O Rusiji i Rusima
Uzmite i to da se danas ratuje ne samo oružjem, nego i umom, a ova poslednja okolnost je, složićete se sa mnom, po nas veoma neugodna. (Dnevnik pisca 1873, str. 105)
Ili se konačno propiju ili, pak, za desetak rubalja više ostavljaju sve, beže nekuda, čak beže bez novca u Ameriku, da tamo „osete slobodu rada u slobodnoj državi“… Tamo, u Americi, njega nekakav gnusni preduzimač izrabljuje grubim radom, pljačka ga, pa čak i pesnicama tuče, a on posle svakog udarca srećno uzdiše: „Bože, kako su ovakvi udarci pesnicama u otadžbini grubi i nazadni, a kako su ovde plemeniti, prijatni i liberalni!“ (Dnevnik pisca 1873, str. 109)
Još je Hercen govorio da Rusi u inostranstvu ne umeju da se ponašaju u društvu……A sve to zbog onog duboko usađenog ubeđenja da je lice koje Rus ima – obavezno ništavno i do stida komično lice, pa je potrebno uzeti neko drugo lice, francusko ili nemačko; tako ga, veruje, neće prepoznati. (Dnevnik pisca 1873, str. 136)
Dva veka se izgrađivao takav tip prema obaveznom principu koji je tada proklamovan u našem društvu: nikada i ni po koju cenu ne biti svoj, uzeti drugo lice a na svoje pljunuti, stideti se sebe i truditi se da ne ličiš na sebe – i rezultat je bio potpun. (Dnevnik pisca 1873, str. 137)
Dva veka odvikavanja i od najmanje samostalnosti u karakteru, i dva veka pljuvanja na svoje rusko lice, razvili su rusku savest do takvih beskraja od kojih… no, šta se može očekivati, šta vi mislite? (Dnevnik pisca 1873, str. 141-142)
Mučno je videti tamo u inostranstvu kako se izvozi i kolonizira već dvadesetak godina naša inteligencija – kako se od našeg čistog, svežeg i odličnog ruskog materijala stvara bedni međunarodni ološ, nešto bezlično što nema karaktera, nacionalnog osećanja, nešto što je bez otadžbine. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 165)
No, za sada se naši [zemljoposednici] šetaju po inostranstvu, po gradovima i banjama Evrope, podižu cene po hotelima, vuku za sobom kao bogataši svoje guvernante, svoje bonnes na uslugu svojoj deci koju odevaju u engleska odela.(Dnevnik pisca 1877-1881, str. 167)
Ljude ni za kakve novce ne možemo kupiti ni na kakvoj pijaci; njih vekovi stvaraju, a vekovi – to je vreme, godine, čak i u nas gde vekovi odavno ništa ne vrede. Čovek ideje i samostalne nauke, aktivan čovek stvara se samo u toku dugotrajnog samostalnog života nacije, kroz njen vekovni mukotrpni rad – rečju, njega stvara ukupni istorijski život zemlje… Nemoguće je veštački požurivati nužne i nepromenjive istorijske momente u životu naroda. (Dnevnik pisca 1873, str. 106-107)
Majke piju, deca piju, crkve su opustele, očevi se bave razbojništvom… ali kakav se rad može organizovati sa ovolikim kafanama? (Dnevnik pisca 1873, str. 108)
Novcima sve mogu da kupim, počasti, uvaženja, mogu svakoga da potkupim, mogu iz svega da se otkupim. Teško je predstaviti sebi ovu okorelost srca mladog čoveka koji je odrastao u jednom od tih bogatih domova. (Dnevnik pisca 1876, str. 338)
To je nama potrebno [osvajanje Azije] jer se Rusija ne nalazi samo u Evropi nego i u Aziji, zbog toga što je Rus ne samo Evropljanin nego i Azijat. I više od toga: mi imamo više nade u Aziji nego, može biti, u Evropi. I još: što se tiče naše buduće sudbine Azija je, može biti, naša najvažnija ishodišna tačka… Treba se osloboditi onog lakejskog straha da će nas u Evropi nazvati azijskim varvarima, da će nam kazati da smo više Azijati nego Evropljani. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 514)
O Rusima i Evropi
Pred evropskim autoritetima, Rus se kao što je poznato, sa zadovoljstvom i žurno klanja čak ne razmišljajući mnogo; posebno u takvim slučajevima on se ne upušta u razmišljanja. (Dnevnik pisca 1873, str. 137)
