Kada zaposleni građani Srbije razmišljaju ili govore o svojoj plati, bilo da se na nju žale ili se njom hvale, uvek i bez izuzetka misle na svoju neto-platu. Za razliku od njih, Anglosaksonci, na primer, o svojoj plati razmišljaju po pravilu u kategoriji bruto-plate.
Na izgled trivijalna tehnička razlika uzrokuje drastično različite percepcije poreske problematike, i posledično, različite odnose prema državi. Zbog toga, iako ne samo zbog toga, formirane su i različite političke kulture.
Kada Britanac potpisuje ugovor kojim se regulišu uslovi njegovog zaposlenja, ključni element će naravno, biti visina plate. Ta plata se u ugovorima iskazuje, a u svesti zaposlenih figuriše kao (godišnja) bruto-plata. Ona definiše odnos poslodavca i zaposlenog i određuje poziciju zaposlenog na tržištu rada. Potpisujući ugovor o radu, Britanac zna koliko njegov rad vredi i koliko on tačno poslodavca košta.
Iznos njegove neto-plate je sasvim drugačija kategorija i ni na koji način nije vezana za poslodavca. Ona je „ostatak“ posle obračuna građana sa državom i posle izdvajanja za penziju. Poreski sistem je jednostavan, pregledan i relativno lak za praćenje. Britanci u pravilu znaju kolike su poreske stope i koliko ih država košta. Ovo ne znači da svaki Britanac poznaje poresku oblast, ali je država učinila dovoljno da svako ko to želi, ima lak uvid u sistem.
Jedna od većih tema svake predizborne kampanje na Zapadu je uvek vezana za poreze na lična primanja. Poruke se upućuju direktno građanima-glasačima, jer su oni ti koji poreze plaćaju, i svaka promena poreskih stopa ima direktan efekat na njihov džep.
Ako država poreske stope snizi, efekat sniženja pripada zaposlenom. Njihove bruto-plate će ostati nepromenjene, ali će im neto-plata biti veća. U slučaju rasta poreza, ponovo uz nepromenjenu bruto-platu, neto-plata se smanjuje.
Građani Srbije decenijama žive u drugačijem ambijentu, isključivo sa svešću o neto-plati. Malo je zaposlenih koji znaju kolika su njihova bruto-primanja, koliko koštaju poslodavca, šta i koliko državi plaćaju, da li se i kako stope poreza i doprinosa menjaju iz godine u godinu. Logikom neto sistema, sve se to događa mimo njih.
Građani su uglavnom nezainteresovani za poreski sistem, sa izuzetkom poreza koje sami uplaćuju, poput poreza na imovinu. U nakaradnom srpskom univerzumu, porezi i doprinosi su isključivo briga poslodavca.
Kada poslodavci traže da se porezi i doprinosi na lična primanja smanje, to podrazumeva da će efekat smanjenja ovih davanja prisvojiti oni. Sniženjem poreza, poslodavac izdvaja manje za bruto-plate svojih zaposlenih, ali njima i dalje isplaćuje nepromenjenu neto-platu. Niži porezi ne povećavaju kupovnu moć građana, već se prelivaju u profit poslodavca.
Budući da ne zna ni koliko plaća niti šta plaća, građanin je dezorijentisan. On ne podrazumeva da je državni administrativni aparat, policija, školstvo, ili zdravstvo na primer, u njegovoj službi, baš kao što je to i pekar kod koga kupuje hleb. Činjenica da država ima monopol na najveći deo svojih usluga a pekar nema, ne menja bitno logiku stvari.
Dobrim delom i zbog ovakvog (ne)razumevanja logike ličnih primanja, formirao se odnos ponižavajuće inferiornosti i servilnosti građana prema državi. Uz jasnu svest o tome da se plate državnih službenika finansiraju iz njihovih bruto-plata, građani bi teže prihvatali maltretiranja prilikom vađenja dokumenata, registracije kola, kod čekanja u redu za ovo ili ono. Ostajući u ulozi podanika prema državi, oni i svoj gnev usmeravaju prema poslodavcu i prema maloj neto-plati. Formiranje te neto-plate i njenu zavisnost od poreza koje diktira država, zaposleni ne vide.
