Feeds:
Članci
Komentari

Archive for the ‘Društvo’ Category

Da li je Srbija tek na putu da postane kolonija, ili je na tom putu tako daleko odmakla da povratak više nije moguć? Da li je Srbija voljna žrtva tranzicionog kolonijalizma, ili joj je on nametnut? Da li su ovo razumna pitanja, ili je reč o antiglobalističkoj kuknjavi pametnjakovića koji ne razumeju ni moderno vreme ni logiku ekonomskih procesa?

Klasični kolonijalizam je podrazumevao zaposedanje i potpunu političku i ekonomsku kontrolu tuđih teritorija. Tranzicioni kolonijalizam je manje ambiciozan. Sveden je na to da slabe države koristi kao izvor jeftine radne snage i sirovina, da kontroliše njihova tržišta i da onemogući njihov samostalni razvoj.

Za razliku od kolonijalizma koji je nametan silom, uz otpore i pobune, novi kolonijalizam se radosno priziva. Države mole, ili čak kleče i plaćaju da kolonizatori dođu. I države koje nikada nisu bile kolonije, to danas postaju.

Klasična kolonizacija je bila skupa, dok su troškovi nove kolonizacije veoma niski. Radije se kupuju postojeća preduzeća nego što se otvaraju nova, a tržišta se dobijaju na poklon. Kolonizatori ne grade puteve, železnice ili luke, kao nekada. Ta vrsta skupih ulaganja se velikodušno prepušta domaćinima, pa im se čak naručuju i trasiraju novi putni pravci (npr. Niš – Priština), ili se interveniše kako se nešto ne bi gradilo (npr. „Južni tok“).

Kako bi se proces kolonizacije odvijao bez otpora, potrebno je stvoriti povoljan intelektualni i ideološki ambijent. Istorijska iskustva su tu od velike pomoći. Socijalizam je, na primer, pokušavao da „kupi“ čitav narod. Kako je naroda mnogo, to je bio preskup poduhvat, a i narodu je nekako uvek bilo malo.

Tehnike novog kolonijalizma su daleko jeftinije i ubitačno su efikasne – potrebno je kupiti samo nekoliko stotina ljudi koji kreiraju političku, intelektualnu i ideološku klimu. Onaj ko kontroliše akademski prostor i medije, oblikuje i debatni ambijent. A u tako kontrolisanom ambijentu, svaka ozbiljnija društvena kritika biće neutralisana ili skrenuta na sporedni kolosek.

Posao akademske elite je da objasni da novi kolonijalizam nije oblik brutalnog potčinjavanja, te da je reč o modernim procesima koji počivaju na strogo naučnim, ekonomskim zakonitostima. A od zakona nauke, bilo da je reč o fizici ili ekonomiji, ne može se pobeći. Ako živite očajno i na rubu egzistencije, ekonomija uči da je to zato što ništa ne vredite, o čemu je tržište donelo svoj sud. Vaš loš život je u stvari posledica lenjosti i nepreduzimljivosti, kako bi to rekao jedan poznati ekonomski mislilac.

U centru ekonomskog sistema više nije čovek, već jedno sasvim novo biće – potrošač. Uspešan sistem zato mora raditi u korist potrošača, makar to bilo na štetu ljudi. To važi i onda kada je potrošač siromašan i ubog, kada bedno zarađuje, ili kada je bez posla. Bitno je da potrošač ima veliki izbor i kada nema novca za trošenje, i kada robe može samo gledati u izlogu ili na televiziji.

Ključne reči tranzicionog kolonijalizma su: strane investicije, zakoni tržišta, konkurencija, profit, fleksibilno tržište rada, potrošački izbor, poslovni ambijent, privatizacija i restrukturiranje itd. Na drugoj strani su zabranjene reči: planiranje razvoja, ekonomski suverenitet, strateške grane, energetska sigurnost, prehrambena sigurnost, egzistencijalna sigurnost, solidarnost, kultura i sl.

Jednom kada se takav rečnik usvoji, sve je na prodaju, a najbolje je kada se prodaje strancima. Političari i ekonomisti objašnjavaju da nije bitno ko je vlasnik preduzeća, niti ko raspolaže privredim resursima. Neće valjda stranci odneti prodajne lance, rudnike, aerodrome, oranice, elektrane, ili telefonske centrale – pitaju ovi lucidni intelektualni titani. (Iz ovoga logično sledi da su u vreme „pravog“ kolonijalizma rudnici, zemljište ili kompanije npr. odnošeni iz kolonija.) Može li se inteligentnije i ubedljivije pravdati prodaja svega postojećeg?

