Korak po korak, oko Kine se stvara politički, vojni i medijski sanitarni kordon. U takvoj geopolitičkoj konstelaciji kineski prostor za grešku je drastično sužen. Kako će se Kina nositi sa spoljnim izazovima zavisiće ponajviše od brzine kojom će ona rešavati svoje narasle unutrašnje probleme i sistemske protivurečnosti.
Kako pomiriti kapitalističko društvo i politički monopol komunističke partije? Može li se harmonizovati marksistički pogled na svet (sve popularniji kod mladih članova partije), s ekonomskim i socijalnim promenama koje donosi kapitalistički način proizvodnje? Da li je i danas zaista nebitno kakve je boje Deng Sjaopingova mačka ako uspešno lovi (ekonomske) miševe? Da li je Kina zakasnila s kontrolom onih socijalnih procesa koji sutra mogu stvoriti ambijent za kakvu obojenu, tjenanmensku revoluciju? Ili kraće, mogu li se zli dusi kapitalizma vratiti u bocu iz koje su utekli?
Deo zapadnih medija i analitičara, kako se to inače rutinski radi u periodima hladnog rata, proriču katastrofične scenarije za Kinu. Najavljuju se veliki sukobi u partijskom aparatu, pa čak i neminovni državni udar kojim će Si Đinping, prvi čovek Kine, biti smenjen već koliko sutra. Tvrdi se da Kina svojom agresivnom, „vučjom“ spoljnom politikom i eksploatacijom malih država ubrzano stvara neprijatelje kao i da nije u stanju da kreira saveze. Na sličnoj liniji su i predviđanja o brzom krahu kineske ekonomije i o neminovnim, velikim socijalnim potresima.
Ako se propagandni rat ostavi po strani, Kina objektivno ima veliki broj unutrašnjih problema koje niti krije, niti gura pod tepih. Vlasti su svesne da će država slabiti ukoliko se dopusti da društvo postane toliko slično zapadnim društvima da u njega uđu i sve zapadne ekonomske i socijalne bolesti. Za Kinu je to pitanje nacionalne bezbednosti, pa i opstanka.
Jedan od najvećih problema je visoka korupcija sa kojom se vlasti intenzivno bore od 2013. Korupcija je globalna boljka, ali je problem uvek teži tamo gde se socijalne razlike ubrzano uvećavaju. Socijalne nejednakosti su danas u Kini izraženije nego u najvećem broju zapadnih država, a ovaj problem će biti sve veći kako se ekonomski rast bude usporavao. Ne treba zaboraviti ni da je u sistemske promene Kina ušla sa socijalističke strane života i da sećanje na egalitarnost umire sporije nego sećanje na siromaštvo Maovog vremena.
Socijalna zaštita je i dalje vrlo slaba, dok je privatizovani zdravstveni sistem preskup za veliki broj ljudi. Sistem obrazovanja, na koji su Kinezi posebno osetljivi, u velikom je problemu. Oni koji imaju novac mogu svoju decu upisati u dobre privatne škole ili im obezbediti tutore koji će pomoći da njihova deca polože izuzetno teške prijemne ispite za fakultet. Društvo koje bi, shodno svojoj ideologiji, moralo da obezbedi jednake uslove za sve, tu je ozbiljno zakazalo i okasnilo s rešavanjem tog problema.
Ogroman novac se sliva u sektor nekretnina, a stanovi, kako je to u kapitalizmu i red, postali su investiciona roba a ne samo prostor u kome se živi. Otuda, uprkos ogromnoj stambenoj izgradnji, cene stanova i zakupnina rastu. Veliki broj Kineza je sve dalje od mogućnosti da sebi kupi stan – onaj nasušni. Visokošpekulativni sektor nekretnina sada stvara probleme koji ne ugrožavaju samo socijalu stabilnost već ugrožavaju i finansijski sistem.
Kina sada ima najviše milijardera na svetu – preko hiljadu. Komunistička partija mora da obuzdava i kontroliše tu naraslu i moćnu tajkunsku klasu. Kina to čini mnogo efikasnije i čvršće nego bilo koja druga zemlja, ali sukob s bogatima uvek je okršaj visokog rizika. Kina se u tom ratu ne obazire previše na ekonomske posledice i povremene berzanske poremećaje koji prate takvu vrstu grubog državnog mešanja u poslovanje privatnih kompanija. Prednost Kine je njeno ogromno tržište kome kineski tajkuni ne mogu okrenuti leđa sve i kada bi imali slobodu da to učine. Oni mogu uteći iz Kine, ali svoj biznis ne mogu poneti sa sobom niti ga mogu prodati stranim investitorima, pogotovo ne kada je reč o strateški važnim kompanijama – država to ne dopušta.
Procesi kroz koje Kina prolazi su verovatno najkompleksniji socijalni i politički eksperiment od Drugog svetskog rata i njihov značaj i posledice prevazilaze nacionalne granice. Kina istovremeno žonglira s toliko lopti da impresionira kako nijedna od njih još uvek nije pala na zemlju. Ali, veoma je teško stalnim intervencijama stati na put tržišnim snagama i globalnim trendovima u integrisanom svetu. Na strani vlasti su njen izuzetno kvalitetan upravljački aparat, fantastični (dosadašnji) ekonomski uspesi i snažna nacionalna svest koju građani Kine imaju. Čini se da je nacionalizam ključni faktor kineskog jedinstva i zamena za raniju komunističku ideologiju – bar za sada.
„Sistem obrazovanja, na koji su Kinezi posebno osetljivi, u velikom je problemu. Oni koji imaju novac mogu svoju decu upisati u dobre privatne škole ili im obezbediti tutore koji će pomoći da njihova deca polože izuzetno teške prijemne ispite za fakultet. Društvo koje bi, shodno svojoj ideologiji, moralo da obezbedi jednake uslove za sve, tu je ozbiljno zakazalo i okasnilo s rešavanjem tog problema.
Ogroman novac se sliva u sektor nekretnina, a stanovi, kako je to u kapitalizmu i red, postali su investiciona roba a ne samo prostor u kome se živi. Otuda, uprkos ogromnoj stambenoj izgradnji, cene stanova i zakupnina rastu. Veliki broj Kineza je sve dalje od mogućnosti da sebi kupi stan – onaj nasušni.“
Visoki troškovi stanovanja i obrazovanja su, po svoj prilici, i jedan od važnijih uzroka već zabrinjavajuće niske stope nataliteta u Kini; otuda, između ostalog, i pokušaj Komunističke partije Kine da obuzda špekulativno investiranje u sektoru nekretnina, te da ograniči uticaj privatnih škola i tutora:
(https://www.youtube.com/watch?v=S8WxX0aSDCg&t=4m15s)
[4:15-6:40]
@ Милисав од Трстеника – najveca imperija ikada je Vatikan; posle nje dolazi Britanska imperija, za koju mislim da je morala da sklopi nekakav „sporazum“ sa prethdno pomenutom najvecom imperijom …
Hvala svima za komentare! Moja plata nije merilo pošto sam ovde već imao posao pa su to morali da nadmaše i to je po njima veoma visoka plata u eurima. Preračunato u turske lire meni je plata u poslednjih 3-4 meseca porasla za oko 70%. Znam kolike su plate nekih od kolega pošto sam i ja bio uključen u selekciju ali su plate dogovarane u lirama i ne znam koliko sad zaista vrede i kako ih usaglašavaju. Cena goriva je oko 0,8e/l dizela cigare su oko 1e imamo uplacenu hranu i znam da je ceo obrok 1e, stanovi za kupovinu (200-300e/m2) i rentu su neverovatno jeftini. Mnogo se gradi ali veoma loše. Neko je pomenuo i to da su u Srbiji sad uglavnom turci na gradjevini primetio sam da su u Turskoj ostali neki baš mladi ili baš stari radnici. Mislim da bi takva inflacija i pad valute kod nas izazvali mnogo veću dramu nego tamo prosto život ide dalje. Vidim da ispred bankomata uvek ima gužve. Ne znam koliko je pad valute bitan za tako veliku zemlju gde su proizvodi uglavnom domaćeg porekla ali ovako visoka inflacija ih mnogo pogađa. Bila je i priča o nekom „narodnom“ pekaru koji prodaje hleb jeftinije nego što je brašno. Znam da je bilo tekstova o pozitivnom dejstvu inflacije ali mislim da ovo daleko prevazilazi te okvire.