S druge strane, zaposlenima se mora predočiti da poslodavac koji ne plaća poreze i doprinose potkrada njih, jer je deo plate iz koje se porezi i doprinosi plaćaju njihova zarada, i nisu dar poslodavca državi. Malo ko razume da kada poslodavac obračunava i uplaćuje (ili ne uplaćuje) poreze i doprinose, on nije ništa drugo do samo poreski agent države.
Kod obračuna i plaćanja poreza i doprinosa teorijski su moguća dva modela. U prvom, poslodavac radniku isplaćuje bruto-platu, a radnik zatim sam popunjava naloge, čekove i nosi ih na naplatu. Kako je ovaj sistem komplikovan za radnike a istovremeno državi ne garantuje uredan priliv poreza i doprinosa, države su poslodavcima poverile posao obračuna i prikupljanja poreza na lična primanja. Ovo je drugi, i opšte prihvaćen model.
Iako praktičan i racionalan, ovaj model je nametnut i zaposleni nad njim nemaju nikakvu kontrolu. Ako poslodavac ne uplaćuje doprinose, onda je to isključivo problem države i njenog nominovanog agenta – građanin je svoj deo obaveze izvršio zaradivši bruto- platu iz koje će njegov poslodavac, kao poreski agent, namiriti državu. To je ujedno i razlog zbog koga država mora, bez pogovora, povezati staž svim radnicima kojima doprinosi za penziono osiguranje nisu uplaćivani. Isti princip bi morao važiti i za oblast zdravstvenog osiguranja. Zaposleni su svoje obaveze izvršili, država nije.
Kako nije obezbedila kontrolu naplate poreza, država je postala saučesnik i glavni krivac za eroziju, ili još bolje, za destrukciju poreske discipline. Ovaj problem građani jasno vide tek kada odlaze u penziju i kada se suočavaju sa činjenicom da porezi i doprinosi za njih nisu uplaćivani. Ali, to je samo deo problema.
U manjoj meri individualizovan ili kvantitativno merljiv, drugi deo problema se odnosi na stalni pad kvaliteta svih vrsta usluga koje država mora da obezbedi, od zdravstva, školstva, visokog obrazovanja itd.. Građani ovaj problem osete tek kada sve češće i za sve veći broj usluga moraju platiti iz svog novčanika. Ono što bi moralo biti pokriveno iz njihove bruto-plate i za nju vezanih poreza i doprinosa, građani sada plaćaju iz svojih neto-plata.
Smisao rada zaposlenih nije samo puko obezbeđivanje lične potrošnje njihovih domaćinstava. Njihov rad obezbeđuje i održavanje ili poboljšanje kvaliteta usluga koje su u domenu države. Ovakav pristup pomaže razumevanju da plaćanje poreza doprinosi ličnom blagostanju – verovatno i više nego što je to kupovina kola, ili plazma televizora. Ovakav pristup baca i drugo svetlo na sve one koji rade na crno i porez ne plaćaju – koga to oni zapravo potkradaju, treba li ih tolerisati, sme li se u tome učestvovati!
Da li su porezi i doprinosi u Srbiji preveliki, da li je poreski sistem dobar ili loš, pravedan ili nepravedan, sve to ne utiče na kompleks problema koji su predmet ovog teksta.
Poimanje stvarnosti i politička kultura daleko su od toga da proističu samo iz sistema obračuna plata. Ni promena svesti na ovom segmentu, ni uspostavljanje poreske discipline neće radikalno promeniti očajnu situaciju u kojoj se Srbiji nalazi, ali može biti makar jedan od malih, neophodnih koraka da se propast zaustavi.
Za Ninu – Živim i radim u Londonu, tako da Vam ne mogu dati precizan odgovor na pitanja koja su vezana za tehniku obračuna plata u Srbiji. Iako se obračuni razlikuju od zemlje do zemlje, bazna logika je slična.