Sve to opominje na našu, može biti još dugu, usamljenost u porodici evropskih naroda, na one greške Evropljana u procenama o Rusiji koje će potrajati još u budućnosti, to govori o njihovoj očitoj sklonosti da o nama sude po onom lošem, pa možda objašnjava onu upornu, opštu, na nekakvom gadnom i snažno neposrednom osećanju zasnovanu mržnju koju Evropljani gaje prema nama, to objašnjava i onu odvratnost njihovu prema nama kao prema nečemu gadnom, pa čak i onaj nekakav sujeverni njihov strah pred nama, pa i sam onaj – večni, davnašnji, stari prigovor njihov upućen nama: da mi, navodno, nismo uopšte Evropljani… Mi se, razume se, ljutimo, i iz sve snage se upinjemo da dokažemo da smo Evropljani… (Dnevnik pisca 1873, str. 81)
Evo, tu je početak zla: u tom prenošenju, nasleđivanju ideja, u onom vekovnom nacionalnom gušenju u sebi svake nezavisnije misli, u pojmu o položaju Evropljanina koji se može dostići samo uz obavezan uslov nepoštovanja prema sebi i prema ruskom čoveku! (Dnevnik pisca 1873, str. 150)
Imajte na umu, gospodo, da svi ti vaši uzvišeni evropski učitelji, vaša svetlost i vaša nada – Mil, Darvin, Štraus- na začuđujuće zanimljiv način ponekad gledaju na moralne dužnosti savremenog čoveka… Može biti da je to tako, možda su ciljevi svih tih savremenih vođa evropske progresivne misli čovekoljubivi i veličanstveni. Ali, meni izgleda sigurno i ovo: dajte tim savremenim, divnim učiteljima mogućnost da sruše staro društvo i da izgrade novo – i videćete da će nastupiti takav mrak, takav haos, nešto grubo, slepo i neljudsko do te mere da će se zgrada srušiti pod prokletstvima čovečanstva i pre nego što bude završena. Kad jednom bude odbacio Hrista, ljudski um će stići do začuđujućih rezultata. (Dnevnik pisca 1873, str. 150-151)
No zbog čega bismo i tražili nekakvo poverenje Evrope? Zar je Evropa nekada gledala na Ruse s poverenjem, zar ona uopšte može da gleda na nas s poverenjem i bez mržnje? (Dnevnik pisca 1876, str. 198)
Zaključak je: Rus, kada zaista postane Evropljanin, ne može da ne bude u isto vreme i prirodni neprijatelj Rusije. (Dnevnik pisca 1876, str. 204)
Mi smo se učili da volimo Francuze, Nemce i sve druge, kao da su svi oni naša braća, nevodeći nimalo računa što nam oni uopšte nisu braća, što nas nisu nikada voleli niti imaju nameru da nas i ubuduće vole. U tome se sastojala naša reforma, celo Petrovo delo… (Dnevnik pisca 1876, str. 208)
Ali čak i bez toga (hoću da kažem, čak i bez francuskog jezika), jedan Rus iz obrazovanijeg staleža već sada, i to je najčešće tako, nije ništa drugo nego intelektualni proleter koji nema tla pod nogama, koji je bez korena, internacionalni hibrid kojeg nose svi evropski vetrovi. (Dnevnik pisca 1876, str. 251)
Za Evropu, Rusija je – nesporazum, nedoumica, i svaka njena aktivnost je nedoumica, i tako će biti do samog kraja. (Dnevnik pisca 1876, str. 270)
Kada bi se dogodilo da i Rusija odluči ne da nešto narušava, nego samo da povede računa o svojim interesima – odmah bi se sve ostale „ravnoteže“ ujedinjavale u jednu i kretale bi na Rusiju: “Eto, narušavate ravnotežu“ govorili bi. (Dnevnik pisca 1876, str. 284)
Evropljani ni po koju cenu nisu hteli da nas prihvate kao svoje, ni u kom slučaju i ni za kakve žrtve… i to tako traje do danas… I što god smo mi više, njima ugađajući prezirali našu nacionalnost, utoliko su oni više prezirali nas. Mi smo puzili pred njima, mi smo skrušeno ispovedali pred njima naša „evropska“ ubeđenja i naša gledišta, ali oni su nas gledali s visine, s podsmehom… No, mi se nikako ne možemo odreći Evrope. Evropa je nama druga otadžbina – ja prvi to strasno ispovedam, i uvek sam to ispovedao… Šta učiniti, dakle? Prvo i pre svega, treba postati Rus… Postati Rus to znači prestati s preziranjem svog naroda. I čim Evropljanin bude primetio da mi cenimo svoj narod i svoju nacionalnost, on će odmah početi da nas ceni. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 27)