Za Ganeta – Turska je članica OECD-a, a OECD ima odlične statističke analize, detaljnije od MMF-a. Na njihovom sajtu se mogu naći podaci koje tražite, ali mora malo da se „kopa“. https://data.oecd.org/turkey.htm
Za Nemirnog,
Kako je u Turskoj, kako se živi, kolike su plate ? Zna li neko?
Ja koliko vidim beogradska gradilišta su puna turaka. Ne bi rekao da su uspeli da održe standard.
Ako neko zna neki sajt na kome se mogu pogledati prosečne plate, medijalne zarade itd po državama molim ga neka postavi link. Ja na internetu nisam u stanju da to pronađem.
Visoka inflacija u miru nije isto što visoka inflacija dok rat i uništavanje traju.
Sumnjam da će u Turskoj biti nekih velikih promena. Zapadnjačke taktike plašenja inflacijom deluju samo u zemljama sa Stokholnovim sindromom, poput Srbije.
Za g. Katića,
https://www.investing.com/currencies/usd-try
Turska lira je bila stabilna od 2002 do 2014 godine. Slom lire je krenuo 2014 nakon najave FED-a da će podići kamatnu stopu. Takođe, primetio sam pad lire 2000 godine nakon sloma berze u SAD i jačanja dolara, u periodu pre toga je bila stabilna. Danas imamo izuzetno oštar pad lire nakon najave FED-a da će više puta u toku 2022 godine podići kamatnu stopu. Naša situacija istorijski gledano u kontekstu odnosa EUR/RSD neodoljivo podseća na Tursku i iskreno me brine šta će se desiti kada ECB krene da diže kamatne stope.
Zamolio bi Vasić Miloša da napiše kolika mu je plata u tom turskom preduzeću u evrima ili dolarima. Takođe, ako može info kolike su otprilike plate u Turskoj u evrima ili dolarima da bi imali potpuniju sliku o njihovom standardu. Takođe, ako neko zna molim ga da napiše. Ovo ne znam a mislim da i sami uviđate da volim ekonomiju, uživam u ekonomskim analizama, prikupljam sve podatke i sve me zanima.
Za vasicmilosh – Situaciju u Turskoj pratim samo preko medija, pa teško da bih mogao da proreknem šta Vas čeka. Inflacija je najveća u Evropi, pad lire je veliki, u monetarnoj politici ima previše voluntarizma, Erdogan se previše meša u monetarnu politiku itd. Međutim, Turska je naučila da živi sa visokom inflacijom i nestabilnom lirom, a kumulativna stopa rasta za 2020. i 2021. je sigurno među prve tri u Evropi. Ta ekonomija se ne može analizirati na isti način kao zapadne ekonomije.
Poštovanje želeo bih da čujem mišljenje o trenutnoj situaciji u Turskoj. Radim za Tursku firmu pa ne znam šta me čeka
Vreme je za Rusiju i Kinu da naprave brzu teretnu zeleznicku vezu do Evrope.
@Иван Грозни-Не желим да потценим ничија религијска осећања. Међутим, тражење излаза у религији за проблеме данашњег човека је скретање у слепу улицу.
Волтер – „Да Бог не постоји, требало би га измислити.“,
Овде је он био веома озбиљан.
Тврдио је да је вера у Бога неопходна за функционисање друштва.
Мој став који оповргава твоју тврдњу (тражење излаза у религији за проблеме данашњег човека је скретање у слепу улицу).
Побожан човек кроз религиозни дискурс развија интуицију јер наслућује да се разумом не може докучити онострано.Човек без религиозног квасца у себи је најеволутивнија животиња, којом владају нагони и страсти.
Тај религиозни квасац надолази у кроз личну патњу.
Религија ће у будуће почети да јача у економски и социјално угроженим деловима света а опадаће тамо где се добро живи.
То је и логично јер патња у човеку покреће веровање у спаситеља.
Кад је живот тежак, шта нам остаје него вера и нада у боље сутра.
Према једној скорашњој студији, људи директно погођени катастрофама постају видно религиознији од других.
Тако да су ово директни одговори на твој закључак – тражење излаза у религији за проблеме данашњег човека је скретање у слепу улицу.
Можда је тако тренутно. Али и та улица има свој крај који верујуће изводи на светлост дана.
Тако нас барем историја учи
@Ivan na
Не желим да потценим ничија религијска осећања. Међутим, тражење излаза у религији за проблеме данашњег човека је скретање у слепу улицу. Не постоји ништа горе од теократије. Основни проблем са религијама, нарочито аврамским је што од човека траже много, рекло би се превише. Капитализам је можда и најбоље попунио ту празнину тиме што од човека не тражи превише, а спреман је да пребаци неке мрвице са стола. Што се тиче америчког повлачења из Афганистана, мислим да се томе придаје превелик значај. По чему је то повлачење гори пораз у односу на пораз у Вијетнаму? Знам да је сваки догађај у свету повезан са тумачењима која предвиђају крај „империје“. Вероватно ће релативна моћ „империје“ ослабити, али крај је још веома далеко.
За Милисав од Трстеника – Redukcio ad absurdum
Поново поентираш, полемику затвараш и поздрављаш публикум,
да дискусију не би довели до апсурда 🙂
А то око полагања испита је просто.
Дођеш поразговарамо и сам себе оцениш.
Моје омиљено питање је;
-Основни принцип Хераклитовог Логоса као динамичка последица преласка есенције у егзистенцију
Одговор је – хомогеност, то је монотонија
Просто зар не 🙂
За Ивана
Ако је, како Ви кажете „одговор на Ваш коментар готово немогуће скоцкати а да се не упадне у клопку противуречја“, а из Вашег прегалачког рада на овом блогу стичем утисак, можда и грешим, да сте професор филозофије, да ли се моји поменути коментари могу подвести под категорију методе доказивања редукцио ад абсурдум? Ако да, да ли би то било довољно да положим испит код Вас, а узимајући у обзир да сам оставио и позитиван хумористички дојам, могао да добијем и добру оцену? 🙂
Уместо стандардног „Поздрав!“, искористићу, како би се на крају сваке епизоде мени веома драге емисије „Линк“ од гледалаца опростио њен режисер и водитељ Светолик Митић: Довиђења и здрави били!
За Ћурчић Владимира
Хвала на интересантним препорукама у ком правцу би се даље требало информисати/анализирати како је изгледала борба за енергенте, а и исход те борбе, током и на крају 2. Св. Рата. Прво што ми пада на памет је Јергинова Д Прајз, која је већ дуже времена на листи за прочитати.
Оно на шта сам желео да Вам скренем пажњу примерима из прошлог коментара, а сада и експлицитно, је да ништа у вези ове теме (као ни било које друге) није уштемовано у камену, већ да сви процеси, па тако и борба за превласт у овој области, имају своју динамику и историјски развој. Америка је нпр. постала у последњих пар година водећи произвођач нафте и гаса на свету и де факто променила свој вишедеценијски статус нето импортера у нето експортера. Директна последица је нпр. много јача позиција у преговорима са Ираном, стога и унилатерални излазак из договора пре пар година, али и нпр. двоструко виша цена гаса на сопственом тржишту. Оно што се никако не сме губити из вида је да се од око 100 милиона барела који се дневно троше, највећи део трговине нафтом, као и свих других берзанских роба, одвија преко неколицине трејдера – 3 највећа држе 20% посто тог тржишта: 2 имају седиште у Швајцарској а један пар десетина метара од Бакингемске палате. Глобалне трговине нема без транспорта, а светским транспортом морским путевима доминира ко (дакле не ко крстари светским морима и обезбеђује конвоје)? Овде је нпр. интересантно поменути и Jones Act, који већ више од 100 година регулише поморску трговину у самој САД, па смо пре пар година имали наслове како руски еленџи спасава замрзнути Бостон (пропагандни поен за номиналног противника), иако је танкер са гасом са унапред зацртане руте заправо преусмерио француски Тотал: ко се смрзава, спреман је да плати највишу цену. Ако у наредних пар деценија нуклеарна фузија постане реалност, сва ова полемика се највећим делом претвара у још само једно беспотребно, дебелим слојем прашине прекривено, поглавље историје…
Варијабли и једначина има на претек… Да ли и стрпљења Н. Катића? Боље да га не искушавамо?!