Da li i u političkoj sferi postoji kolonijalno potčinjavanje? Nekome se može i to pričiniti. Ali, kada Šreder ili Bler savetuju vladu, to nikako nije čin najcrnjeg ponižavanja nacije i ruganje žrtvama iz 1999. To nije ni tragična slika države koja je izgubila svako samopoštovanje. Ne, to je manifestacija mudrosti, dubokog političkog uvida i afirmacija realpolitike kakva nije viđena još od vremena kneza Miloša. Srbija je, nema sumnje, na pravom putu.

Read Full Post »

U tranzicionoj Srbiji uspostavljeno je pravilo po kome je sve što dolazi iz inostranstva uvek bolje od domaćeg. To nije percepcija koja se odnosi samo na investitore i kapital, već je u vezi i sa samim Srbima. (više…)

Read Full Post »

Svaki pokušaj kritike nametnutih političkih, ekonomskih ili vrednosnih klišea, moćni globalni mediji amortizuju odvraćanjem pažnje, prećutkivanjem, relativizacijom, i veštim, sistematskim političkim etiketiranjem. Takvo etiketiranje, taj pomalo orvelovski „novogovor“, do nedavno je odlično služio svrsi. (više…)

Read Full Post »

Tehnološki progres koji je krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka fantastično podigao kvalitet života zapadnog sveta, sada se okreće protiv njega. U sistemu u kome je interes profita važniji od čoveka i njegovog života, događa se ono što se moralo dogoditi – ogroman broj ljudi postaje višak – apsolutni, neuposlivi, nepotrebni višak. Tržište, kao vrhovni arbitar ljudskih sudbina, je presudilo – računari, roboti i algoritmi odnose pobedu. Tačnije, pobeđuju vlasnici tih tehnologija. (više…)

Read Full Post »

Tokom prva dva veka širenja hrišćanstva utemeljena je doktrina na kojoj počiva seksualni moral koji crkva i danas propoveda – uz više ili manje tolerancije. Odnos hrišćanske crkve prema seksu nastajao je na nasleđu Starog zaveta i grčke antičke filozofije, ali je u prvim vekovima hrišćanstva taj odnos snažno obeležen i verovanjem u skori, drugi dolazak Isusa Hrista. Osnove hrišćanskog seksualnog morala se ne mogu razumeti izolovano od helenskog konteksta u kome se hrišćanstvo širilo.[1] (više…)

Read Full Post »

U srpskom debatnom i polemičkom prostoru vidljiv je nedostatak usredsređenosti na temu, digresivni način izlaganja i polemike, opširnost i repetitivnost bez ikakvog smisla i mere. (više…)

Read Full Post »

Postoje države koje poštuju svoje građane i koje im kroz svoje birokratske procedure olakšavaju i pojednostavljuju život. Postoje i države koje svoje građane sistematski maltretiraju. Ove druge nazivam antidržavama, a bojim se, na bazi iskustava, da je i Srbija jedna od njih. (više…)

Read Full Post »

Da li je demokratsko ustrojstvo uvek i svuda najbolji model političkog organizovanja i da li je bazni demokratski princip – jedan čovek jedan glas – jedini način na koji se može doći do stabilnog i uspešnog društva? Da li se volja većine može pretvoriti u teror nad manjinom? Da li u modernoj demokratiji bogata manjina može manipulisati demokratski proces? Da li je važniji demokratski proces, ili rezultat? (više…)

Read Full Post »

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji. (više…)

Read Full Post »

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju. Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora. Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi. (više…)

Read Full Post »

Ne pamtim da je neka knjiga ekonomskog sadržaja naišla na takav odjek, kao što je slučaj sa knjigom Toma Piketija (Thomas Piketty) „Kapital u dvadeset prvom veku“[1]. Piketi je dirnuo u osinje gnezdo uvodeći u žižu debate uporno potiskivanu temu rasta nejednakosti u modernom kapitalizmu. Kako to obično biva kod ovakvih knjiga, o njoj žučno raspravljaju i tumače je ne samo oni koji su knjigu čitali, već i oni koji o knjizi sude samo na bazi sudova drugih, koji opet o njoj sude na bazi sudova trećih, itd.. (više…)