A nije li i “najblaženiji papa, namesnik Božji nepogrešivi, na zemlji” polazeći Bogu na istinu za vreme svojih poslednjih zemaljskih dana, poželeo pobedu Turaka, gonitelja hrišćanstva, nad Rusima koji su ustali u ime Hrista i u odbranu hrišćanstva samo zbog toga što su prema njegovom nepogrešivom zaključku Turci ipak bolji od jeretika Rusa koji ne priznaju papu? (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 150)
Napustiti slovensku ideju i ostaviti bez rešenja problem o sudbini istočnoga hrišćanstva (NB – to je suština istočnog pitanja) – to znači razbiti u paramparčad zdanje Rusije i umesto nje izmisliti nešto novo što više neće ličiti na Rusiju. To čak ne bi bila revolucija nego jednostavno uništenje i zbog toga se nešto slično ne može ni pomišljati. Tu ideju ne vide i ne priznaju samo oni slepi ruski “Evropljani” i s njima zajedno još i, na njihovu sramotu, berzanski kraljevi i kombinatori. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 303)
Nacije žive od velikih osećanja, njih nadahnjuje velika ideja jedinstva, misao koja obasjava i sjedinjuje narode njih pokreće, nacije žive kada ljudi priznaju one najveće kao sebi ravne, i to je ono odakle se rađa nacionalna moć – da, tako žive nacije – ne žive one nikako od berzanskih špekulacija i od brige o vrednosti rublje. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 304)
Jednom reči, da bi smo [Rusi „evropejci“] ostvarili svoj cilj mi ćemo pre svega upotrebiti mnogobrojna i moćna sredstva koja će delovati na slabe “živce” njegovoga [narodnog] karaktera, jer tako je bilo nekada i sa nama – i tada će narod biti – naš. On će se postideti svoje prošlosti i prokleće je. Ko bude prokleo svoju prošlost biće naš – to je naša formula! (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 434)
Zašto, zašto je naš ruski liberal tako često neprijatelj ruskog naroda? Zbog čega u Evropi ljudi koji sebe nazivaju demokratama uvek brane narod, ili se barem oslanjaju na njega, a naš demokrat koji je najčešće aristokrata, na kraju krajeva, uvek ide na ruku svemu onome što uništava snagu naroda i završava uvek nekom gospodštinom… No da završimo: nauku ćemo prihvatiti, ali što se tiče “prosvećivanja” nemamo potrebe da i njega crpemo iz zapadnoevropskih izvora. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 456)
Danas svi u Evropi drže kamen u ruci i spremni su da se okome na nas kada im se prva prilika za to bude ukazala. Zbog čega ta mržnja, zbog čega oni ne mogu da shvate jednom zauvek da smo mi bezopasni za njih, zbog čega neće da shvate da smo njihove dobre sluge i da se naša evropska misija sastoji u tome da poslužimo Evropi i njenom blagostanju? (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 516)
Evropa je spremna da nas pohvali, da nas i po glavi pomiluje ali nas neće priznati za svoje, preziraće nas i potajno i otvoreno, smatraće nas za ljude nižega reda, mi smo njoj odvratni, da, odvratni smo joj posebno kada joj se vešamo o vrat i kada je bratski ljubimo. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 517)
O Slovenima i njihovom odnosu prema Rusima
Srbija je [1876] izašla na bojno polje uzdajući se u svoje moći ali, razume se, ona zna da samo Rusija može da je sačuva od propasti u slučaju velike nevolje – ona zna da će joj Rusija svojim ogromnim uticajem pomoći, u slučaju uspeha, da sačuva maksimum dobitka. (Dnevnik pisca 1876, str. 206)
Oslobođeni i zahvalni Sloveni bi, prirodno, trebalo da prigrle Englesku kao svoju spasiteljku i osloboditeljku, i ona bi im tada „otvorila oči što se tiče Rusije“: „Evo“, rekli bi tada, „to je vaš ljuti neprijatelj, ona je, pod izgovorom da brine o vama, jednako sanjala kako da vas proguta i kako da vas liši vaše neminovne i slavne političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 286)