Поздрав!
Za Милисава од Трстеника
Potpuno ste u pravu da to što se Kanada slabo trudi da naftovodima podigne kapacitet diversifikacije svog izvoza, ne mora da bude nikakav dokaz da je ona samo tihi parter u ovoj energetskoj priči. Nekom trudbeniku bi bilo logično da ne drži sva jaja u istoj košari, ali nije obavezno.
Nesporno je i da Kanadska nafta baš nekog sjajnog kvaliteta, pa je moguće da je ostale države ne bi baš radosno kupovale. Ali, bez tih naftovoda to nećemo moći saznati…Amerika hoće i tu neku lošu…kojoj radi mašta…
Svakako je moguće i da je izgradnja nekoliko stotina kilometara naftovoda naizgled jeftinija, od nekoliko hiljada kilometara naftovoda, a da je u stvari skuplja.
Mada mi je čudno što se “bakću“ i prave gasovod po šumam i gorama zemlje ponosne umesto da i njega lakšom rutom dobace do suseda. Mada, opet, nije nemoguće da ono što važi za troškove gradnje naftovoda ne važi i za troškove gasovoda.
Elem, vama “pada na pamet“ da neki vaš imenjak u Kanadi zna kako su svi ti naftovodi skup projekat i neizvesan projekat u poredjenju sa prodajom nafte Americi, ali priču o njihovoj izgradnji koristi da pojača pregovaračku poziciju prema susedu.
Da prihvatimo da je to i tačno. Pitanje je kako on glumatanjem da gradi naftovod može da pojača svoju pregovaračku poziciju?
To može jedino ako Amerika ima bojazni da on to misli ozbiljno. Zašto bi ona to mislila?
Verovatno bi to mislila, razmišljajući da je logično da Kanada želi da diversifikuje prodaju nafte, i zato što misli da je izgradnja naftovoda prema Pacifiku nekoliko puta kraća od izgranje naftovoda prema Meksičkom zalivu, i ako se isplati daleko duži naftovod svakako će se isplatiti kraći, bez obzira na teren. A, izlaskom na npr. Pacifik će omogućiti da izlaskom na svetsko tržište njihovu naftu moći da kupuju u povećanom obimu, tako da bi i za suseda mogla da poskupi.
Dakle, da bi se pojačala pregovarčka pozicija vašeg imenjaka Amerika ne sme da zna ono što on zna. Ne sme da zna za jadac.
E, to je i zajedničko vašem imaginarnom kanadskom Milisavu i srpskom Milisavu, koji je mislio da Boing kupuje hidrauliku zato što on zna caku, koju Amerikanac ne zna i zato dolazi da kupuje.
Ako je dovoljno da američki predsednik pusti tvit kojim traži da se poveća proizvodnja nafte, i proizvodnja se poveća, ili ako nekoliko godina kasnije ugovori sa opekom plus da se proizvodnja smanj, i ona se smanji, neko bi mogao pomisliti da Amerika presudno utiče na tržište nafte, čak i da ne zna da se transakcije u trgovini naftom obavljaju uglavnom u njenoj valuti.
Ali, nije ni nemoguće da kontroliše svetsko tržište nafte, ali da ne kontroliše Kanadu. Zaboravi čovek da čisti ispred svog dvorišta…
Inače zemlje Open Amerike, potpisnice Nafta sporazuma (ugovorenog verovatno na ravnopravnim osnovama), nemaju baš nešto zadovoljavajućih rezervi gasa da ga mogu lako deliti naokolo. Čak ni u Latinskoj Amrrici stvari ne stoje sjajno. U narednih deset godina, gledajući današnju proizvodnju i potrošnju, pitanje je koliko će ga imati i za sebe.
Verovanto je to znala Nemačka, ili je imala dojavu, pa nije napravila terminale za nepostojeći američki gas.
O Drugom svetskom ratu bi to bila baš duga priča, a već i onako previše zloupotrebljavam strpljenje gospodina Katića i nastavljam da komentarišem o nečemu van njegove teme.
Samo da nabacam da treba razmisliti, zašto je Hitler pokušavao da dodje do naftnih polje, zašto je Staljin, dok nemačka vojska maršira prema Moskvi, odvukao jedince da okupira Iran, šta treba Japanu da je mlati čak po Indoneziji, zašto Staljin ne objavljuje rat Japanu, i obrnuto, nego čak i ne rakida koncesiju sa Japanom o crpljenu nafte na Sahalinu…
P.S: Zanimljivo mi je da je prošle godine pacifičkim naftovodom nacureno goriva za jedan tanker, i taj tanker je odvezao naftu na preradu. On je naftu dovezao u rafineriju u istočnoj Kanadi, ploveći kroz pananmski kanal i time dokazao postojanje morskog puta od zapadne do istočne kanadske obale.
Pozz
@Иван Грозни
Сложио бих се са Вашом тврдњом,
али она је само пола истините. Демократија је творевине људског ума, која практично потврђује да слобода јединке и колективно право морају се прожимати. Тако да међу њима постоји неки склад. Како би заједница могла несметано да се развија у миру и толеранцији.
Други део који је неопходан да би хранио ту демократију неком смисленом надом је религија. Она је чиста, јасна и временски неограничена.
Религија долази с’оне стране ума. Човек је религиозан по себи.
Какау ће представу добити о себи и свету зависи од средине у којој живи.
Садашњи облик демократије је проживео свој зенит.
Он се временски може мерити падом Берлинског Зиде.
Данас је барем лако /у времену информација / сагледати да се човек грчевито бори да нађе излаз из овог политичко-економског лавиринта у коме су испливала сва питања и цивилизацијска противуречја, која су кроз другу половини 20-ог века гурана под тепих. Та питања су ту пред нама.
Е сад се сви питају како их решити.
Па вратимо се на почетни став сврхе религије. Религија у самој себи садржи компоненте бесконачности и безвремености. Свака од познатих религија има исту основну одредбу. А то је да религиозан човек лакше подноси овај живот.
Е данас нам се причињава да је демократија као чулна реалност потиснула религију.
Отприлике да ново време које долази ово уверење доводи под сумњу.
Скорашњи пример ме наводи на такав закључак.
Повлачење САД и Авганистана даје велики политички простор да се наслуте промене улога и односа, демократије и религије.
Да ли је то схватио турски премијер Ердоган па управо игра на ту политичку карту ?
Е то ћемо,надам се,у скорој будућности видети.
Поздрав,
@Ćurčić Vladimir
Не идеализујем демократију, али је сматрам обликом владавине најближим здравом разуму. Од свог зла које се нуди, демократија је најмање.
@Милисав од Трстеника
Поштовани,
пажљиво ишчитавајући Ваше коментаре стичем утисак да поред симпатичног хумора имате и веома јаке аналитичке аргументе које користите у одговорима.
Свиђа ми се што је одговор на Ваш коментар готово немогуће скоцкати а да се не упадне у клопку противуречја.
Поздрав,
За Немирни
Ах, тако значи… Годинама су дакле покушавали да ме држе у заблуди да је у питању нека глобалистичко-североатлантско-евроазијско-јудео-масонско-национал-бољшевичко-социјалистичко-капиталистичко-цезаро-папистичко-фанариотско-темпларско-розенкројцерско-црноплемићко-илуминатско-великоинквизиторско-фабијанско-обавештајно-војноиндустријско-билдербершко-трилатерално-златномилијардно-анунаки-рептилоидно-феминистичко-елџибитикју-трансхуманистичка… завера. Да будем искрен, лакнуло ми је кад сад знам да су у питању само банкари… 🙂
За Ћурчић Владимира
Дакле Канада се не боји бити налупана када TC Energy (TransCanada), тј. иста фирма која гради и Keystone XL, прави стотине километара дуг гасовод који ће допремати гас за liquefaction у канадској луци у Британској Колумбији за извоз на азијско тржиште, иако је опет било домородаца који се буне, али за дивно чудо то се у овом случају дало решити (у целом пројекту нема ниједне америчке комапаније), али је приморана да не диверсификује руте за пласман своје нафте на друга светска тржишта, па стога са свим капиталистичким заносом улаже милијарде у монофикацију извоза 🙂 , тј. пројекат нафтовода у дворишту свог хегемона, чијим рафинеријама на југу баш одговара канадска тешка нафта, коју свом идеолошком непријатељу наследник Уга више није у могућности да извози.