Read Full Post »

Preturajući po starim papirima, našao sam par putopisnih tekstova koje sam objavio kao student, pre više od 35 godina. Tekstovi po sebi nisu bitni i imaju sentimentalnu vrednost samo za mene. Bitan je, verujem čak veoma bitan samo društveni kontekst u kome su tekstovi pisani, i to je jedini razlog zbog koga sam želeo da ih podelim sa čitaocima. (više…)

Read Full Post »

O Rusiji i Rusima

Uzmite i to da se danas ratuje ne samo oružjem, nego i umom, a ova poslednja okolnost je, složićete se sa mnom, po nas veoma neugodna. (Dnevnik pisca 1873, str. 105)

Ili se konačno propiju ili, pak, za desetak rubalja više ostavljaju sve, beže nekuda, čak beže bez novca u Ameriku, da tamo „osete slobodu rada u slobodnoj državi“… Tamo, u Americi, njega nekakav gnusni preduzimač izrabljuje grubim radom, pljačka ga, pa čak i pesnicama tuče, a on posle svakog udarca srećno uzdiše: „Bože, kako su ovakvi udarci pesnicama u otadžbini grubi i nazadni, a kako su ovde plemeniti, prijatni i liberalni!“ (Dnevnik pisca 1873, str. 109) (više…)

Read Full Post »

Povišena osetljivost srpske javnosti u vezi sa interpretacijom uzroka Prvog svetskog rata je razumljiva, ali je ponešto i preterana. Ne postoji analiza uzroka rata u kojoj Srbija može proći sjajno, ali je Srbija previše mala i beznačajna meta da bi se samo preko njenih leđa mogla uspešno promeniti slika o krivici za izbijanje Prvog svetskog rata.

Stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata je zgodna prilika da istoričari zarade neku paru objavljujući prigodne knjige u očekivanju većih tiraža. Kada su istorija Prvog i Drugog svetskog rata u pitanju, svaki povod je dobar kao korak u procesu vršenja revizije prošlosti, u skladu sa novom konstelacijom snaga i savezništava. Najveća žrtva istorijskog revizionizma je uvek i sistematski Rusija. Ovaj trend je pogotovo vidljiv poslednjih dvadeset godina [1]. (više…)

Read Full Post »

Dva teroristička napada u Volgogradu su me podsetila na tekst koji sam napisao pre mnogo godina, ali ga nikada nisam objavio. Tekst sam malo korigovao da bih ublažio gorčinu kojom je odisao 2004. godine, kada je napisan. (više…)

Read Full Post »

Ovo je izvod iz dugog razgovara-intervjua koji je sa mnom vodila profesorka dr Radmila Nakarada. Intervju je napravljen septembra 2013. Kraj godine mi se učino kao dobar trenutak da neke delove tog intervjua postavim na blog, naravno uz dozvolu dr Nakarade. 

Naša država kao da propada, tone. Zašto?

Drama Srbije je pre svega uzrokovana njenom nesposobnošću da upravlja sobom. Srbija sobom ne upravlja prvenstveno zato što to ne ume, a u drugom koraku i zato što joj to i sa strane, nesporno, otežavaju. Uprkos inostranom moćnom faktoru, krivica za propadanje Srbije ide pre svega na raboš nekompetentne i lenje elite koja je pokazala mali intelektualni, a ogroman udvorički i narcisoidni potencijal. (više…)

Read Full Post »

Škola i tržište

Kvalitet obrazovanja jedan je od najvažnijih faktora ekonomskog uspeha zemlje i u vezi sa tim postoji potpuna globalna saglasnost. Istovremeno, najveći broj država je nezadovoljan stanjem svog školskog sistema i pokušava da nađe odgovore na nove izazove vremena.

„Obrazovanje je toliko važno, da ga ne možete prepustiti samo jednom ponuđaču“. U ovom citatu, pod jednim ponuđačem se misli na državu, a citat je došao sa pomalo neočekivane strane – rečenicu je izgovorio nekadašnji švedski ministar za obrazovanje Per Unckel. (više…)

Read Full Post »

Velika ekonomska kriza, ili velika recesija kako se sve češće naziva, dovela je do promena u osećanju života građana na Zapadu. Budućnost više nije onako izvesna i stabilna kako je to ranije izgledalo. Umesto plitkog trijumfalizma koji je dominirao od sloma socijalizma devedesetih godina prošlog veka, pojavili su se disforija, strah, sumnja i rezignacija.