No, ipak, glavni razlog te njihove surevnjive mržnje prema njemu [generalu Černjajevu] bio je, u to nema sumnje, onaj o kojem sam već bio u prilici da govorim, dakle ono predubeđenje veoma velikog broja Srba da, ako Sloveni i budu oslobođeni uz pomoć Rusa, to će biti samo korist po Rusiju – Rusija će njih osvojiti i lišiti one „toliko slavne i nesumnjive političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 331)
Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (zbog svog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sreti ni u nacijama koje su mnogo starije, već i kudikamo samostalnije nego što je Srbija. Ali, uporedo sa tom „gornjom“ Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im. (Dnevnik pisca 1876, str. 331)
Da, to je večna nesloga među Slovenima! Oni sve to čuvaju u svojim predanjima, sve to prenose svojim pesmama, i bez Rusije kao velikog centra koji ih može ujediniti – ne može biti sloge među Slovenima, bez Rusije se Sloveni ne mogu održati, nestaće s lica zemlje potpuno – bez obzira šta o tome mislili predstavnici srpske inteligencije ili nekakvi tamo civilizovani i evropeizirani Česi… Ima u njih previše sanjara. Gotovo svi su oni sanjari. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 45)
Ja bih tim visokoobrazovanim Srbima, koji su ovog leta gledali s toliko nepoverenja na Ruse, ukazao, na primer, na pesmu A.S. Puškina – “Pesma o Crnom Đorđu”, ili na onu “Boj pod Zenicom velikom”… A kad bi Srbi pročitali te “pesme”, oni bi konačno shvatili šta mi mislimo o njihovoj slobodi, da li mi poštujemo i radujemo se njihovoj slobodi ili ne – shvatili bi da li mi želimo da ih zgrabimo pod vlast ili ne, da li želimo da im uzmemo slobodu ili ne. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 46-47)
Međutim, i sada se mogu sigurno znati dve stvari: 1) slovenska plemena čitavog Balkanskog poluostrva će se brzo – možda i ne tako brzo- ipak osloboditi turskog jarma i počeće da žive novim slobodnim i može biti i nezavisnim životom i 2) … Da, upravo ovo drugo je ono što će se obavezno desiti i o čemu sam ja odavno želeo da kažem svoje mišljenje. To “drugo” se, po mom najdubljem uverenju, sastoji u tome što Rusija neće imati, i nikada nije ni imala, takve neprijatelje, zavidljivce, klevetnike i otvorene hulitelje nego što će biti ta slovenska plemena kada ih Rusija bude oslobodila i kada Evropa bude priznala da su oslobođena! (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 363)
Oni će svoj novi život nakon oslobođenja započeti tako – to ponavljam – što će izdejstvovati garancije i pokroviteljstvo za svoju slobodu od Evrope, od Engleske ili od Nemačke, pa ako u savezu država bude i Rusija oni će sve to činiti upravo da se zaštite od Rusije. Oni će započeti obavezno tako što će sebe ubediti da ne duguju Rusiji nikakvu zahvalnost nego, naprotiv, da su se jedva nekako spasli od ruskog vlastoljublja – oni će tvrditi da su se spasili zahvaljujući intervenciji evropskog koncerna država… (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 364)
O veri, naciji i humanizmu
Teško društvu koje nema religioznog osećanja! (Dnevnik pisca 1873, str. 158)
Zatim u papinom pismu (Pije IX) slede najčudnije reči od svih koje se mogu očekivati od poglavara rimskih katolika: „Govorim tako“, piše papa, „zato što smatram svojom dužnošću da govorim istinu i nekatolicima, jer svako ko je primio krštenje pripada, manje ili više – ovde ne mogu detaljnije da objasnim zbog čega – pripada, ponavljam, u većoj ili manjoj meri, papi“. (Dnevnik pisca 1873, str. 236)
Možda je Hristos jedina ljubav ruskog naroda, i on voli njegov lik na neki svoj način, kroz neku patnju. (Dnevnik pisca 1873, str. 42)
