrata. Elon Mask je mnogo doprineo da dobijemo informacije o pregalaštvu vrednih cenzora.

 

BLOOMBERGOVA NEŽNA ODA PREDSEDNIKU BAJDENU

Pod naslovom “Hunter Biden Was Convicted. His Dad’s Reaction Was Remarkable.”, Nia-Malika Henderson, kolumnistkinja Bloomberga, piše dirljiv tekst posvećen ličnosti američkog predsednika, podsećajući usput i na ranije porodične tragedije porodice Bajden.

Kritikujući odnos Republikanske stranke prema Bajdenu i njegovom sinu Hanteru, upoređujući vrline Bajdena s “nevrlinama” Trampa, kolumnistkinja između ostalog kaže da je su ova iskušenja „dokaz Bajdenove suštinske dobrote, njegovog nepokolebljivog osećaja pristojnosti, njegove trajne vere u Boga…“

Možda je ipak bolje direktno čuti ovog suštinski dobrog, pristojnog i bogobojažljivog čoveka.

D-DAY KAO PREKRETNICA DRUGOG SVETSKOG RATA – postmoderno tumačenje istorije

Loši poznavaoci istorije Drugog svetskog rata žive u zabludi da su Staljingradska bitka i potom Kurska bitka bile odlučujuće bitke ovog rata. Pogrešno. Prekretnica u ratu je bilo savezničko iskrcavanje u Normandiji. Tako bar sledi iz brojnih tekstova koji se objavljuju povodom osamdesete godišnjice iskrcavanja u Normandiji. Saveznici su se iskrcali sa oko 156.000 ljudi, dok je krajem juna već bilo angažovano preko 850.000 vojnika. Taj broj (850.000) otprilike odgovora broju mrtvih, ranjenih i zarobljenih nacista i njihovih saveznika tokom Staljingradske bitke. (U Kurskoj bici učestvovalo je oko dva miliona vojnika, 6.000 tenkova i 4.000 aviona.)

RAT U UKRAJINI 2022-202X I RUSKO-TURSKI RAT 1877-1878. OČIMA DOSTOJEVSKOG

Aleksandar II je 24.4.1887. objavio rat Turskoj. Jedan od ciljeva rata je bio i da se pomogne balkanskim narodima da se potpuno oslobode turske vlasti. (Srbija se decembra 1877. pridružila ratu protiv Turaka.) U početku rata Rusima nije najbolje išlo i u Rusiji je bilo dosta onih koji su kritikovali rat i rusku politiku. Zapadna Evropa i Vatikan bili su na turskoj strani. Ovo su komentari Dostojevskog vezani za taj rat*:

„Oni koji veruju u moć Turaka pominju, međutim, njihove puške koje su navodno bolje od naših, njihovu artiljeriju koja je, takođe, navodno bolja od naše. Ali takvi, u suštini, neće da priznaju da mi ne ratujemo samo protiv Turske nego protiv mnogih evropskih država, oni zaboravljaju da ima mnogo Engleza koji služe kao oficiri u turskoj vojsci i da se Turci naoružavaju uz pomoć evropskog novca, da evropska diplomatija veoma često staje na put našim planovima još od početka rata, lišavajući nas tako pomoći naših prirodnih saveznika, lišavajući nas čak pravih puteva koji od nas vode prema Turskoj. Osim toga, Evropa je tom svojom mržnjom prema nama ohrabrila fanatizam Turaka …“

„U Evropi su, kao kruna svega toga, nedavno, kako-tako, prikupili veliki zajam u korist Turaka, na štetu po vlastiti džep … „

„Napustiti slovensku ideju i ostaviti bez rešenja problem o sudbini istočnoga hrišćanstva (NB — to je suština istočnog pitanja) — to znači razbiti u paramparčad zdanje Rusije i umesto nje izmisliti nešto novo što više neće ličiti na Rusiju. … Tu ideju sada ne vide i ne priznaju samo oni slepi ruski »Evropljani« i s njima zajedno još i, na njihovu sramotu, berzanski kraljevi i kombinatori. Berzanski moćnici su za mene, uslovno govoreći, svi oni Rusi danas koji osim svog džepa ne vide nikakvu Rusiju i koji na sve gledaju isključivo s tačke gledišta koja je važna za njihov džep. Oni danas u horu galame o zastoju trgovine, o krizi na tržištu i o devalvaciji rublje.“