Očekivao bih da u svakom slučaju plaćate na teret svoje bruto-plate i poreze i doprinose na sva primanja koje ste naveli (plata + procenat). Plaćanjem poreza pokrivate troškove države (vojsku, policiju, državne službe, kulturu, sport itd.), a doprinosima pokrivate penzioni fond, zdravstveni fond i „fond“ za nezaposlene. Vaš poslodavac, pored bruto-plate Vama, verovatno plaća za Vas i dodatne doprinose u istom iznosu koji i Vi plaćate na teret plate. Dakle, Vi (na svoj teret) iz bruto-plate plaćate poreze i doprinose, a poslodavac plaća dodatno (na svoj teret) doprinose. Vi koštate poslodavaca onoliko, koliko je Vaša bruto-plata, uvećano za dodatne doprinose koje poslodavac plaća, a vi ne vidite. Troškovi doprinosa su mnogo veći od troškova poreza. Hvala na komentaru.
Odlican tekst zaista. Ja imam jedno pitanje. Naime prvi put sam zaposlena na neodredjeno i imam platu plus procenat koji dobijam 2x godisnje nakon 2 samita koja organizujem. Videla sam da mi se i procenat oporezuje, pa me zanima da li i taj deo ide u socijalno/penziono tj. da li mi tada uplate vise ili ne i ako ne sta se zapravo desava sa tim novcem? Laik sam za sve ove stvari pa se nadam da sam dobro formulisala pitanje.
Hvala.
Sve pohvale g.Katicu.
Poštovani gospodine Katiću,
ja sam tzv. mali preduzetnik od 1990. godine, mogu roman da napišem o svemu što je bilo i što jeste.
Iskreno sam impresionirana ovim tekstom – oslikava sve što mislim, i daleko više.
Uverena sam da je sve što ste napisali baš tako, iako sam laik.
Ovim sistemom kakav jeste se otvara i niz mogućnosti za mahinacije koje se odavno događaju.
Nije nikakvo posebno čudo da doktor pred penzijom shvati da mu dom zdravlja nije uplatio poslednjih šest godina staža, da ne govorim o privatnom sektoru… A mislim da je sasvim jasno šta se desilo sa tim novcem.
Drugo – na žalost, situacija je takva da strahovito malo ljudi i danas zna (bez obzira na obrazovni nivo, profesiju, ličnu inteligenciju) – koliki su im porezi i doprinosi. To je sve decenijama „neko drugi“ radio, i tako je stvoren – baš kako ste rekli – ceo niz neracionalnih percepcija, samim tim i modela ponašanja… Sve kako rekoste.
Hvala najlepše na tekstu; kad god pomislim da sam potpuno usamljena u svojim promišljanjima, dođem kod vas na blog pa vidim da nisam jedina :).
Sjajan tekst. Nakon što sam ga pročitao, bavio sam se svojim redovnim aktivnostima, a onda sam, nekoliko sati kasnije, primetio da razmišljam o njemu. U stvari, zainteresovao sam se o tome koliko nekakva regulativa može uticati na naše razmišljanje. U isto vreme i poražavajuće i interesantno.
Jedan od bitnih elemenata borbe protiv korupcije je da ljudi shvate da su već debelo platili uslugu, na primer, zdravstvenih institucija.
Kada je kod nas, u Republici Srpskoj, prije 3-4 godine, izvršen prelazak sa neto na bruto model obračuna zarada, namjera je bila usklađivanje sa drugim zemljama (poreskim sistemima), te promjena svjesti o bruto zaradi, prije svega kod zaposlenog. Do tad je važio neto model obračuna zarada, što znači da je neto zarada bila osnovica za obračun poreza i doprinosa, a zarade su u ugovoru o radu takođe iskazivane u neto iznosu. Šta se dogodilo?