Gde je pravda, je li moguće da je svet još toliko daleko od nje? Kada će prestati nesuglasice, hoće li se ljudi ikada zbratimiti, i šta je smetnja tome? Hoće li ikada pravda biti tako moćna da će moći da savlada ljudsku iskvarenost, cinizam i egoizam? Gde su one istine do kojih se stizalo sa toliko muka, gde je čovekoljublje? (Dnevnik pisca 1876, str. 226)
Bez najviše ideje, međutim, ne može da postoji ni čovek ni nacija. A na zemlji postoji samo jedna najviša ideja, i to je ideja o besmrtnosti ljudske duše – sve ostale „više“ ideje života proističu iz ove jedine. (Dnevnik pisca 1876, str. 393)
Ja tvrdim (zasad opet bez dokaza) da se ljubav prema čovečanstvu ne može zamisliti niti shvatiti, da je ona apsolutno nemogućna bez vere u besmrtnost ljudske duše. (Dnevnik pisca 1876, str. 395)
Uostalom, nisu Hrista tamo [na Zapadu] nauke pomračile, kako to tvrde liberali, to se desilo i pre nauka kada je zapadna crkva unakazila Hristov lik, kada se pretvorila u Rimsko carstvo i kada se ponovo ovaplotila u obliku Papstva. Zaista, na Zapadu nema više hrišćanstva, nema crkve mada ima još mnogo hrišćana i njih nikada neće sasvim nestati. Katolicizam nije više hrišćanstvo, on prelazi u idolopoklonstvo, a protestantizam se gigantskim koracima približava ateizmu i kolebljivoj, nestalnoj (ne večitoj) nauci o moralu. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 454)
Na početku kod svakog naroda, kod svake nacionalnosti moralna ideja je prethodila začetku nacionalnosti, jer ona je tu nacionalnost stvarala. A ta moralna ideja poticala je oduvek iz mističnih ideja, iz uverenja da je čovek večan, da nije jednostavno zemaljska životinja – nego da je u vezi sa drugim svetovima i sa samom večnošću… I imajte na umu, čim se posle izvesnog broja vekova (jer i tu postoji zakon koji nama nije znan) počne da koleba i da oslabljuje u nekoj naciji njen duhovni ideal, s njim odmah počinje da pada i čitav njen građanski poredak, potamne svi građanski ideali koji su do tada uspeli da se u njoj obrazuju. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 470)
Čim moralno-religiozna ideja kod jednog naroda dođe do svog kraja, iživi se, nastupa panična i kukavička potreba da se ljudi ujedine radi “spasenja stomaka” – svako građansko ujedinjenje u takvom slučaju drugih ciljeva ne može imati… Ali to spasavanje stomaka je najnemoćnija i najbednija ideja među svim idejama koje mogu da ujedine čovečanstvo. To je predosećanje kraja – početak kraja. (Dnevnik pisca 1877-1881, str. 471)
___________________________________________________________________
[1] Svi citati su preuzeti iz tri knjige Dnevnika pisca Dostojevskog, u izdanju IRO Partizanska knjiga iz Ljubljane, izdanje iz 1982. godine. Dnevnici su objavljeni u okviru višetomnog izdanja pod naslovom Dostojevski kao mislilac.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Ali čak i bez toga (hoću da kažem, čak i bez francuskog jezika), jedan Rus iz obrazovanijeg staleža već sada, i to je najčešće tako, nije ništa drugo nego intelektualni proleter koji nema tla pod nogama, koji je bez korena, internacionalni hibrid kojeg nose svi evropski vetrovi. (Dnevnik pisca 1876, str. 251)
– Како сам радостан – рекох јој и пољубих јој руке. – Чини ми се да сам целог свог живота био увек на путу – а сада сам стигао кући.
Она се матерински осмехну.
– Кући се не стиже никад – рече она љубазно. – Али где се пријатељски путеви сливају, ту цео свет за један час изгледа као завичај.
(Херман Хесе: „Демијан“)
Među osvrtima na novo stanje stvari, pažnju je nedavno privukao članak doktora vojnih nauka Konstantina Sivkova, inače predsednika Akademije za geopolitičke probleme u Moskvi. Naslov članka je “Zapad se sprema za rat s Rusijom”, a jedan od argumenata autora u dokazivanju teze je pojedinost da se u Evropu dovlači američko taktičko nuklearno oružje. Navodno, odluka o tome već je doneta. Reč je opskrbi borbenih aviona F16 i Tornado uređajima za izbacivanje nuklearnih bombi B 61-12.
