Varljivi aksiomi tranzicije – objavljeno u dnevniku „Politika“

Filozofija tranzicije bazira na aksiomu da je državna svojina neefikasna, da „ne valja“ i da mora biti zamenjena privatnom svojinom – uvek i svuda. Tačka. Ovakav aksiomatski pristup ubija, ili bar teško limitira svaku debatu o efikasnosti različitih oblika svojine. Taman što smo umakli socijalističkoj apodiktici, a već nas je sačekala tranziciona, slične ideološke logike samo suprotnog predznaka.

Usudićemo se zato da izreknemo jeretičku misao, mada stidljivo – dakle, privatna svojina nije nužno i uvek najefikasniji svojinski oblik. Poslužimo se nekim poznatim primerima.

Ko god je imao prilike da uporedi kvalitet i efikasnost francuske i britanske železnice, neće imati mnogo dileme u opredeljivanju. Francuska državna železnica je superiorna u odnosu na privatnu britansku – putovanje je udobnije, brže, tačnije i jeftinije. Ove dve železnice ne pripadaju istom svetu.

Ko god je imao peh da ga strujom snabdevaju kalifornijski privatni (ljuto deregulisani snabdevači), morao bi, uz sve nacionalne i ideološke predrasude, razviti simpatije za francuski etatizam i njeno čedo, sjajnu državnu elektroprivredu. Raspad elektroenergetskog sistema u Kaliforniji je i doveo na vlast gospodina Švarcenegera.

Dalje i u istom smeru – privatizovano američko zdravstvo troši najviše novca na svetu (kao procenat bruto domaćeg proizvoda), a zauzima tek 37 mesto na rang-listi kvaliteta Svetske zdravstvene organizacije. Smrtnost odojčadi, na primer, dva puta je veća u SAD nego u Švedskoj. Istovremeno etatizovani švedski sistem troši proporcionalno dva puta manje novca od američkog.

Odgovor se verovatno nazire i bez kompleksne politekonomske analize. Postoje delatnosti gde efikasnost privatne svojine, koja se uvek i samo iskazuje kroz visinu profita, ne može biti jedini kriterij poslovanja. Postoje, nazovimo ih tako, strateške robe i usluge kod kojih privatizacija nije uvek garant efiksanosti – nižih cena a višeg kvaliteta.

Ako, tačnije kada do privatizacije dođe, novi vlasnici javnih preduzeća će podizati cene neobazirući se na makroekonomske probleme Srbije, još manje na nizak standard građana. Oni neće čekati da kroz dug i neizvestan proces konsolidacije poprave svoje bilanse, već će to raditi kraćim putem kroz podizanje cena. Ukoliko se produktivnost popravi, njeni efekti se neće nužno prenosti na potrošače kroz realno sniženje cena, već će efekti ostati novom vlasniku i povećati njegov profit. Ako cene sirove nafte rastu, moraće da rastu i cene naftinih derivata, i to odmah. Ako su cene struje niže nego u okruženju, to se neće tolerisati.

Privatizovane kompanije će naći načina da iznude cenu koja će dati planirani profit. Država ne može rizikovati poremaćaj u snabdevanju strateškim robama ili uslugama, kao ni haos koji bi iz toga sledio. Ne može se očas izgraditi hidro ili termo elektrana, novi vodovod ili rafinerija, pa tako suzbiti monopolizacija ili kartelizacija tržišta i ucene koje iz toga slede.

Mala i slaba država nejakih regulacionih institucija i još manjeg iskustva u borbi protiv monopola, oligopola i kartela nema jak odgovor na „iznuđivanje“ profita od strane moćnika. Da li su moćnici domaći tajkuni, ili inostrane kompanije, sasvim je svejedno. Ovo su nažalost neprijatne realnosti.

Ako već neko mora da bude monopolista, a na malim tržištima je to često tako, bolje je da to bude država. Tada i pozitivni i negativni efekti ostaju državi, dakle svima. Kada je privatnik monopolista, pozitivne efekte prisvaja on, a negativni se ostavljaju državi.

Pitanje je – kako državna svojina može postati efikasna tamo gde za nju prostora ima? Odgovor nije težak. Postoje države sa snažnim i efikasnim državnim preduzećima koja mogu poslužiti kao model. Nije problem u obliku svojine, već u ponašanju države. U ozbiljnim državama, državna preduzeća rade efikasno, u neozbiljnim, baš i ne. (Usput, mala tranziciona mozgalica – ako domaće državno preduzeće bude kupljeno od državnog preduzeće neke druge države, da li je to privatizacija?)

Država se samo mora ponašati kao racionalni vlasnik, mora birati najbolji kadar, platititi ga prema uslovima tržišta i veličini preduzeća. Apsurd je kada direktor državnog giganta prima platu kao bolji kadar u privatnom preduzeću srednje veličine. To je istovremeno i direktan poziv na korupciju. Takođe, nema ni razloga da se ne objavljuju međunarodni konkursi za direktore velikih državnih preduzeća.

Ako se krene ovim putem, državno preduzeće neće biti sinekura za zaslužne i ambiciozne partijske radnike bez znanja i upravljačkog talenta. Tada nećemo biti ni u apsurdnoj poziciji da svesno urušavamo državno preduzeće i obaramo njegovu vrednost, istovremeno ga kritikujći zbog nefikasnosti. Promenom pristupa, profitirali bi i politika i privreda.

Država se, kao racionalni vlasnik, mora ponašati odgovorno prema bilansu preduzeća. Politika kontrole cena državnog preduzeća ne može biti instrument borbe protiv inflacije, jer se time pretvara u mehanizam diskriminacije, po kome privatnik može raditi što mu je volja, a državno preduzeće što mu se naredi. Državno preduzeće kroz deprecirane cene ne sme skriveno subvencionisati privatna ili druga državna preduzeća i u svoj bilans preuzimati, ili kroz njega skrivati gubitke drugih. Državno preduzeće ne sme biti ni privilegovano, ali ni diskriminisano.

Promena pristupa je i laka i teška, jer je samo stvar zrelosti države i političke volje.

U članku smo pošli od pretpostavke, da su motivi privatizacije s početka članaka, samo u sferi tranzicione filozofije. Dakle, ne prodajemo jer moramo, jer nemamo kud, jer smo „doterali cara do duvara“. Pogotovo ne prodajemo zato što nas na to teraju i spolja i iznutra. Naivnost ovakve pretpostavke je očigledna.