Nastala je obaveza poslodavaca da u ugovoru u radu iskazuju bruto zaradu, te da osnovica za obračun poreza i doprinosa bude bruto zarada. U stvarnosti, poslodavci i zaposleni i dalje dogovaraju neto zaradu, a bruto zarada je samo preračunata kategorija. Ništa se nije promjenilo. Percepcija neto zarade, kao jedine naknade za izvršen rad je ostala. Često čujem od svojih kolega, kad vide na platnom listicu kolika im je bruto zarada, da bi se rado odrekli uplate poreza i doprinosa (kad bi naravno mogli) u korist svoje neto zarade. To me zbunjuje, iako su to mladi ljudi na početku svog radnog vijeka, ali uglavnom visoko obrazovani, sa primanjima iznad prosječnih.
Razlozi za ovakav način razmišljanja mogu biti:
-nedostatak svijesti o štednji i životnom osiguranju,
-relativno nizak nivo zarada na ovim prostorima,
– loš kvalitet javnih usluga,
-tanka veza između iznosa uplaćenih doprinosa za penzijsko osiguranje i budućih primanja po osnovu istog (s obzirom da kod nas ono uglavnom funkcioniše na principu „pay as you go“),
-nizak nivo svijesti o procesu starenja stanovništva (što je rezultat kako niske stope fertiliteta tako i produžavanja prosječnog životnog vijeka) koji za sobom vuče veći broj penzija ali i više zdravstvenih usluga.
Kada se sve gore navedeno uzme u obzir, onda je i jasno zašto kod građana/zaposlenih preovladava svijest o neto zaradi, kao o jedinom vidu naknade za utrošeni rad. Za bruto zaradu je zainteresovan samo poslodavac, jer svako smanjenje stopa poreza i doprinosa smanjuje njegove troškove poslovanja, a svako povećanje istih ili povećava ove troškove ili pogoršava odnos zaposleni-poslodavac (ukoliko povećenje stopa poreza i doprinosa tereti neto zaradu zaposlenog). Prema tome bruto zarada je i dalje samo obračunska kategorija.
Za Srdjana – Upravo tako. Sistem u Srbiji je ili linearan, ili degresivan (kod najvećih plata). Hvala na komentaru.
Odlican tekst, voleo bih da vidim bruto sistem u Srbiji (u kombinaciji sa progresivnim oporezivanjem).
Sjajan tekst! Sve čestitke autoru! Citiraću Tomasa Sovela: „Pitati levičara odakle dolaze plate i cene je isto kao i pitati šestogodišnjaka odakle dolaze bebe“
I sam se pomalo bavim hroničnim problemima srpske privrede iz (mog) ugla privrednika http://www.premovic.com/srpska-ekonomija-i-kapitaliza/
Srdačan pozdrav,
Miljan Premović
За мајсторс – Проблем недисциплине не проистиче само из високих пореза и доприноса. Помињао сам често да Србија има стопу пореза на профит која је међу најнижим у Европи. То није помогло да се пословање са оф-шор компанија врати у Србију, или да се исказани профит не манипулише. У Србији је реч о ендемској пореској недисциплини коју нажалост и пореска регулатива стимулише. Хвала на коментару.
Više puta sam komentarisao po blogovima na ovu temu… čak u više navrata kretao da pišem o tome kod mene na blogu.
Ovo je „samo“ polazište za brojna rešenja koja bi nam podigla standard. Na primer, javna je tajna da mnogi poslodavci uplaćuju minimalni lični dohodak i da na onda samo na njega plaćaju poreze i doprinose. Ostatak „primanja“ radnici dobiju u kešu. Matematika recimo izgleda ovako: 17000 minimalac + oko 10000 poreza i doprinosa + recimo 13000 u kešu = 40000 bruto za firmu. Neto 30000. Da se razumemo, ovih 13000 je ilegalno, i poslodavci se dovijaju na razne načine da svoj novac na računu firme pretvore u keš. U svakom slučaju ovo poslodavcu daje potpuno netačno knjigovodstvo, je je keš „izvučen“ na neke nepostojeće troškove.