„Da mi nismo započeli ovaj sadašnji rat posle onih ciničnih izazova koje nam je upućivao neprijatelj, posle onih uvreda kojima nas je obasipao, da nismo pritekli u pomoć mučenicima koji su zlostavljani — mi bismo danas prezirali sebe …“

*Dnevnik pisca 1877-1881 (str. 302-304)

SREBRENICA I GAZA OČIMA „BLOOMBERGA“

U tekstu pod naslovom „Israel Will Always Be Held to a Different Standard” kolumnista Marc Champion objašnjava zašto je ubijanje zarobljenika u Srebrenici genocid, a tamanjenje Palestinaca u Gazi nije genocid. Evo tog objašnjenja:

„Ništa od ovoga [misli se na „aktivnosti“ Izraela u Gazi] ne dokazuje pravnu optužbu za genocid, zločin koji ne zavisi od broja žrtava ili vrsta upotrebljenog oružja, već od namere da se uništi grupa ljudi u mestu gde žive.  Kada su 8.000 nenaoružanih muškaraca i dečaka pobile srpske snage u bosanskom gradu Srebrenici 1995. to je proglašeno genocidom jer je namera da se istrebi čitava klasa ljudi na toj lokaciji bila tako jasna.“ Ovde je upotrebljena neobična sintagma – class of people.

KAKO PREDSEDNIK PUTIN S PAŽNJOM PRATI MOJ BLOG I PRILOGE NA FB-U, IMAO BIH DVA PREDLOGA ZA NJEGA.

Prvi je da se Volgogradu vrati ime Staljingrad koje je 1961. Hruščov ukinuo. Staljingrad je najvažnija bitka Drugog svetskog rata i simbol sovjetskog otpora koji poštuju, još uvek, čak i na Zapadu. Ilustracije radi, stanica metroa u Parizu nosi naziv Staljingrad, dok u srcu EU, u Briselu, postoji avenija Staljingrad. Ove nazive niko nije menjao, niti je imao potrebu da vrši vulgarnu, retroaktivnu „destaljinizaciju“.

Takođe, bilo bi dobro i da se Sankt-Peterburgu vrati stari naziv, ako ne Lenjingrad, onda svakako Petrograd. Car Nikolaj II je 1916, tokom rata s Nemačkom i Austrougarskom, preimenovao Sankt- Peterburg u Petrograd jer je bilo bizarno da prestonica Rusije nosi nemačko ime. Kada se 1991. glasalo da li da Lenjingrad promeni ime, ponuđena je samo opcija Sankt-Peterburg. Zanimljivo ili tužno, već kako ko voli.

Iako je promena imena gradova u skladu s političkim promenama neukusna, mislim da treba napraviti izuzetak. Bio bi to i simboličan raskid sa samoponižavanjem Rusije koje je predugo trajalo.

DA NE PROĐE NEZAPAŽENO!

Među državama koje nisu podržale rezoluciju o Srebrenici su i:

Angola, Argentina, Bahrein, Bolivija, Brazil, Dominikanska Republika, Etiopija, Gabon, Gana, Kamerun, Kenija, Kongo, DR Kongo, Maroko, Namibija, Nigerija, Obala Slonovače, Sri Lanka.

Iako iznenađujući broj malih država nije podržao rezoluciju, države koje sam nabrojao imaju akutne finansijske muke, u (ne)milosti su kreditora i po logici stvari bi trebalo da budu izuzetno podložne političkim pritiscima i ucenama. Bilo bi lepo da Srbija, koja inače ne pati od sindroma dugog pamćenja, ovo ne zaboravi.

O balkanskim vazdušnim ratovima

Za neupućene i/ili loše obrazovane pratioce međunarodne politike koji su verovali da je bombardovanje Jugoslavije 1999. bio čin agresija i flagrantnog kršenja međunarodnog prava, evo novog tumačenja tog događaja.