Na trenutak je čak izgledalo da bi kriza mogla otvoriti konstruktivnu debatu o egzistencijalnim, sistemskim pitanjima modernog kapitalizma i današnjeg sveta. Nada je trajala kratko, a debata koja se vodi na vidljivom delu svetske pozornice (a samo je on važan) površna je i otužno ekonomistična. (više…)

Read Full Post »

Jedna od najčešćih ekonomskih kovanica koja se danas mogu čuti je ona o fleksibilnom tržištu rada. Neprekidnim ponavljanjem ove kovanice koju više niko niti analizira niti dovodi u pitanje, ona postaje nova, prihvaćena mantra. U njoj je sadržana sama suština „novog“ kapitalizma i ona simbolizuje budućnost koja ne samo da se sprema, već je uveliko tu. (više…)

Read Full Post »

U prirodi je nesigurnog intelektualnog uma da ono što ne uspeva da razume tretira kao duboko i mudro. U prirodi je nesigurnog intelektualnog uma i da ne dovodi u pitanje povremena lupetanja priznatih autoriteta i da im veruje čak i kada ih ništa ne razume. Na eksploataciji ovih mentalnih slabosti počivaju pisanja svih opskurnih i nerazumljivih intelektualnih tekstova, kao i brutalna zloupotreba jezika koja sa tim ide. (više…)

Read Full Post »

Uprkos nespornom opadanju ekonomske moći, Zapad (još uvek) uspeva da svetski geopolitički prostor superiorno oblikuje shodno svojim političkim i ekonomskim interesima. Različite političke i partijske konstelacije zapadnih država nisu prepreka u prevladavanju njihovih međusobnih strateških i taktičkih neslaganja. Zapad u svim najvažnijim političkim ili vojnim akcijama deluje jedinstveno, ili gotovo jedinstveno. Uspešnost ovog delanja je zapanjujuća i traži objašnjenje. (više…)

Read Full Post »

Razorna ekonomska kriza kojoj se kraj ne vidi, otvorila je raspravu o sadašnjosti i budućnosti kapitalizma. Od plitkog trijumfalizma s početka devedesetih godina prošlog veka, zapadni svet je došao do stanja duboke zabrinutosti i straha, sumorne rezignacije i vidljivog gubitka samopouzdanja. Rasprave koje se vode u najvažnijim svetskim medijima deluju površno, ili u najboljem slučaju ne sameravaju dovoljno dubinu i složenost krize. (više…)

Read Full Post »

U ambijentu u kome prevladava osećaj socijalnog i ekonomskog beznađa, čini se da bi takozvane ekspertske vlade mogle biti dobro rešenje za izlaz iz sadašnje krize. Po tom konceptu, ključni resori u vladi bi bili povereni nepartijskim ličnostima koje se smatraju najboljim poznavaocima oblasti kojima se ministarstva bave. Ideja o ekspertskoj vladi je privlačna uprkos činjenici da je i sama reč – ekspert – u Srbiji žestoko kompromitovana. Bez obzira na privlačnost ideje, ekspertske vlade su loše rešenje. (više…)

Read Full Post »

Dubina ekonomske drame kroz koju prolazi zapadni svet potcenjivana je od samog početka. Većina analiza je krizu karakterisala kao uobičajeni ciklični fenomen koji se od prethodnih razlikuje samo po intenzitetu. Po tom tumačenju, ne događa se ništa što se ne bi moglo razrešiti merama ekonomske politike, a debata se svodi na pitanje optimalne fiskalne i monetarne politike i njihovog kombinovanja. Problemi koji ne jenjavaju pripisuju se neodgovarajućem izboru ekonomskih alata, kao i sporosti i nejedinstvu političkih elita u borbi sa krizom.