Ако је транспорт енергената најјефтинији нафто-гасоводима, онда мени може да падне на памет да неки канадски профитно-оријентисани трудбеник нпр. овако размишља: зашто да се бакћем са изградњом инфраструктуре по не баш идеалном рељефу и учествујем у тржишној утакмици са експортно-оријентисаним државама којима су трошкови вађења сорти црног злата сличних нашим далеко нижи, а и географски су ближи потенцијалним купцима са рафинеријама за прераду баш тих сорти, кад могу да инсценирам маскировку: ми као припретимо да хоћемо да диверсификујемо експорт, али нам наши стари другари јелени и староседеоци прискоче у помоћ, јер су нам они ипак важнији, јербо у демократијама су мањине а не профит на цени, па ћемо тако имати бољу преговарачку позицију са нашим јужним суседом, код кога очигледно не важи стара народна „што јужније то тужније“ 🙂 Или овако: Ако ми већ не дају да сам убирам кајмак, зашто да комшијиним трудбеницима не предложим на паритетној основи да и они учествују у експорту наше нафте, као што то чине широм света? Зар им није лакше да уложе у наша већ откривена оншор поља, него да се ломатају по неким Гвајанама и тамо буше морско дно? Не, ипак сам пре да комшији који свима дели васпитне цркне бизон… 🙂
Ово ме делимично подсећа и на обећање Немачке Америци од пре пар година да ће ради диверсификације импортних рута изградити 2 еленџи терминала, па од изградње не би ништа: као и Канађани и они граде гасовод паралелно са већ постојећим: да ли ће НС2 завршити као и канадаски Кистоун ЕксЕл видећемо ускоро…
Кад смо већ код гасовода, пре пар недеља је Косово са звездицом одбило пројекат гасовода под патронатом америчке развојне агенције, па је нека навијачица Фиорентине фон Крамон могла са олакшањем да ускликне да је њено чедо закорачило исправним декарбонизованим путем…
Да ли бисте били љубазни да појасните како је то битка за енергију завршена 2. св. ратом?
Поздрав!
пс
Не бих да ме схватите погрешно, увек се обрадујем Вашем новом коментару, а већину Ваших ставова симпатишем. Моје реплике за циљ имају даљи развој дискусије. Знате већ: теза, антитеза …
Za Иван Грозни
Niko nije rekao da je dovoljan, nego je potreban uslov dozvola i pomoć Amerike. Inače, na Americi je i da proceni koja zemlja ima kakav kapacitet i za šta je potrebna. Neka zemlja postane industrijska zemlja, neka postane distributerska sila za neke robe…Verovatno Albanci nisu za džabe nagradjeni stvaranjem još jedne države na Balkanu, kao i Open Balkanom gde svi Albanci žive u jednoj državi.
Ako se već gleda predistorija nekih zemalja, začudjuje da je Tajvan postao proizvodjač procesora, takodje Južna Koreja ničim nije nagoveštavala da će postati industrijska sila…O tome kako je Irska iskoristila svoja znanja u proizvodnji krompira za razvoj visoko tehnoloških firmi iluzorno je i pričati.
Moram se opet u napred izviniti kvarenju sreće sledećim primerom, npr. kako je neki ruski Milisav sedeći pod brezom, smislio kako da ukroti Dnjepar, kako da napravi ogromne generatore i napravi najveću hidroelektranu toga doba. Verovatno se i Ford čudio što su ga zvali da pravi Staljinu fabrike, i šta mu treba da krši zapadne sankcije, kad vidi da oni to sve i sami znaju da naprave.
Ne razumem gde vi vidite ogorčenost bilo prema Zapadu, bilo prema Istoku u mojim komentarima. Ja sam potpuno indiferentan, iznosim primere i sumnje u zavnične narative. Nikom ne mogu zabraniti da veruje u mutipolarni svet, u zemlje Briksa, Rusiju, u kinesko čudo…
Neko tvrdi da će 21. vek biti vek bitke za energiju, a ta bitka je zavšena Drugim svetskim ratom. Ako kažem da postoji gravitacija, ne znači da sam ogorčen što ona postoji.
Inače, rastom BDP nije sigurno ni da će rasti standard stanovništva, a pogotovu ne znači da će rasti svest stanovništva. Kad bi to i bilo tačno, nejasno je zašto bi svesni ljudi želeli da imaju demokratiju? Vi očigledno idealizujete demokratiju i smatrate je nekim uzvišenim društvom koji želi svaki svesni čovek razlikujući se tako od nesvesnog Sokrata.
Za Milisava:
Međunarodnom bankarskom kartelu. Ko vodi FED? Sigurno ne neki političar. Kome FED odgovara? Sigurno ne nekom tamo starcu iz Kongresa.
Sada, nabrojte sve ostale FED-ove (Centralne banke) sveta i vidite ko njima rukovodi. Biće Vam jasno kome smo svi mi sateliti.
За Немирни
Поменули сте председника најмоћније империје икада, као и премијере некадашње највеће империје као и њене крунске земље, па не би било лоше да нас са јефтинијим улазницама упутите коме су тренутно побројане државе сателити.
Хвала унапред!
За Ивана
Мој коментар је реаговање на део коментара колеге Ћурчића:
„Dakle, ta slobodna zemlja je slobodno (i demokratski) odlučila da svu svoju naftu koju bi htela da izvozi, preda Americi, koja je naftovodima vozika sve do Meksičkog zaliva…Ponekad i u Kanadi, nekom njihovom Milisavu padne na pamet, što ne napravimo naftovode prema našim lukama da možemo da izvozimo naftu kome god hoćemo…ali onda se shvati da ti naftovodi presecaju staze kojima se kreću jeleni, što uzbudi ekološku javnost, ili još gore, ruta vodi preko nekih indijanskih grobalja…i narod protestuje vlast “ustukne“ i propade Boldrikov lukavi plan…(uvek)“
Већина америчких нафтних прерађивачких капацитета налази се баш у Мексичком заливу, пројектавани су за прераду тешке нафте, као што је она из Венецуеле. Како су се ове две државе покарабасиле, то би додатна тешка нафта из Алберте могла лепо да замени венецуеланску. Зато се нпр повећао увоз сорте Уралс од архи непријатеља 🙂 … Упркос свему томе, пројекат нафтовода који би требао да транспортује додатне количине из Канада је летос обустављен. Пре пар дана нова вест, да је транспорт постојећим нафтоводом-гасоводом из Канаде у Мичигену обустављен, из еколошких разлога… Ове инфромације се баш и не уклапају у горе поменути цитат…
Поздрав
Za Милисава од Трстеника
Ne razumem kakve veze ima to što Kanada ne pravi infrastrukturu kojom može da diversifikuje svoj izvoz nafte sa ovim vašim primerima?!
Da li će Amerika uvozi više ili manje iz Kanada je njena odluka, na Kanadi je pitanje zašto se ne obezbedi od takvih dešavanja.
Kad ste već spomenuli sve ovo, interesantno je da se kanadska naftna industrija Ontarija i Kvebeka snabdeva preko Amerike naftovodom Line 5 i Line 9 koji se njega nadovezuje. Dakle, kanadjanima se kanadska nafta doprema preko Amerike, tako da su sad muke i svoju naftu da dobije.
Naravno da je Trudo zbog svega toga nervozan, ali, baš on je jedan od najvećih protivnika Energy East naftovoda kojim je nafta trebala da se dopremi do luka na Atlanskom okeanu. Mada, šta ima osvedočeni ekolog da se ljuti i bude protiv suspendovanja naftovoda zbog zabrinutosti da cevi stare sedamdeset godina ispustitie naftu i zagade Velika jezera.
On sadašnju situaciju treba da shvati kao izazov i evo mu sad prilike da novostvoreni višak nafte prodaje na svetskom tržištu gladnom nafte.