U Financial Times-u (8.5.2024.) naučnica s Prinstona, Jacquelyn Schneider, objašnjava da se 1999. radilo o balkanskom vazdušnom ratu (Balkan air wars). Ova kovanica je onako, uzgred, ubačen u tekst koji se bavi upotrebom i značajem raketa kao oruđem modernog rata.

Pretpostavljam da je ideja da se sugeriše da je tada došlo do sukoba NATO sila s moćnom i modernom jugoslovenskom avijacijom i jugoslovenskom modernom protivvazdušnom odbranom.

Pred argumentima nauke čovek ostaje bez reči.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Komentari 2024

Ovde je prostor za nove komentare za 2024. godinu

KAKO „UKRASITI“ ISTOČNI ZID GROBLJA PER LAŠEZ

Na zapadnom zidu poznatog pariskog groblja Per Lašez, 2018. godine postavljene su table s imenima poginulih i nestalih Parižana u Prvom svetskom ratu. Spisak je gust, dug, i na njemu je 102,415 imena. Kod mene te ploče izazivaju mučan osećaj i asocijacije.

Čini se da na ratobornog predsednika Makrona to ne deluje kao na mene. Čini se da njemu neće smetati ako i zid na istočnoj strani groblja bude dekorisan na isti način – samo sa nekim novim francuskim imenima.  

 

PATRIOTIZAM, NACIONALIZAM ILI, MOŽDA, BUDALIZAM

„Le Monde“ je 3.3.2024. objavio dugačku reportažu o velikom čišćenju biblioteka u Ukrajini. Ideja je da se, po preporuci vlasti i u uslovima vanrednog stanja, uklone svi autori koji podržavaju rusku invaziju ili ideju o ruskoj supermaciji (šta god to da znači). Ovde nije reč o kulturnom vandalizmu, već o patriotskom činu ne samo ukrajinizacije, već i derusifikacije biblioteka.

Veliko čišćenje je obuhvatilo i ruske klasike, mada je usput potkačilo i npr. Paola Koelja zbog njegovih susreta s Putinom i stava da je Ukrajina rusofobna.

Kako je u tekstu objašnjeno, Ukrajinci nisu nacisti i ne spaljuju knjige već ih samo sklanjaju od čitalaca po magacinima, podrumima ili tavanima. Ponegde se ruski klasici čak mogu dobiti na čitanje ako ih neko baš traži, a ponegde se mogu i naći, ali samo u prevodu na ukrajinski. Jedna bibliotekarka se nada i da će se ruski klasici vratiti na police kada Rusi napuste Ukrajinu.

U tekstu ima i zanimljivih zapažanja ali ću ovde navesti samo dva, budući da dolaze iz institucija kulture.

Kako je to objasnila Olexandra Kolar, direktorka novoformiranog instituta za promociju ukrajinske literature (https://ubi.org.ua/en), ruski klasici su jako štetni jer oblikuju mišljenje ljudi. Njih zato treba ukloniti i zadržati ih samo u specijalističkim bibliotekama kako bi stručnjaci mogli da proučavaju korene zla i totalitarizma.

Volodymyr Yermolenko, predsednik ukrajinskog Pen kluba je objasnio da je Rusija, podižući spomenike Puškinu ili dajući nazive ulicama po njemu, obeležavala teritoriju imperije. Nije slučajno da se njegovi spomenici uklanjaju ne samo u Ukrajini, već i u Letoniji na primer.

Bibliotekari nisu dobili instrukciju da sa polica uklanjaju neke druge klasike, npr. nemačke ili poljske.

https://www.lemonde.fr/m-le-mag/article/2024/03/03/exit-pouchkine-dostoievski-tolstoi-grand-menage-dans-les-bibliotheques-d-ukraine_6219811_4500055.html

DA LI JE PREDSEDNIK BAJDEN DAR OD BOGA

„New York Times” je 23.2.2024. objavio intervju s Merilin Robinson, američkom spisateljicom koja je prevođena i u Srbiji. Spisateljica, inače vršnjakinja američkog predsednika, objašnjava da ona smatra da je predsednik Bajden dar od Boga, te da čvrsto veruje u njegovu kompetentnost, briljantnost i svetonazor. Robinsonova kaže  i da su Bajdenove godine upravo njegov kvalitet.