“Što je veoma karakteristično, predviđa se da se njima snabdeju avioni država koje se danas smatraju nenuklearnim, Belgije, Danske, Turske, Nemačke i Italije” i da sve to bude u stroju do 2018, piše Sivkov. “Savršeno je jasno da se ti radovi ne preduzimaju tek tako. Ako se avionima pridodaje tehnička mogućnost primene nuklearnog oružja, znači već postoje planovi da se to učini. A političke izjave o nemogućnosti predaje ( nuklearnog oružja ) nenuklearnim silama, jednostavno su informativna maska. Kada nastupi trenutak potrebe, izjave i uveravanja lako se odbacuju.” Sasvim je mogućno da je to “predznak novog zaokreta u američkoj politici”, kaže autor.
Rat Evropi, Amerika je daleko
“Neuspeh ‘periferne strategije’ – nastupa linijom duge, zahvatajući Evroaziju s juga, može u uslovima nedostatka vremena zapadnu elitu podstaći ka radikalnijem dejstvu – direktnom napadu na Rusiju, kao najopasniji i usto sistemski beočug u bloku nezapadnih civilizacija, BRIKS. U tom kontekstu, uvećavanje potencijala taktičkog nuklearnog oružja u Evropi sasvim je razumljivo: dosezanje premoći u tom oružju nad Rusijom. Uspeju li SAD to da izvedu, tada je agresija na Rusiju svom snagom NATO pakta mogućna. Oslabljena ruska armija ne može takav udar da izdrži. Prelazak Rusije na sopstvenu primenu taktičkog nuklearnog oružja biće otežan opasnošću uzvratnog ( nuklearnog ) udara. Osim toga, u slučaju primene, teatar nuklearnog rata će biti Evropa, a ne SAD. Verovatno, američko vođstvo računa da se Rusija, ratujući protiv NATO u evropskom teatru, neće rešiti na primenu strateških nuklearnih snaga protiv SAD, pazeći se
uzvratnog udara (… ) U svakom slučaju, odluka o radikalnom jačanju potencijala taktičkog nuklearnog oružja u Evropi – jeste predznak počete pripreme SAD za rat s Rusijom”, kaže uz ostalo Konstantin Sivkov ( http://vpk-news.ru/news/19567)
Rusija nije za svakoga, već isključivo za finansijere svoje revolucije i podržavajuće ih. Kao uostalom i sve druge zemlje – živela emigracija.
Nije to za nas.
Predivan i snažan ruski jezik, to je najvrjednije kod Nabokova. Niko ni prije ni posle njega nije mogao tako lijepo slagati rečenice i opise na tom velikom jeziku. Osim tog jezika nema baš tako mnogo toga u njegovoj književnosti. Zato mislim da njega treba čitati na ruskom, ili uopšte ne čitati. Slažem se sa Brodskim koji (grubo parafraziram) kaže da taj divan jezik ne nosi posebno duboku poruku i kao moćnijeg pisca ističe Andreja Platonova.
Uz to, Nabokov je rijedak (možda jedinstven) slučaj pisca koji je dobro pisao i na ruskom i na engleskom. U smislu visokoparnog, snobovskog arisokratizma može se reći da je Nabokov čak bio ruski nacionalista, on je prezirao Njemce sa njihovim socijalnim idejama, preciznošću i praktičnošću.
Za mene je upravo Nabokov pokazatelj da je Oktobarska revolucija vjerovatno bila neophodna i da Rusija nije za svakoga, čak ni za svakog Rusa.
Pretpostavljam da je u carskoj Rusiji, kmetovima bilo strašno. Vlasteli, popovima, inteligenciji – liberalnoj ili nekoj drugoj, obično dobro ide. Kao i današnjim tajkunima.
Veoma je korisno znati i služiti se engleskim, a veoma je loše biti nostalgičan.
За Здравка – Набокова је одгајила енглеска гувернанта и његово импресивно владање енглеским језиком потиче још од детињства. Чини се да се он није осећао комфорно у руској кожи, да није био носталгичан и да се веома обрадовао када је постао Американац. У сваком случају, био је даровит човек и његова предавања о руској књижевности су занимљива без обзира да ли се са њим слагали или не. Можда је боље уметнике гледати само кроз њихова дела.