Što se tiče Keystone XL-a koji treba da bude dodatni naftovod uz postojeći Keystone, tek to ne razumem kakve ima veze sa mojim primerom. Inače tu ne možemo znati, da li bi oni hteli da ga završe ili bi da traže odštetu od države po NAFTA sporazumu…
Takodje, ako vam je sporna teza da Amerika kontroliše trgovinu naftom, ne samo u Kanadi, nego i u svetu, treba se zapitati šta znači izraz petro-dolarski sistem. Niko ne odbija da prodaje naftu za dolare, mada je bilo primera, ali su oni u medjuvremenu zaboravili disati.
За Милисава од Трстеника
Ово могу протумачити само као непроверену вест.
Мени лично нелогичну или политички ипак скривено смислену.
Нисам успео да схватим поенту ове вести па Вас молим да ми објасните шта она, као политичка порука, носи у себи. Односно још јасније речено какве то последице може да изазова на тржишту енергената, екологију или међусобни обрачун великих?
То закључујем из самог појма овакве политичке одлуке насупрот економских принципа. Вест у свом корену има значење двојног дејства са већом вероватноћом у успех за онога ко је донео такву одлуку, јер вероватно зна што је доноси.
Kako prepoznati da je jedna zemlja nečiji satelit?
Pa tako što za predsednika/premijera ima običnu budalu. Koja pritom ne da ne brine o svom narodu, nego se uporno trudi da od njega napravi što većeg magarca.
E, to je Džastin Tr(i)udo. To je Boris Džonson. To je, između ostalog, i sam Džosef Bajden.
За Ћурчић Владимира
Да ли се у Вашу причу уклапају вести да је Бајден летос забранио градњу стратешки важног нафтовода Keystone XL, држава Алберта као и компанија TC Energy су због тога у губитку око 2 милијарде зелембаћа, а ове недеље је губернаторка тј. гувернерка Мичигена лично наредила да се прекине нафто-гасовод Line 5 (540000 барела нафте/дану, покрива 65% целокупних потреба пропана Мичигена), на шта је последњи из династије Трудо припретио одласком на суд?
Иван Грозни-Саставни део пројекције моћи неке земље је и тзв. „мека моћ“
Šta je to MEKA MOĆ
Podjarmiti nekoga bez rata vrhunac je vojnog umeća, smatrao je jedan kineski filozof. Jedan američki političar je rekao da nije važno koliko ste neprijatelja ubili, već koliko ste ih privukli na svoju stranu da vam budu saveznici.
U svakom slučaju za pobedu u ‘hladnom ratu’ tenkovi, bombe, avioni, vojska, nisu bili toliko važni, koliko je bilo važno osvojiti srce i dušu mladih ljudi suprotne strane. U tom smislu Holivud, rokenrol, pop kultura i uopšte uzev način života i životni stil igrali su vrlo važnu ulogu. Čak i kada se mrzi Amerika, vole se Miki Maus i koka-kola, rekao je jedan srpski istraživač i to je ključ za razumevanje šta je to meka moć.
Analiza svega onoga što čini meku moć vrlo značajna je ne samo zato da bi se shvatila prošlost i šta se to desilo u ‘hladnom ratu’, već je to svakako značajno i za razumevanje sistema vladanja u savremenom svetu.
Francuski predsednik De Gol je govorio da je teško vladati narodom koji ima preko 300 vrsta sireva. U tom smislu je uvek bolje kada su ljudi obučeni na isti način, kada gledaju iste filmove, kada slušaju istu muziku, kada veruju u iste ideje, ili kada imaju iste životne stilove. Imajući sve to u vidu uloga pop kulture i meke moći je od izuzetne važnosti za globalno upravljanje svetom. U vezi sa tim bi se moglo govoriti da su različiti oblici manipulacije i medijske propagande, od izuzetnog značaja, posebno dominiraju spotovi u reklamiranju i ubeđivanju. Unifikacija životnih stilova u Mao Ce Tungovoj i Staljinovoj diktaturi bila je isuviše očigledna, svakako mnogo naivnija nego što je to unifikacija i perfidnost u imperijama i diktaturama kakve su Beneton, Nike, Lewis, Hugo Boss i druge modne kompanije i kompanije koje proizvode pop kulturne proizvode.
Tako da meka moć melje i uništava naš slobodan duh oličen u izboru rešenja.
Čovek postaje jednodimenzioni reptil .
P.S.
Toliko završavam polemiku
@Ćurčić Vladimir
На основу Вашег коментара дало би се закључити да је довољно да некога Америка помилује по глави и да потече мед и млеко. Не постоји индустријска политика државе, предузетништво, иновације, инвестиције, ништа. Албанци су један од америчких „миљеника“ у Европи. Не видех да су нешто измислили, осим што су светску нематеријалну баштину обогатили пијацом у Тузима. Јапан и Америка су биле индустријске силе још пре Другог светског рата. Имајући у виду њихову прошлост, мислим да би данашњи свет требао да буде захвалан Америци и осталима што су их „налупали“. Хиљаде Срба сваке године одлазе у Америку, Канаду, Аустралију и Норвешку. Изгледа да људи најбоље гласају ногама. У своме коментару написао сам да се са порастом БДП-а мења свест становништва. Нисам написао да постоји одређени износ када се то дешава нити рок у коме ће се то десити. Земље попут Ј. Кореје, Тајвана и Сингапура демократизовале су се у приближно исто време, на приближно сличном нивоу развоја. Што се тиче заливских деспотија, мислим да ту никакво повећање БДП-а неће помоћи због тога што од теократије не постоји гори облик владавине. Један од разлога због којих у многим коментарима, па и у Вашем, избија огорченост Западом, је то што су нас, употребићу Ваш израз „налупали“. Да нас нису „налупали“, друге песме би се певале код нас.
@Ivan
Кад код неко помене Индијанце, ја се сетим друга Мао Цетунга. Он је побио приближно једнак број Кинеза за тридесетак година, колико су Европљани побили Индијанаца за 400 година. Ако је постојало друштво које је следило своју традицију и опстајало у самоизолацији, то је било јапанско друштво. Јапан је прихватио многе западне вредности, али је задржао своју културу. Према томе, зашто бисмо сматрали да прихватање либералних вредности (назовимо их тако) нужно доводи до уништења неке нације и њене културе? Ствари нису тако компликоване како можда изгледају на први поглед. Што је друштво и они који га воде удаљеније од здравог разума, то је живот у таквом друштву тежи. Даље, шта је то култура једног народа? Кинези у матици и Кинези на Тајвану су исти народ. Да ли се њихове културе разликују? Корејанци са севера и југа су исти народ. Да ли се и њихове културе разликују? Коначно, источни и западни Немци припадали су и припадају истом народу. Које су то културне вредности које су их раздвајале? Да ли можда у српској култури постоји нешто што нас спречава да прихватимо модел друштва у коме не постоји култ вође? Поново се враћамо на „меку моћ“. Не намеће се тзв. либерализам само силом. Царска Русија је била (номинално) заштитница православља, СССР је „извозио“ комунистичку идеологију. Коју идеологију „извози“ Путинова Русија? Шта то „извози“ Сијева Кина? Видели смо како кинески шеф шутира српског инжињера у Бору. У друштвима попут руског наводна борба против либерализма је ништа друго него борба клептократије на власти да сачува свој положај и богатство.
За Ћурчић Владимира:
Тешко је људе који су насели на западњачку демагогију о демократији убедити да је у питању само мит. Тај мит прикрива претњу огољеном војном силом и санкцијама, ствари које су многе непослушне земље осетиле на кожи свог народа.
Искрено нисам копао толико дубоко као Ви, али сте лепо изложили нешто што сам већ дуже време знао да је истина. О повезаности демократије са БДП-ом по глави становника не вреди расправљати, то је чиста лаж.
Za Иван Грозни
Japan je odličan primer, jer je on od svih energetskih vampira najbezubiji. Da bi izvozio znanje on uvozi 95% energije. Opet, ne želim da kvarim sreću onima koji veruju u znanje nekog npr. Milisava koji je sedeći pod šljivom smislio hidrauliku koja treba Boingu, nego mene više čudi kako je on iz prve pogodio kolika kapija treba da bude, koliko velika vrata na hali, visinu hale…gde će to da proizvodi…Tako je i neki japanski Milisav, verovatno sedeći pod trešnjom (to su već kulturološke razlike) osmislio kakav bi kamion trebao američkoj vojsci kad bi npr. počela rat u Koreji, i (opet) iz prve naparavi fabrike i počne da radi. Naravno to znanje odmah prepozna američka vojska i postane za dugo godina najveći japanski kupac. Japan tako postaje industrijska sila, uprkos tome što nema ni sirovine, ni energiju. Slično bi bilo kao kad bi neki saharski Rauh snabdevao svet voćnim sokovima.