Za svaki slučaj navodim naslov intervjua: „Marilynne Robinson Considers Biden a Gift of God“, i citiram njene rečenice: „Because Obama’s signature quality was youth, and Biden’s is age. Frankly, I’m less than a year younger than Joe Biden, so I believe utterly in his competence, his brilliance, his worldview. I really do.“

Uzgred, među poštovaocima Robinsonove je i Barak Obama. Ona je imala i retku čast da razgovora s predsednikom i da njihov razgovor 2015. bude objavljen u  uglednom magazinu „The New York Review of Books“. 

Navaljni i Karađorđevići

U Parizu, na ulazu u Bulonjsku šumu, nalazi se lep spomenik Petru i Aleksandru Karađorđeviću.

U podnožju spomenika sada je napravljen mali memorijal preminulom Alekseju Navaljnom. Da li neko zna kakva je veza između počivšeg Navaljnog i pоrodice Karađorđević? 

OD DOS-A DO SNS-A, STVARNOST I MITOVI O SRPSKOJ EKONOMIJI – objavljeno u „Le Monde Diplomatique“ (srpsko izdanje, februar 2024)

Politički diskurs u Srbiji, kao i u drugim tranzicionim demokratijama, najčešće ima samo dve, povezane teme – to su zloupotreba vlasti (u različitim oblicima) i korupcija. U senci ovih tema, pred decembarske izbore 2023, polemisalo se i o ekonomskim rezultatima vladajuće SNS-ove koalicije uz povremeno upoređivanje s rezultatima prethodnih, DOS-ovih vlasti. Polemisalo se površno, propagandno i svako je iz obilja ekonomskih pokazatelja uzimao ono što mu odgovara i interpretirao kako mu je volja.

NEMCI, JEVREJI I SLOVENI

Ko poznaje istoriju Bliskog istoka verovatno zna da je Nemačka, još od vremena Konrada Adenauera, bila najodaniji evropski saveznik Izraela. Nemačka je pružala i političku i ogromnu ekonomsku pomoć Izraelu. Od nemačkih kancelara jedino je Vili Brant pokušavao da vodi nešto uravnoteženiju politiku pokazujući razumevanje i za palestinsko pitanje. (Ironijom sudbine, na olimpijskim igrama u Minhenu 1972. dogodio se težak teroristički napad kada su pripadnici palestinske organizacije „Crni septembar“ ubili 11 izraelskih sportista – i to baš za Brantovog mandata.)

Nemačka podrška Izraelu je više nego razumljiva a osećaj krivice za genocid nad Jevrejima je, prirodno i pravedno, u korenu te podrške.

Zanimljivo je, međutim, da ni Nemačka ni Nemci, čini se, nemaju ni izbliza, a ni izdaleka, takav odnos prema milionima Slovena koje su ili pobili ili umorili glađu.

BRITANCI I SRBI KAO BRAĆA ROĐENA

Između Britanije i Srbije ima mnogo više sličnosti nego što se misli. Na primer, kada su investicioni radovi na infrastrukturi u pitanju, i u Britaniji kao i u Srbiji se po svemu sudeći gradi malčice skuplje nego drugde u Evropi. Za Britaniju postoje obrađeni podaci dok se za Srbiju više oslanjamo na slutnje.

Kada je o prugama reč, Britanci su bez premca u Evropi. Troškovi po kilometru pruge su 7,7 puta veći nego u Nemačkoj, 6,3 puta veći nego u Francuskoj i 3,5 puta veći nego u Italiji.

Gradnja kilometra podzemne železnice je dva puta skuplja u Britaniji nego u Italiji ili Francuskoj, i šest puta skuplji nego u Španiji.

Kada je o putevima reč, Britanija drži priključak – gradnja autoputeva u Britaniji je samo za 23% skuplja nego u Francuskoj i za 13% skuplja nego u Italiji.

BRITANSKI MANIRI … NEKADA

Kada je, posle napada na Perl Harbur, Britanija 8. decembra 1941. objavila rat Japanu, diplomatsku notu je japanskom ambasadoru uputio Čerčil.