Da je isplatio radnika legalno, sa istim bruto iznosom od 40000 radnik bi dobio samo 24000 a preostalih 16000 bi bilii porezi i doprinosi.
Ono šta je (ne samo moja) ideja je zašto porezi i doprinosi ne bi bili samo 20% umesto oko 61%… (od 40000 nekih 7000 na doprinose ) Pravim kalkulaciju i ne mogu još argumentovati, ali verujem da bi država tako kupila barem isto para po zaposlenom. Poslodavci ne bi imali nakaradno knjigovodstvo i bavljenje „keširanjem“ para umesto svojim poslom. Radnici bi bilo kreditno sposobniji što bi podspešilo potrošnju, PDV oporezivanje… a ta potrošnja bi podspešila proizvodnju i poslovanje koliko-toliko. Tvrdim da bi se pojavila „sama“ nova radna mesta koja su sad u crnoj zoni jer ih poslodavci isplaćuju potpuno u kešu (bez doprinosa)… I svi sretni.
За Бокија – Мислим да је Ваше искуство везано за англосаксонски систем, чији је Нови Зеланд део. Искуство западне Европе је другачије, и показује да систем државне здравствене заштите функционише веома добро и да има одличних решења која комбинују државни и приватни сектор. Можда ће читаоцима бити занимљив податак да највећи проценат БДП на здравство троше САД (око 15%) а да су при дну лествице западних држава које троше знатно мање, а имају боље резултате. Ово зато, што између пацијената и лекара нема толико алавих осигуравајућих кућа. Европски систем здравствене заштите у себи има и социјалну димензију и по њему свако плаћа колико може (доприноси из плата), а не колико користи. Да ли ће и колико овај систем бити одржив када људи живе све дуже и боље се лече, под великим је знаком питања.
Не доводим у питање Ваше искуство, већ указујем да политика пореза и доприноса и пензија, одсликавају различите културе и традиције Европе и англосаксонског света. Хвала на труду и коментару.
Upravo procitah na B92 da je dobar i da oko 3 milijarde EUR lezi u slamaricama, gradjani koji nemaju poverenja u bankarski sistem ili drzavu zahvaljujuci raznim prevaram iz proslosti (Fond za preporod, Jezda, Dafina, itd). Cifra je procenjena na period kada se menjalo iz DEM u EUR.
Medjutim, stranci ulazu i kroz prijatelje, rodbinu ili firme u stednju u Srbiji, ali u pravu ste, verovatno ne menja bitno sliko.
Domaca stednja bi mogla biti jedini spas, kao i poljoprivreda, gde cini mi se nismo ni blizu da iskoristimo potencijale koje imamo, najvise krzo takozvanu ‘dodatu vrednosti’ (izvoz maline, jabuka i u odnosu na sokove ili razne proizvode od istih), zatim zamena uvoza, najvise energetike, a potom i svega ostalog.
Da budem, cini mi se s pravom, bezobrazan, cekamo da Dulic otvori jos neki bazen i akva park, pa da se baci na energetsku ‘zavisnost’.