Што се другог дела Вашег коментара тиче, плашим се да је урушавање Русије почело много пре револуције, а да корени руске располућености сежу до Петра Великог. Хвала на коментару.
Meni kod Nabokova smeta sto je pisao na engleskom u kasnijiem periodu. Narocito mi smeta sto se savrseno uklapa u sliku liberalnog Rusa o kome Dostojevski i govori. Prorocanstvo koje Dostojevski daje se ostvarilo. Kada je srusena carska Rusija, koja se najpre urusila iznutra, nastalo je nesto strasno. Posledice toga gledamo i danas. Nabokov i njemu slicni, situirani, dobro obrazovani, ali izmanipulisani intelektualci su dali svoj doprinos tome. I da, nije Rusija jedino carstvo koje je propalo. Prusija (Nemacka), Turska, Austrija… Jedino Gordi Albion gordo stoji, odoleva, kontrolise, transformise sebe i sve oko sebe… Tokom i posle francuske revolucije, celo britansko drustvo se mobilisalo kako bi objasnilo pucanstvu, kroz mise i javne skupove, nuznost opstanka starog sistema. To Rusi nisu bili u stanju, otudjena elita je mislila da je status quo odrziv do smaka sveta. Ko se ne menja i ne uci svakako propada, pitanje je vremena.
@Moldvin (17/02/2014 у 20:13)
Мислим да дубоко грешите. Као неко ко није ишао у гимназију стојим на становишту да су класици храна за душу. Оно што ми је тек кроз маглу било јасно са 17 година, сада сагледавам јасније; нарочито када се вратим странама које сам забележио оловком.
Мишљења сам да би требало да се прекомпонује програм, јер није природно да се књижевности приступа хронолошки. Тешко неко са 15-16 година може да разуме сумерско-вавилонску књижевност, грчке трагедије и средњевековне хагиографије.
„Браћа Карамазови“ су ми се толико свидела да сам у првим годинама студија са задовољством прочитао романе „Злочин и казна“, „Зли дуси“ и „Коцкар“.
Данашња омладина не чита, не богати речник и тешко артикулише оно што заиста мисли и осећа. Да цитирам једну мудру особу: „Наша се земља у ово потоње доба дегенерисала. Деца не слушају више своје родитеље. Свршетак света приближује се очевидно.“
П.С.
Вероватно се нећете сложити са мном око класика, али сам осетио потребу да реагујем (без намере да отварам полемику).
Узгред, цитат из коментара је део записа са асирске плоче настале 2900. пре нове ере.
Ja da iskoristim ovu priliku pa da se pozalim, na lektiru za gimnaziju 🙂 Meni je samo zao sto su nas terali da citamo sve te klasike, i nadam se da sad nije tako. Mislim da je covek sa 17~18 godina isuvise mlad da bi sve to razuemo ili razumeo kako treba. Niti sam procitao knjige kako treba, niti sam imao raspust 🙂
Pozdrav!
@Marko-PG
Evo jedne, kratke, lepe, istinite pesničko – aforističke misle Brane Crnčevića sročene 60-ih, koja može biti veoma aktuelna u datom trenutku i usmeravati politička kretanja.
HLEB
Primetio sam u najgušćem mraku
kako mi se glava udvara stomaku.
Ostadosmo tako bez ptica i neba
stomak moj i glava, i komad mog hleba.
Živote, ne umem da živim bez tebe
nism izbegao da ti služim, hlebe.
Pozdrav
Za Marka-PG – Ne marim Nabokova, ali volim da pročitam stavove i analize koje moje stavove mogu dovesti u pitanje. To je uvek zdravo. Nabokov iznosi tezu sa kojom se slažem – Dostojevski je mnogo više dramski pisac, nego što je romanopisac. Meni to ne smeta da Dostojevskog (uz Šekspira) smatram piscem bez konkurencije. Hvala na komentaru.
za Nebojšu Katića,
A ako imate zamjerke i na Dostojevskog i na Nabokova, možete čitati Brodskog (ima ona zbirka eseja „Pokloniti se sjenci“). Mene iritiraju politički stavovi sve trojice. Uz to, prilično se slažem sa Brodskim da je Andrej Platonov veći pisac od Nabokova.
za Ivana N.