Kako vreme odmiče, kako se ekonomske nevolje umnožavaju i socijalne tenzije nekontrolisano bujaju, stavovi s početka krize će morati da budu preispitani. Pre ili kasnije, analize će neizbežno morati da razmotre i širi kontekst u kome se kriza odvija. (više…)

Read Full Post »

Izdaja intelektualaca

Francuski mislilac Žilijen Benda, objavio je 1927. godine esej pod naslovom „Izdaja intelektualaca“. U tom dugom i već zaboravljenom eseju, Benda piše o svojim savremenicima, intelektualcima koji su se odrekli uloge branitelja univerzalnih vrednosti. Umesto toga, postali su ostrašćeni zastupnici nacionalnih, rasnih ili klasnih ideja, kao i ekstremizama koji sa njima idu. Po Bendi, napuštene su ideje idealizma i humanizma, da bi ih zamenile ideje utilitarnog realizma. Slutio je brutalnu i krvavu završnicu, a godine koje su usledile dale su mu za pravo. Jedva desetak godina od ovog proročkog eseja, otpočeo je Drugi svetski rat i najveća klanica koju je svet video. (više…)

Read Full Post »

Lord Jang, ekonomski savetnik britanskog premijera Kamerona, podneo je juče munjevitu ostavku zbog svojih neopreznih javnih izjava o stanju domaće ekonomije. Premijer se, pod pritiskom javnog mnjenja, ogradio od stavova svog savetnika i pustio ga niz vodu.

U najkraćem, lord Jang je pokušao da objasni Britancima kako im je mnogo bolje nego što misle, i da im zapravo nikada nije bilo bolje nego danas. Kamatne stope su u Britaniji (kao i u većini Zapadnih država) izuzetno niske, rate kredita su zato niže nego ranije, i građanima ostaje više novca za trošenje. Recesija i niske kamatne stope koje uz nju idu, po lordu Jangu su nešto što se samo poželeti može – bar tako iz njegovog iskaza implicitno sledi. (više…)

Read Full Post »

Decembra 1924. Oto Rank, austrijski psihoanalitičar, napisao je pokajničko pismo kojim je molio oproštaj za počinjene grehe – delimično skretanje sa puta Frojdove doktrine i za narušavanje odnosa sa njim. Rank je ovo posrnuće pravdao neurozom i nesvesnim konfliktima kojima je podlegao posle saznanja da Frojd boluje od karcinoma usne duplje. Pod takvom traumom napravio je strašnu grešku i pao u jeres. Rank u pismu pominje i probleme iz detinjstva, neizbežni Edipov kompleks, itd.. [1] (više…)

Read Full Post »

Intelektualci koji su u godinama hladnog rata čitali ugledne časopise kao što su bili britanski Encounter, nemački Der Monat, francuski Preuves itd., spisak je dug, nisu mogli znati da je iza ovih časopisa stajala CIA sa svojim ljudima, novcem, politikom i interesima. [1]

Istina, ili bar deo istine o „kulturnim“ aktivnostima CIA tokom hladnog rata dobro je i pouzdano dokumentovan – pravnici bi rekli da je izvan svake sumnje. Džordž Kenan je ovu vrstu angažmana objašnjavao činjenicom da SAD nemaju ministarstvo kulture, pa je eto, CIA morala da preuzme tu funkciju. (više…)

Read Full Post »

Ispod površine monumentalne ekonomske krize „koja samo što nije prošla”, tvrdoglavo se pomaljaju nova žarišta – Island, Dubai, Grčka, a pristižu i nova – Španija, Irska, Portugal, Istočna Evropa i ko sve ne. Koren krize je svugde isti – želja da se troši više nego što se može, da se živi samo za danas i na teret sutrašnjeg dana. Ekonomska kriza je samo najsnažniji simptom ozbiljnih društvenih bolesti.

U ratu političkih i ekonomskih sistema, kapitalizam je odneo pobedu nad socijalizmom. Bez ideoloških neprijatelja, bez konkurencije, bez potrebe da se iznova dokazuju, zapadna društva i njihovi tranzicioni trabanti ulaze u godine arogantnog trijumfalizma i tužnog intelektualnog posrnuća. U tom velikom pohodu, čini se da je Zapad na putu da pobedi i sebe. (više…)

Read Full Post »

„Veliki broj istoričara danas veruje, začudo, da je ono što se u prošlosti dogodilo manje važno od onoga što ljudi veruju da se dogodilo”. Ovako poznati oksfordski istoričar Kit Tomas komentariše stanje istorijske nauke na početku 21. veka.

U duhu ovakvog razumevanja istorije obeležava se sedamdeset godina od napada na Poljsku i od početka Drugog svetskog rata. U pripremi za ovaj događaj, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) usvojila je u Vilnjusu rezoluciju kojom se (između ostalog) predlaže da 23. avgust postane evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Tog dana je 1939. godine potpisan pakt Ribentrop – Molotov. (više…)

Read Full Post »

Older Posts »