Pozdrav, M
Mislim da sam ja u situaciji da dam prilicno dobar komentar na temu obzirom da sam bio u situaciji zaposlenog u drzavnoj kompaniji, pa zatim u stranoj kompaniji u stranoj zemlji (engleski sistem), a zatim i u situaciji da budem „samozaposlen“ pa i „poslodavac“ u Srbiji. Odmah moram da kazem da je situacija sa neto platom samo vrh ledenog brega a da je razmera lopovluka i pljacke od strane drzave zapravo mnogo ozbiljnija. Prvo slazem se da uopste nisam razmisljao o tome kolika mi je bruto plata dok sam radio u drzavnoj kompaniji. Meni je samo neto plata bila plata a penziono i zdravstveno osiguranje tek nesto vise od daleke, daleke, jedva primetne stvarnosti. Zatim sam radio u kompaniji na NZ gde je situacija bila sasvim drukcija. Na primer u to vreme plata do 33000NZ $ oporezivala se po stopi od 22% a samo deo koji prelazi 33000 po stopi od 33%. Inace GST je bio 12,5%. Takodje zdravstveno osiguranje i penzija su dobrovoljni i privatno se ugovaraju sa kompanijama koje se time bave pa su i izdatci po ovim pitanjima relativni i u skladu sa izborom i mogucnostima osiguranika. Jedino obavezno osiguranje je takozvano „u slucaju nezgode“ ASC koje je bilo dvadesetak trideset dolara mesecno. E sad zasto ovoliki uvod. Ovde placam obavezno penziono osiguranje a nisam siguran da cu ikada ista dobiti iz tog fonda za koji se niti zna ciji je niti ko je za njega odgovoran. Na kraju ako nesto budem i dobijao bice to neka „crkavica“ koja se u prethodno pomenutoj zemlji, zove socijalna pomoc i dodeljuje svim ljudima bez obzira da li su radili ili ne odnosno uplacivali penziono ili ne. Naravno uz usloov da takva osoba nema imovinu (vecu od minimalno predvidjene za stanovanje). Drugim recima to je cista kradja jer pod izgovorom navodnog penzionog OSIGURANJA vi zapravo placate harac drzavi koja nicim ne garantuje ocekivanu SIGURNOST. Sto se zdravstvenog osiguranja tice stvari su jos „crnje“. Potpuno je nenormalno da neko placa vise , neko manje a svi imamo isto zdravstveno osiguranje u kome vas pri tome jos i tretiraju kao stoku a ne ljude. U situaciji privatnog zdravstvenog osiguranja u situaciji ste da izaberete gde ce te se leciti a kad i ovde u Srbiji privatno odete kod lekara tretiraju vas sa postovanjem i sa mnogo vise paznje. Kolika je tek to kradja. Da ne duzim dalje nakon sto sam ziveo u oba sistema i u raznim ulogama dosao sam do zakljucka da ova drzava ne zasluzuje da joj se placa porez jer jednostavno namerno ne sprovodi reforme u pravcu poboljsanja uslova za gradjane, naprotiv, sva sustina bitisanja institucija u ovoj zemlji je da zadrze sistem samodovoljnosti i poslusnih drzavnocinovnickih glasaca. Sto bi rekli Englezi, „gospoda birokrate koji su tu da broje pasulj, misle da je citav svet postoji samo da bi njima obezbedio pasulj za brojanje“. Dok god to ne postane jasno gradjanima ali i eliti nema napretka i moze se ocekivati visoka i sve veca poreska evazija. Drugim recima drzava ne samo da pruza najlosiju mogucu uslugu, nego svojim ne cinjenjem i losim zakonskim resenjima zapravo potpuno onemogucava da se razviju kvalitetne alternative, pre svega u domenu penzione i zdravstvene zastite, ali i ostalim delatnostima koje su sada sasvim nepotrebno u iskljucivoj nadleznosti drzave (parking servis, komunalne usluge…).
Za Miloša – Ukupna štednja gradjana se kreće oko nivoa od 7,5 mlrd. evra. Ne znam koliki deo štednje otpada na strance, ali ne verujem da on bitno menja sliku o domaćoj štednji. Ne bi trebalo da bude problem da se i ta cifra utvrdi, jer su to tzv. nerezidentni računi. Situacija je nešto komplikovanija sa našim emigrantima koji se, iako žive napolju, u bankama vode kao rezidenti. Oni koji u Srbiji drže novac samo zbog kamata, i dalje imaju motiva da tako rade, budući da su kamate u Evropi još uvek znatno niže. Hvala na komentaru.
G Katicu,
pomenuli ste u nekoliko navrata da je stednja u Srbiji oko 7miljardi EUR, medjutim, koliko od toga mislite da nije bas domaca, vec su tu i stranci koji bi povukli novac ukoliko bi se pasivne / depozitne stope smanjile?