Pismo je veoma učtivo i Čerčil je pismenu objavu rata završio ovim rečima: „I have the honour to be, with high consideration, Sir, Your obedient servant“. Poneko je kritikovao pismo zbog prevelike učtivosti. U svojim memoarima Čerčil odgovora, da „kada treba da ubijete čoveka, ne košta ništa da se bude učtiv“. (“But after all when you have to kill a man it costs nothing to be polite “.)

Uvek rado citiram ovu duhovitu i ciničnu rečenicu.

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ СВОМЕ ОТАЧЕСТВУ

Читаоци који познају економске радове и текстове професора Јована Душанића можда нису приметили да се он последњих година бави историјом Босне и Херцеговине и историјом свога краја. Између осталог, 2018. објавио је и изузетно читану књигу „Срби  Босне и Херцеговине у XIX веку – борба за слободу и уједињење“ која је до данас доживела десет издања.

У издању „Завода за уџбенике и наставна средства“ (Источно Ново Сарајево), недавно је изашла нова, луксузно опремљена књига Јована Душанића под насловом „Утемељивачи Републике Српске на прелазу из XIX  у XX век“.

У својој последњој књизи Душанић подсећа на период борбе Срба у БиХ за црквено-школску аутономију под аустроугарском окупацијом и чува од заборава имена и биографије људи који су тој борби дали највећи допринос. Реч је о периоду у коме се српска елита у БиХ, „коју су предводили свештеници, занатлије и трговци“, како Душанић каже, „определила за доследан пасиван отпор, те стрпљив и упоран ситан рад који даје, корак по корак, резултат на дуги рок“. Овај „ситан рад“ је тим значајнији што су се Срби у БиХ суочили са вештом, перфидном и искусном империјом која је користила све политичке трикове како би у завади држала три народа у БиХ и која је пре свега била окренута однарођивању и потчињавању Срба. Читаоцу ове књиге неће бити тешко да у догађајима од последњих тридесетак година препозна исти метод и исте обрасце које и данас страни центри моћи намећу у БиХ.  

Ваља напоменути и да је Душанић у свом казивању  одмерен (као и увек) и да ова књига неће иритирати ни онај део читалачке публике који, може бити, има органску реакцију на свако помињање Срба у БиХ или Републике Српске. (Узгред, РС се нигде ни  не помиње осим у наслову књиге.) Верујем да ће ова књига бити занимљива не само Србима у БиХ и из БиХ, већ и свима који желе да сазнају нешто о једном од веома значајних и поучних периода српске историје.  

ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Сретан Божић и свако добро.

NORMALNO I NENORMALNO

Racionalno je razmišljati o emigraciji ako postoji vera da će se odlaskom obezbediti bolji život – materijalni, naučni, intelektualni, itd. U retrospektivi će se videti koliko je procena mogućnosti bila realna, koliko je bilo ili nije bilo sreće. Kakav god ishod bio, navedeni razlozi za razmišljanje o emigraciju su racionalni.

Ali, ima i onih koji bi da uteknu iz Srbije SAMO kako bi živeli u nekoj „normalnoj“ (zapadnoj) zemlji. Bojim se da je to slabašan razlog satkan od zabluda. Odlazak će jednu nenormalnost zameniti drugom, možda i gorom. Socijalna i politička patologija su globalni fenomeni i nikako nisu srpski ekskluzivitet, mada je struktura patologije nešto drugačija. Ne kažem „ostajte ovde“, već bih samo da upozorim da je bekstvo u „inostranu normalnost“ naivan, pogrešan motiv za emigraciju. Roditelji ili javne ličnosti koje insistiraju na domaćoj nenormalnosti nasuprot normalnosti drugde, čine lošu uslugu i društvu i svojoj deci.

KAKO JE ČERČIL VIDEO PALESTINCE

Ravnodušnost prema višedecenijskom stradanju Palestinaca, koje se na Zapadu manifestuje u svakoj prilici i svakim povodom, najbolje se može objasniti Čerčilovim iskazom pred Pilovom komisijom (o palestinskom pitanju) koja je formirana 1936. a svoj izveštaj je dala 1937.