Energetske krize sedamdesetih godina su izazvane veštački i nemaju veze sa sadašnjom krizom. Inače, te godine su zlatno doba SSSR-a u kojima je, pored ostalog, uspeo da se toliko naoruža da je i dan danas uz Ameriku ostao vojna super sila. Tadašnja energetska kriza je završena naftnim kontra-šokom koji je izvela Saudijska Arabija u dogovoru sa Amerikom. Sada je teško da se održi sadašnja proizvodnja, a ne da se povećava, a pogotovu da se preplavi tržište. (npr. pomenuta Norveška ima za još 10 godina nafte, Britanija je bila vredija pa ima još i manje)
Kanada savakako demokratska, jer je domokratija neminovnost na tom nivou BDP-a, mada je neminovnost još i veća ako vas nalupa Amerika kao Japan i Nemačku…Dakle, ta slobodna zemlja je slobodno (i demokratski) odlučila da svu svoju naftu koju bi htela da izvozi, preda Americi, koja je naftovodima vozika sve do Meksičkog zaliva…Ponekad i u Kanadi, nekom njihovom Milisavu padne na pamet, što ne napravimo naftovode prema našim lukama da možemo da izvozimo naftu kome god hoćemo…ali onda se shvati da ti naftovodi presecaju staze kojima se kreću jeleni, što uzbudi ekološku javnost, ili još gore, ruta vodi preko nekih indijanskih grobalja…i narod protestuje vlast “ustukne“ i propade Boldrikov lukavi plan…(uvek)
Slično je i Australija (najveće rezerve uranijuma na svetu) odlučila da se ne treba držati ugovora ko pijan plota, i raskinuli su ugovor sa Francuskom o nabavci nuklearnih podmornica…
Ona vaša teza o uticaju BDP-a po glavi stanovnika na demokratiju je više nego proizvoljna, rekli bi stanovnici npr. Katara.
Иван Грозни – Можда је један од разлога однос према сопственом становништву током историје?
Чији и какав однос?
Можда ја нисам био довољно јасан али ево појашњена.
Сведоци смо да се на светску политичку позорницу износе све јаснији ставови о сукобу цивилизација и култура.
Навешћу неке скорашње истине чији смо сведоци.
Задњи говор Гадафијев испада да је пророчански. Ја лично мислим да није, али је погодио суштину.
Једноставно Гадафи је имао огроман број информација из окружења, И добро је познавао то окружење.Навешћу кључну реченицу, отприлике по сећању,кад Гадафи упозорава Европу – ја вас штитим од таласа избеглица и кад мене не буде они ће вас преплавити – е тако се сад догађа. Од Либије која је била узор афричких земаља сада је хаотично нефункционална држава.
Јесу ли амерички Индијанци готово истребљени доласком белаца? Јесу!
Ајде сад да не будем зановетало, нису их белци побили ради забаве и мишљења да су то бића ниже вредности. Не! Индијанци су махом нестали зато што им је поремећен ритам и начин живота који је био у складу са природом њиховог духа формираног хиљадама година .
Ако либерализам хоће да наметне своја правила живљења, свој систем управљања и своју културу кроз револуције а не природном еволуцијом народа, тада историја сведочи да ти народи нестају.
Супротан и леп пример су Монголи, потомци чувеног стратешког генија Џингис-кана. Е да су ону под утицајем западних вредности давно би се асимиловали. Али срећом укљештени између Русије и Кине живе сретно овај турбулентни историјски период. Нека истраживања показују да су они као народ најсретнији људи на планети.
Ја понављам насилно мењати култури неког народа то је погубно за тај народ.
Западна политичка филозофија кроз економско-привредну матрицу чији је врх Либерализам перманентно заговара да су то универзални принципи који човечанство воде у вечни рај овде на земљи.
Достојевски то јасно наслућује и одбацује као опасну рационалистичку заблуду.
@Ivan
Саставни део пројекције моћи неке земље је и тзв. „мека моћ“. По том питању и Русија и Кина много заостају за Западом. Пропаганда и маркетинг само су део пројекције меке моћи. И кинеској и руској елити много су драже америчке и британске школе и универзитети од домаћих. О некретнинама у Лондону да не говоримо. Зашто готово нико не жели да копира руски или кинески модел? Можда је један од разлога однос према сопственом становништву током историје?
@ Иван Грозни – Оно што је заједничко Русији и Кини је да готово да не постоје земље у свету које желе да копирају њихове моделе.
У праву сте донекле.
Упитајте се, зашто их не копирају и дали их уопште могу копирати?
У сржи самог појма политике коегзистира много фактора који су уткани у само историјску одлику који доноси нека држава у том тренутку.
Наводим само неке факторе који су често пресудни за неко политичко решење.
На пример, територијална распрострањеност, ресурси које та земља поседује, број становника, култура и религија тог народа,ко су јој и какви суседу, погранични региони и много чега другог које утиче на одређени политичку одлуку којим путем државу треба водити.
Русија је већином била империја и тако се понаша. Вероватно да она неће скретати са ток идејног курса. Јер би свака друга варијанта водила Русију у расуло. Руси су покушавали у 20-ом веку да нађу“боље“ решење али видимо како су пролазили.
Кина слично, само кинески феномен је у миленијумској специфичној култури, која је доминантна код већине Кинеза.
Отприлике да се Марксизам добро адаптирао на Кинески Маоизам, а од капитализма су узели оно што је по њиховој мери.
Иначе Ваша полемика са Владимиром је занимљива и смислена.
Поздрав,
@Ćurčić Vladimir
Огромна је разлика између земље која живи од продаје онога што јој је Бог дао и земље која продаје знање. Један од најбољих примера је Јапан. По многим социјалним показатељима Русија је ближа земљама трећег света него Европи. Ако се изузму Норвешка, Аустралија и још неке земље, велики број земаља које живе од продаје ресурса су корумпиране аутократије, укључујући и Русију. Што се тиче БДП-а по глави становника, када се достигне одређени ниво, мења се свест становништва. Оно што је заједничко Русији и Кини је да готово да не постоје земље у свету које желе да копирају њихове моделе. Овде не рачунам један део наше јавности која очекује некакво спасење од Русије када она „стане на ноге“. Уосталом, имали смо озбиљну енергетску кризу 70-их година прошлог века и на који начин је СССР профитирао?
Za Иван Грозни
Kina je duboko zavisna zemlja. Energetski vampir koji zavisi od stabilnosti spoljne trgovine.
Rusija, kakva god bila, je zemlja koja raspolaže ogromnim energetskosirovinskim resursima i vojna je supersila. Da od toga ne može da se živi je vaša tvrdnja i tvrdnja profesora Zeca koja je nedokaziva, tako da bih morao da vam verujem na reč, ali činjenice govore suprotno. Pogotovu u svetlu energetske krize koja će se samo produbljivati.
Bolje stoji zemlja koja više drži sudbinu u svojim rukama.
Simpatična mi je vaša teza o prelasku BDP-a po glavi stanovnika u demokratiju.
Коментар на претходне коментаре 🙂
Ових дана се у Глазгову одржава која већ по реду светска конференција посвећена клими. Многе државе, тј. номинални челници/управници држава, се обавезују, ако већ нису, да до одређеног датума постану карбон-неутралне, забране продају аутомобила са СУС мотором … тј. обавезују се да кардинално измене структуру својих енергетских система, јер енергетски систем заснован на „чистим/зеленим“ технологијама се фундаментално разликује од традициналног базираног на угљоводоницима. Ако оставимо по страни највероватнију ренесансу нуклеарки, соларне електране и ветро паркови не захтевају гориво да би радиле, али се за њихову изградњу троши много више материјала тј. минерала. За производњу типичног е-аутомобила се у односу на конвенционални користи 6х више минералних инпута, оншор ветрењаче у односу на гасну електрану исте снаге 9х више. Транзиција на чисту енергију имплицира дакле the shift from a fuel-intensive to a material-intensive energy system.