Odlična analiza,
verujem da sa Vaše distance stvari još bolje vidite, te uvidjate sav apsurd naše ekonomije. Zamislite samo kada se recimo mlad čovek pun entuzijazma, želje za radom i stvaranjem upusti u biznis avanturu u Srbiji.
Sazna od knjigovodje da je najbolje da posluje na nuli, da kiriju daje u kešu, upute ga kolege kako sa inspektorima, pošto je na nuli nema pravo na kredite, da prijavljuje radnika na minimum da bi plaćao min.itd…I onda počne da se ponaša kao miš da strepi od države i njenih organa i eto nas u začaranom krugu nelikvidnosti i dugovanja. Umesto da juriša kao lav da razmišlja o razvoju, unapredjenju, izvozu, stvaranju i proširenju porodice…
Nadje se pred izborom ili da beži preko ili u javni sektor pa filozofija one ribe dvodihalice. Jednom rečenicom bih ovo opisao-Zamislite da je Koka-Kola pronadjena u Rusiji
P.S Hvala Vam što pišete
Za Slobodana – Bruto I i bruto II, kako ste ih nazvali, postoje i u Britanija. Bez obzira na ovo razdvajanje, i doprinosi koji idu na teret poslodavca su u suštini deo bruto plate, iako se iskazuju odvojeno. Hvala na komentaru
Svaka čast na ovakvom tekstu!
Naravno, odličan tekst. Ali ima još nešto. Kod nas postoji bruto I i bruto II (ovaj zadnji ne sadrži doprinose na teret poslodavaca). Treba li reći, dalje, da zvanična statistika objavljuje samo bruto I i tako laže narod.
Mi kažemo „uzimala – davala“, a na engleskom je „give and take“. Na arapskom je isto „uzimala – davala“, kao i na grčkom, dok je u starogrčkom prvo bilo „davanje“ a tek onda „uzimanje“. Sada to uporedite sa tezama iz teksta i videćete da se radi o istoj pojavi. A onda prošetajte Srbijom i pogledajte prazne trospratnice sa liftovima i bazenima do kojih vode izlokani, blatnjavi putevi. Gipsani baštenski patuljci su usamljeni svedoci neostvarenog „boljeg života“ i stalnog vajkanja „zašto nama to nikako ne polazi za rukom“.
Kada se pise na ovu i slicne teme, uvek se izostavi nesto najbtinje, koje se kroz, vesti, tekstove, analize, tv duele bukvalno izostavi, a koji bi mozda trebalo da bude prvi mali korak u zastavljanju propasti. A to je da ni u jednoj drzavnoj instituciji od republicke pa do mesne zajednice nepostoji SISTEM KONTROLE KVALITETA drzavnih organa i javnih preduzeca. Dakle, niko ne kontrolise rad poreskih drzavnih referenata koji nekvalitetno i neproduktivno rade svoj posao, pa cesto zbog svog nerada cesto dobijete da platite zateznu kamatu na nesto sto ste vec platili. Knjigovodju jednog mog druga je nazvao poreski referent da se konsuktuje nesto sa njim u vezi nekog predmeta za koji mu je knjiugovodja dostavio podatke pre 10 meseci. Jedva se covek seti o cemu se u opste radi. Dakle, ne postoji SISTEM KONTROLE KVALITETA RADI I USLUGA koji pruzaju drzavni organi. Sto dirketno prouzrokuje mnoge anomalije u drustvu. Da postoji neko ko kontolise i meri kvalitet rada, kao sto u privatnom sektoru se na bilo koji nacin meri ucinak svakog pojedinca, ne bi nam se sve ovo desavala. Samim tim dosli bi i do toga, da u obrazovanju budemo sigurni da svaki prosvetni radnik daje svoj maksimum u obrazovanju nase dece, i da to radi kvalitetno i odgovorno, a ne jede na cas i prica mobilnim telefonom. kakve god paralele pravili sa bilo kim prvo i osnovno je da uspostavimo SITEM KONTROLE KVALITETA RADA svih drzavnih organa i na taj nacin sam drzavni aparat ucinimo sto produktvnijim i u potpunosti servisom gradjana, Tako bi se znalo stepen odgvornosti svakog od zaposlenih u drzavnim sluzbama, pa samim tim sami uspostavili sistem po meri gradjana.