Čerčil kaže da Arapi imaju onoliko prava na Palestinu, koliko prava na svoju prostirku ima pas koji je na njoj dugo ležao. Tim ljudima, kaže Čerčil, nije učinjeno ništa loše zato što je jača, kvalitetnija i sposobnija rasa došla i zauzela njihovo mesto.

Ne verujem da bi neko danas javno ponovio Čerčilove reči, ali nisam tako siguran da zapadnom politikom ne upravlja ista misao, kada god je reč o „inferiornim“ narodima.

GOSPODIN LJUBOMIR MADŽAR, ILI ČOVEK UČI DOK JE ŽIV

Čovek uči dok je živ. Malo je ljudi koji tako snažno potvrđuju ovu tezu, kao što je to slučaj s gospodinom Ljubomirom Madžarom. Iako u dubokim godinama, gospodin Madžar je i dalje aktivan,  spreman da uči i da koriguje svoje stavove. Malo je ljudi (bar onih van politike) koji su u stanju danas energično da kažu jedno, a sutra, još energičnije, nešto potpuno suprotno. Tu vrstu kvaliteta, to hvale vredno odsustvo doktrinarnosti,  ima i gospodin Madždar. 

Krajem 2019. u NIN-u sam objavio tekst pod naslovom „Tražili ste, gledajte“ (https://nkatic.wordpress.com/2019/11/30/doprinos-srpskih-ekonomista-dolasku-zlatnog-doba-tekst-objavljen-u-nin-u-28-11-2019-pod-naslovom-trazili-ste-gledajte/). Između ostalog, tu sam ukazao na jedan kontraintuitivni fenomen –  nesposobnost vlasti i korupcija obračunski povećavaju BDP. Ovo je pasus iz tog teksta: 

“Paradoksalno jeste, ali i korupcija i nesposobnost, bar kratkoročno, pomažu povećanju BDP-a. Nekompetentnost, kada se isti poslovi rade po dva-tri puta i zato koštaju mnogo više, podiže BDP iako s radi o neproduktivnom trošenju. Korupcija, kada se cene projekata uvećavaju ugrađenim provizijama, podižu vrednost radova, a time i BDP. Cinik bi rekao da ovde nije reč o neznanju i lopovluku, već o ekonomskom patriotizmu i plemenitom pokušaju da se na najbrži način uveća BDP“.

Gospodin Madžar, koji je tada imao 81. godinu, žestoko je kritikovao ovaj moj stav (https://nkatic.wordpress.com/2019/12/28/od-ovakve-drzave-ni-orah-iz-ruke-ne-bih-uzeo-objavljeno-u-nin-u-19-12-2019-br-3597/). Ovo je ta ubitačna kritika :

“Najekstravagantniji je Katić kad pokušava da bude neobičan i efektan. Obrušavajući se na „domaće ekonomiste“, on im imputira kako njihovo rezonovanje podrazumeva da i širenje korupcije, pa i ponavljanje izvedbe projekata koji su u prvim navratima bili loše izvedeni povećava BDP, iako u dužoj vremenskoj perspektivi popravke loših projekata znače upropašten deo finansiranju namenjene akumulacije i stoga mogu samo negativno da se odraze i na izmereni BDP i, sasvim pogubno, na njegov rast. Bilo bi zanimljivo čuti od Katića kako bi oni i na kratak rok produkovali povećanje BDP-a ako se uzme u obzir da popravka loše urađenog, uz ostalo, povećava materijalne troškove izvođača, a materijalni troškovi nisu deo BDP-a nego odbitna stavka u njegovom obračunu.”

Srećom po ekonomsku nauku, gospodin Madžar nije prestao da uči i istražuje. U svojoj 85-toj godini, posle perioda učenja i duboke analize,  u tekstu “Lažni rast BDP-a” koji je objavljen u „Novom magazinu“ od  5/10/2023. gospodin Madžar kaže:

„Korupcija i neefikasnost upravljanja dve su komponente viška troškova izgradnje infrastrukture u odnosu na međunarodne standarde. Taj višak, ovde nazvan teret neefikasnosti, ulepšava sliku o nivou i tempu rasta BDP-a, te vlast prikazuje u nerealno povoljnom svetlu.“