Ако су светски стратези одлучили да се крене путем „озелењавања“, све ради борбе против глобалног загревања, од које нема ништа ако није удружени, неки злонамерници би овде уметнули злочиначки, подухват свих нас, тј. што рече један револуционар „Само уједињени, удружени у синдакат, можемо победити…“ 🙂 , то значи да су трастови мозгова добро простудирали где се налазе потребна минерална богатства као и постројења за њихову прераду/рафинацију. Овде долазимо до кључне тачке: ланци снабдевања као и неопходни минерали су за многе чисте технологије географски много концентрисанији него ли за оне нафте и гаса. У три (не увек исте) државе света се вади око 50% бакра, 60% никла, око 80% кобалта, платине, литијума. Кина је за неке од побројаних минерала у те три. Ситуација са капацитетима за прераду је још драматичнија: по 3 државе имају, или исправније речено, у три државе света се налази од 60 па све до скоро 100% капацитета за прераду ових минерала; само на капацитете у Кини отпада вртоглавих 40%-90%. (Срећа наша па смо се на време ратосиљали рудника бакра и постројења за прераду истог у ресурсима сиромашном запећку света лепог назива Европа 😀 ) Да ли је све то могуће без аминовања светске врхушке, нарочито имајући у обзир да је Кина, мада је та географска одредница током миленијума означавала разноразне просторе и народе, последњих неколико векова фактички била под страном управом?
У данашњем до те мере испреплетеном и од струје зависном свету, у коме се пренос информација врши брзином светлости, што ће рећи, присетиће се инжењери, да су се временске константе система екстремно скратиле а тиме и време потребно да се систем врати у стабилно стање, ово се не односи само на техничке системе него и на друштвено-економске, и најмањи поремећај од задатог вектора развитка може имати катастрофалне последице по све нас, мада, можда су појединим реалним властодржцима и опште катаклизме у влажним сновима: да би се створио нови, лепши, бољи, шаренији свет, потребно је прво раскрстити са старим 🙂 Јер, шта је власт, ако не насиље и прерасподела богатства (не нужно материјалног!): без насиља је прерасподела немогућа, насиље без циља је патологија.
С појавом националних држава и уставних монархија, а потом и наднационалних савеза и унија, реални властодржци удељују мрвице богатства/власти (плебсом) изабраним појединцима („“Тако је!“, повикаше сељаци, приступише гласању и изабраше га за народног посланика“ 🙂 ), и тиме стварају један по један буфер међу собом и народом. Онда и не чуди да се непрекидним мантрањем Држава А против Државе Б… или Држава А заједно са Државом Б… народу замагљује права слика о томе ко мути воду 🙂 Да ли у освит поменутог Великог Рата владари од Атине до Берлина, од Букурешта до Копенхагена, од Дармштата до Лондона, од Мадрида до Осла, од Стокхолма до Софије, од Лисабона до Петербурга, сви редом из династије Заксе-Кобург, муте воду, да би потом због негативне конотације свог порекла морали да преименују назив династије на острвима у Виндзор или Петербург у Петровград, а кроз пар година потпуно остану без трона у многим монархијама јер су оне постале република?
Могућ начин како доћи до макар делимичног објашњења за развој оваквих историјских догађаја указује фрагмент из предговора књиге једног Шкота:
As a very green graduate student, I remember arriving at the Hamburg State Archives and being directed towards a bewildering room full of Findbücher – the huge leather-bound volumes, handwritten in scarcely legible old German script, that constituted the archive’s catalogue. These in turn led to the innumerable reports, minute books and correspondence produced by all the different ‘deputations’ of the Hanseatic city-state’s somewhat antiquated bureaucracy. I vividly recall leafing through the books that corresponded to the period I was interested in and, to my horror, finding not a single page that was of the slightest interest. Imagine my intense relief, after a few weeks of abject misery, to be shown into the small, oak-panelled room that housed the private papers of the banker Max Warburg, whose son Eric I had met by sheer good luck at a tea party at the British consulate. Within a few hours, I realized that Warburg’s correspondence with members of his own network offered more insight into the history of the German hyperinflation of the early 1920s (my chosen topic) than all the documents in the Staatsarchiv put together.
Вероватно да рационалног објашњења таквих катаклизми понекад и нема, и не може га ни бити, јер оне и нису човека руку дело: једни би то назвали Случај, други Црни Лабуд а трећи пак Воља Божија.
@Ivan K.
‘Ko misli da povecanje razmene izmedju SAD i Kine dokazuje da je njihov sukob lazan, neka objasni kako to da su u casu izbijanja rata 1914. Nemacka i Britanija bile jedna drugoj najveci ekonomski partner.’
Pre prvog svetskog rata se pazilo na trgovinski bilans i ove zemlje su manje više bile ravnopravne, ako je i bilo potrebno medjusobno plaćanje, važio je zlatni standard.
Danas je ovo odnos podredjenog i nadredjenog. Amerika uvodi i povećava carine na kinesku robu, uvodi sankcije. Kina ima i ogromni suficit u trgovini sa SAD, i za to prima sveže naštampane dolare, koje im čak i vraća kupujući obveznice. Pored svega navedenog Kina povećava izvoz za Ameriku…
Kina se razvila zahvaljujući odluci i pomoći Amerike, slično kao što su se prethodno razvile Nemačka, Japan, Koreja…(Jugoslaviju ću da preskočim, jer još uvek ima ljudi koji veruju da je Boing dolazio u Trstenik da kupi hidrauliku zato što je samo Milisav umeo da je osmisli i napravi).
Dakle, “…nek objasni zašto stalno povećavaju razmenu…“ i pored toga što im Amerika uvodi carine i sankcije, a za ostvareni suficit im šalje sve više i više, sveže odštampanih dolara…
Ćurčić Vladimir : Ko misli da su Kina i Amerika zaoštrili odnose (osim na pozornici) nek objasni zašto stalno povećavaju razmenu
Dobro uoceno, i drago mi je sto se to uocava. Medjutim, mogu se postaviti i protivpitanja, kao npr. :
‘Ko misli da povecanje razmene izmedju SAD i Kine dokazuje da je njihov sukob lazan, neka objasni kako to da su u casu izbijanja rata 1914. Nemacka i Britanija bile jedna drugoj najveci ekonomski partner.’
Stavise, izbijanju Prvog svetskog rata je prethodilo povecanje ekonomske razmene sirom sveta bez presedana.
@Ćurčić Vladimir
Како ћемо доћи до одговора на питање ко боље „стоји“, Кина или Русија? Па упоредимо те две земље како изгледају данас и како су изгледале пре четрдесет година. У мом коментару сам написао да Кина нема савезнике. Нема их ни Русија, не рачунајући Белорусију и Сирију, што и није баш нешто. Русија је истерана из централне Европе, централне Азије и дела Кавказа. Не може економија земље са 140 милиона становника да се заснива на ономе што се извади из земље и прода. Томе још треба додати и корумпирану олигархију која властитом земљом управља као са неком колонијом. Неке западне земље су имале колоније широм света. Те колоније су пљачкали, што је чињеница. Русија није имала колоније по свету, али је због огромне територије примењиван модел „интерне колонизације“, што је у пракси значило да се великим делом земље управљало као да се радило о некој колонији у Африци.
Za Иван Грозни
Pre bih se složio sa zaključkom @Nemirni nego sa vašim.
Kina je industrijska sila i zavisna je od energenata kojih nema dovoljno. Uvozi više od 30% svojih potreba, i mora sve više i više da uvozi zato što je povećavala potrošnju (mislim da je više neće povećavati) i zato što je svoje rezerve ubrzano trošila. Energente može da pribavi od Rusije ili da je kupuje na “slobodnom“ tržištu koje kontroliše Amerika. O sigurnosti dopreme iz celog sveta zemlji koja ni Kinesko more ne kontroliše je iluzorno i pričati.