Koliko ja znam, bar do kraja 2008, kad sam otisao iz Srbije, doprinosi su bili 63% ako se ne varam, penziono, zdravstveno, i sve ostalo, ukupno, sto je prilicno visoko u odnosu na Ameriku, gde je porez 15-35% na primanja, penziono i licno zdravstveno nisu uracunati. Mada cak i to nije bitno, vec sama cinjenica da mi u Srbiji ne shvatamo da drzava zivi od nas, i da tim parama sluzi nama, a ne obrnuto. Zato sto pre plate budu izrazene bruto, tim bolje. Kad neko bude primio 70000din, a drzava mu uzme 25000din za poreze, verovatno ce malo da porazmisli ko je tu kome sluga.
Odlican tekst, ali bez preporuke! Znaci, gde je EU ili MMF u zahtevu za promenom fiskalnog sistema i insistiranju na merama za sprovodjenje finansijske discipline. A, kada je rec o svesti, sta reci kada covek na crno radi za dnevnicu od 1.000,00 DIN. , ode na rucak, a sin ga zameni pogine……o kakvoj svesti mi pricamo……Ko je taj koji treba da formira svest coveka kome krce creva…..a plackasi rade i rade svoj posao, samo nisu svesni da ce jednog dana i njima biti lose, ako je vecini vec lose!!!!!! Nije demagogija, vec jedno veliko neznanje ili cak teska obstrukcija….! Samo ne znam dokle?
Samo da dodam da i te kako imam svest da državna administracija živi od naših plata i da sam zbog njihove neefikasnosti i pohlepe pojeo svoju džigericu. Onda naiđem na članak u Kuriru, koji zaista nema apsolutno nikakav kredibilitet, gde se navode troškovi javne nabavke @cistacicinog ministarstva. Namerno neću staviti link na vest Kurira, nego link na zvaničan sajt: http://www.ekoplan.gov.rs/src/Nabavka-sluzbene-obuce-odece-i-tasni-1327-c88-content.htm
Dulićev citat prenosim iz vesti Kurira: „Sve sprovedene javne nabavke su potreba države.“
Toliko od mene.
Odlican tekst!
Mi nemamo svest o tome da su drzava i drzavni sluzbenici zapravo servis gradjana i da zapravo oni treba da „sluze“ nama, a ne obrnuto. I dokle god je to tako, bice i samovolje i bahacenja sa tudjim/nasim novcem.
U većini država u okruženju su doprinosi veći nego u Srbiji. Problem je lepo pojašnjen u tekstu, pošto stalno razmišljamo o neto plati, ljudi uopšte ne razmišljaju da „javne službe“ žive na račun novca građanina koji radi u privredi odnosno u privatnim firmama. I onda se i ne bunimo da država od našeg poreza pomaže recimo JAT-u koji je gubitaš, da taj isti JAT troši ogromne količine novca na sponzorstva umesto da rešava probleme unutar sopstvene kompanije, i onda svi ćutimo.
Pa ako je to naš novac, naplaćen prilikom svake kupovine (PDV) ili naplaćen kroz poreze i doprinose na primanja, plate, prihode itd, onda treba da imamo pravo da kažemo kako želimo da se sa njim upravlja.
Nažalost nedostaje svest građana i kritična masa da počne da postavlja prava pitanja.
odličan tekst
mi ne razumemo da plaćanjem državi zapravo plaćamo sebi – ili bi tako makar moralo biti
Odličan tekst. Ne znam koliki je porez u razvijenim zemljama i koliko otpada na troškove državi, ali za državu kao što je naša, 30% je ogromna suma, baš zbog toga što skoro sve usluge po pravilu plaćaš sam od neto plate, plus što se izmaltretiraš kao stoka.