„PRECENJIVANJE BDP-A: Način na koji neefikasnost upravljanja rezultira u precenjivanju BDP-a najlakše se da pokazati na definicionoj jednačini BDP-a kojom se on, u rashodnoj varijanti, opredeljuje kao zbir agregatne lične potrošnje, bruto investicija raščlanjenih na javne i privatne, državne potrošnje i razlike između izvoza i uvoza. Kad bi se javne investicije izvodile po međunarodnim standardima efikasnosti, do precenjivanja BDP-a po ovom osnovu ne bi došlo. Međutim, kad se u jednačinu uvrsti teret neefikasnosti, kom ponenta javnih investicija vidno se povećava, a za iznos toga povećanja dolazi do precenjivanja BDP-a. … Posledice tereta neefikasnosti posve su očigledne. BDP je precenjen, a to ima za posledicu izobličenja ekonomske politike koja ne može biti valjano koncipirana bez tačnih i pouzdanih informacija o makroekonomskim agregatima I njihovim odnosima i kretanjima.”

I dok dlanom o dlan, samo četiri godine kasnije, gospodin Madžar je prihvatio ono što je pre toga žustro i autoritativno odbijao.

JEZIČKE ZANIMLJIVOSTI

Ruska invaziju na Ukrajinu se u poslednje vreme kvalifikuje kao full-scale invasion. Ovo se možda može prevesti kao „invazija punog obima“. Reč je ili o nepotrebnom, propagandnom pleonazmu ili možda postoje invazije koje nisu potpune (full-scale) – npr. osrednje invazije, ništa naročito invazije, male, obične, takoreći invazijice.

A kad smo kod jezika, pre par godina sam u knjizi „Presstitutes Embedded in the Pay of the CIA“ (Udo Ulfkotte) naišao na novu reč za koju ne verujem da je ušla u rečnike. Na engleskom je to presstitute. Verujem da ovo ne mora da se prevodi, a ako baš mora onda je reč o prestitutkama ili novinarima koji se prodaju za pare.

Ne znam zašto sam se baš sada ovoga setio.

Minijaturni prilozi s moje Fejsbuk stranice:

23-8-2023

Zanimljivo zapažanje Balzaka o Poljacima:

„… jer ako Poljaku pokažete provaliju, on će odmah da skoči u nju.“

Ne znam zašto mi to danas pade na pamet.

24-8-2023

“… ja sam platio … ja sam izgradio … ja sam dao…“ i to – JA – ponovljeno je stotinak puta.

Reč je o tekstu Res Gestae Divi Augusti koji je sastavio imperator Oktavijan Avgust neposredno pre svoje smrti (14. godina nove ere) i u kome je pobrojao sva svoja dostignuća i uspehe.

Ne znam zašto mi to danas pade na pamet.

Ličnosti koje su obeležile 20. vek

U nedavno objavljenoj knjizi “Personality and Power: Builders and Destroyers of Modern Europe”, čuveni britanski istoričar Ian Kershaw daje prikaz 12 ličnosti koji su obeležile 20. vek u Evropi. Ovo je spisak imena:

Lenjin, Musolini, Hitler, Staljin, Čerčil, De Gol, Adenauer, Franko, TITO, M. Tačer, Gorbačov i H. Kol

Moj intervju dat za Catenu Mundi 4.6.2023.

POVODOM ZLOČINA U ŠKOLI „VLADISLAV RIBNIKAR“

Ako je cilj medija bio da od mladog zločinca načine heroja za sve one mlade umobolnike lišene bilo kakve empatije, posao je odrađen sjajno. Mediji su opisale mladog zločinca kao veoma inteligentnog, organizovanog, spretnog s oružjem koji odlično puca i vrlo je „kul“. Zaprepašćuje da niko od ogromnog broja eksperata koji se ne skidaju s TV ekrana (bar koliko sam mogao da vidim) ne primećuje kakva se bolesna, subliminalna poruka šalje patološkom delu srpske mladeži. Mediji moraju promeniti politiku izveštavanja kada je reč o zločinima ove vrste a način izveštavanja se mora standardizovati i precizno propisati.

RTS1 – OKO 21/4/2023. – Makron, Evropa i treći pol