Kina se razvila izvozeći robu i najveći izvoznik na svetu i svaki poremećaj u svetskoj trgovini joj ne odgovara. Kao najvećem svetskom prodavcu, kvarenje odnosa sa bilo kojim značajnim kupcem bi bio problematičan, da ne govorim o kvarenju odnosa sa najvećim svetskim kupcem, ujedno i najvećim kineskim partnerom. (Ko misli da su Kina i Amerika zaoštrili odnose (osim na pozornici) nek objasni zašto stalno povećavaju razmenu)
Ovo su dva glavna razloga zbog kojih mislim da Kina nije u boljoj situaciji od Rusije. Naravno da ni ne mislim da Kini nešto i ne odgovara u ovom svetu, kao ni Rusiji, da bi to pokušala i da nepto menja.
Kina je poslednja zemlja na kojoj je primenjena američka strategija “development by invitation”, koja je prethodno primenjena u Nemačkoj i Japanu (Jugoslaviju ću preskočiti).
Inače, od kinesko-američkih sukoba jedino što očekujem je snimanje Ramba i Rokija odgovarajućeg rednog broja…
Пошто моја маленкост није дорасла тако великим темама позивам се на један извод из разговора, пре пар месеци између Матхиас Допфнера са Хенријем Кисинџером, о успону Кине као светске силе.
Допфнер: До 2028. године очекује се да ће Кина заменити САД као највећа економија.
Кисинџер у свом философско политичком стилу одговара:
Америчка администрација се труди да однос задржи у традиционално прихваћеним границама. Али сада се суочава са ситуацијом у којој је јавно мњење постало уверено да је Кина не само земља која брзо расте, што је тачно, већ и да је Кина инхерентни непријатељ и да је зато наш главни задатак да се супротставимо њој и да смањимо њене капацитете, да буде велика држава. Али Кина је била важна земља хиљадама година, у различитим историјским епохама. И тако, да напредак Кине не треба да изненађује, а његове последице су да се Америка, први пут у својој историји, суочава са земљом потенцијално упоредивих капацитета у економији, и са великом историјском вештином у вођењу међународних послова. То није био случај са Совјетима. Они су заправо били слабији од Сједињених Држава у војним капацитетима,а на међународном плану уопште нису имали економски положај. Дакле, с обзиром на садашњу кризу, готово да постоји извесна носталгија за темама Хладног рата.
Велико питање на које треба обратити пажњу није само спречавање кинеске хегемоније, већ и разумевање да ако постигнемо тај циљ – што морамо – остаје потреба да коегзистирамо са земљом те величине. Дозволите ми да кажем неколико речи о претпостављеној глобалној доминацији Кине.
Велика је разлика између кинеске перцепције историје и руске перцепције. Руски лидери су историјски били несигурни, јер су своју историју проводили бранећи се од потенцијалних непријатеља са свих страна. Стога су, откако су постали јаки, поистовећивали утицај са физичком доминацијом. Кина има сложенији поглед. Конфучијанско гледиште, које обликује кинеско размишљање је раме уз раме са кинеским марксизмом, имплицира да ће, ако Кина ради на максималном нивоу својих капацитета, произвести величанствено понашање које ће изазвати поштовање у остатку света – чинећи га пријатним, на неким нивоима, према кинеским преференцијама.
У периоду Царства, стране земље су биле оцењиване по степену њиховог поштовања кинеских културних вредности. Постојало је одељење за спољну политику које је анализирало степен узајамних међуодноса. Кина је недавно подржавала овај став војним акцијама како би подсетила противнике да ово није само филозофска дебата. Али ако заиста проучите кинеске војне акције, од периода када су дошли комунисти, све су биле психолошки ефектне. Али ми, истовремено, треба да останемо отворени за политику коегзистенције.И морамо бити спремни да се супротставимо кинеској хегемонији – закључује Кисинџер
@Nemirni
Мислим да је обрнуто. Русија је у много горој ситуацији од Кине. Кина има демографски проблем због политике једног детета, док се Русија суочава с демократском катастрофом. Русија постаје економски патуљак у односу на Кину. Животни век у Русији на нивоу је појединих земаља трећег света. Број смртних случајева од тровања алкохолом на годишњем нивоу не заостаје много за бројем погинулих совјетских војника у Афганистану. Кина је за разлику од Русије знала да искористи своју дијаспору која је један од највећих инвеститора у Кину. Када је Кина почела озбиљније да се отвара према свету, за време Денга, прве велике инвестиције дошле су из Хонг Конга (то је био неки погон за демонтажу бродова), а затим од Кинеза из Сингапура, Тајвана и Малезије. Нажалост, Сијева политика само удаљава Тајван од Кине, а Хонг Конг гура у некакав маоизам. Једини простор на који Кина може да се шири је руски Сибир и Далеки Исток. Источно од Урала живи отприлике 34 милиона становника. Какве год проблеме имала Кина, они су бенигни у односу на руске. Кина је пример да нека земља може достићи одређени ниво развоја без демократизације. Нешто слично су већ прошли Тајван, Сингапур и Јужна Кореја. Када је БДП по становнику достигао одређени ниво, те земље су се демократизовале. Надајмо се да ће и са Кином бити исти случај (када се посматра БДП по становнику Кинески заостатак за Западом је и даље огроман). За разлику од Кине, Русија је пример како самодржавље не може да обезбеди економски развој. Русија није успела да изгради институције, а толиком земљом не може се владати персонално. Руска олигархија управља властитом земљом као да је у питању нека колонија или окупирана област.
Kina je do sada odolevala pritiscima zahvaljujući prvenstveno opsesiji kolektivnog Zapada…Rusijom.
Rusija je za Kinu ono što je bivša Jugoslavija bila za Rusiju – opomena. Tužno je što su kinezi tu opomenu olako shvatili. SAD i njihovi vazali iz NATO-a se ponašaju kao besni psi pušteni sa lanca. Ti psi su gladni ali i dalje puni energije. Taktika čekanja funkcioniše ako ste svetska benzinska pumpa (a uskoro i svetska žitnica) i kada posedujete hiljade hipersoničnih projektila sa nuklearnim bojevim glavama.
Kina je trenutno u lošijoj poziciji od Rusije, mnogo ranjivija vojno i ekonomski. Ako Putin uspe da nađe dostojnog naslednika, biće ranjivija i politički.
Један од највећих проблема са којима се суочава Кина на свом путу да постане водећа светска сила је тај што нема савезнике. Осим Пакистана, С. Кореје и Мијанмара Кина нема значајнијих савезника. Поменуте три земље далеко су од онога што се сматра нормалним. Са скоро сваком суседном земљом Кина има граничне спорове. Сијева Кина је у односу на Денгову Кину много јача, али не и мудрија. Политика Кине према Хонг Конгу и Тајвану је посебна прича. Уместо да тежи конвергенцији са политичким системима у Хонг Конгу и на Тајвану, Кина покушава да им наметне свој тоталитаризам. Са аутором се не слажем у закључку да су за Кину претња „западњачке болести“. Највећа кинеска болест је маоизам који је побио више Кинеза него Јапанци. Такође, не слажем се са тиме што се прелази преко кинеских злочина над сопственим народом. Почевши од политике „једног детета“ која је направила озбиљне демографске проблеме до непоштовања основних људских права, права на правично суђење, својину итд. Г. Катић посматра Кину као некакву алтернативу западном моделу, а ја је посматрам као дистопију за коју се надам да ће поћи путем којим су пошли њени источноазијски суседи. Уосталом, не знам да ли постоји нека земља која жели да своје друштво изгради по кинеском моделу.
Za Lenjina – Kina ima svojih muka i Srbija svakako nije u prvom, pa ni drugom krugu njenih prioriteta. Svejedno, važno je imati dobre odnose sa Kinom uprkos pritiscima zapadnih država da se to odnosi kvare.
Što se mladih tiče, bilo bi logično da kod njih postoji malo idealizma i želje da društvo bude bolje i pravednije. Ako se ide u tom pravcu, za sada nema boljeg putokaza od marksističkog.
@Nebojša Katić
Da li Kinu videti kao potencijalnog partnera i saveznika Srbije i do koje mere smatrate da Srbija, okružena Evropskom Unijom i Nato paktom, može da se oslanja da moć i potencijalnu pomoć Kinu ?
Da li mislite da interesovanje nekih mladih za marksizam može da se probudi i u našem delu sveta ?