Sjećamo se da je nakon NATO napada 1999. osnovan Pakt za stabilnost SEE u Sarajevu. Bilo je jako mnogo važnih gostiju, uključujući Klintona. Po krupnim riječima se moglo zaključiti da Zapad sprema neku vrstu Maršalovog plana za Balkan. Od toga su ispali samo masno plaćeni poslovi za razne eksperte.
Danas se želi prikazati da je Bosna bolesnik na Balkanu, što bi impliciralo da su ostali manje-više zdravi. Pri tome se ukazuje na dvije specifičnosti Bosne u odnosu na susjede: slaba funkcionalnost usljed Dejtonskog sporazuma i zaostajanje u evropskim integracijama. Kao da bi ispravljanje ta dva problema riješilo probleme Bosne. Naravno, to je zabijanje glave u pijesak, jer je glavni problem Bosne razorena ekonomija i neodrživ socijalni status i po tome se Bosna ne razlikuje od susjeda. Po meni, pobuna u Bosni označava neodrživost evropskih integracija Balkana.
za Srboljuba Savića,
Hvala na odgovoru, možda ste u pravu. No, ja vjerujem da postoji momenat kada je status quo neodživ i kada se nešto krupno mora mijenjati. Ako niko od lidera ne uradi ništa, tada se moraju dogoditi neki nemiri, pobune, ratovi, itd.
За Ивана Н. – Немам утисак да се спрема некакав нови Маршалов план. Из угла западних држава нема потребе за њим. Запад успешно контролише и власт и опозицију и то ради са много мање новца него што би коштао нови Маршалов план. Уз то, ризичне државе су презадужене да би им се давао новац за развој. Оне могу добити новац само за репрограм старих дугова. Можда и најважније, све те државе су јасно показале, да када би им се новац дао, оне су једино умеле да га потроше. Хвала на коментару.
Господине Катићу
Знам да није место, али јесте време за један ваш коментар.
Остатак некадашње СФРЈ, или ти крње Југославије почиње да таласа на социјалној основи. Информације из центара моћи се дозирају у штурим саопштењима. Вероватно да нова стратегија глобалних планера ослушкује реакције „базе“. Између осталих јена је најлепљивија. Тиче се идеје или спремности Европе / да предложи неку врсту Маршаловог плана / за покретање разорене привреде па тек онд улазак у заједницу?!
Унапред, хвала на одговору
За Храбро срце – Све што помаже развоју пољопривреде је за мене одлична вест, поготово ако се земља не продаје или се не издаје у дугорочни закуп странцима. Нажалост, не знам детаље аранжмана са Ферером, а ни вероватноћу његове реализације.
Придружићу се Вашој препоруци за филм „Пад Византије“. Сјајна парабола. Када смо већ код Шевнукова (оца Тихона), његова књига Несвети и свети ми је веома пријала. Хвала на коментару.
@ Marko-PG
Spontanih demonstracija, a jos manje revolucija, nema. Verovao sam, skoro, kao vi (i mnogi), dok nisam bio u prilici da „zadjem iza kulisa“.
[Mozda ste gledali, ceste izvestaje o demonstracijama i jednoj dalekoj zemlji.
Nijedne, nisu bile spontane, decenijama.
Shema:
Interes-novac-agencija-organizacija-demonstracija i medijska propaganda.
Troskovnik i cenovik:
– ~ 1 $/demonstrantu i 4-5 h. demonstriranja, na dan, i gotovom;
– voda za pice i „lunch paket“
– transport od kuce (iz sela) i nazad (najjeftiniji vojmi kamioni);
– transparenti, parole, pistaljke, zastave, …-po pogodbi;
– novinari-zavisno od „konferencije za stampu-beli koverat sa (2-5 $ u lok.)
– fotoreporteri-zavisno od „dogovora“, narucilac-agencija-medijska agencija;
Za vrlo specijalne „operacije“ i krupnije interese, (moze) i „par“ ubistava,
koji se nece „nikad resiti“.
Profesionalno, zar ne? Pragmatizam ne trpi slucajnost i uzaludno trosenje.]
„Sherpolup“, 5-o (a ostriga) oktobarska „revolucija“, paljenje americke a….
[Pre ruske revolucije, oktobra 1917, bila je 1905-e, a ne mali broj, vrlo „nelogicnih“ nemira i strajkova (uz lomljenje), racunajuci samo do „intervencije-pomoc belima“. „Naravno“, „rad“ Kerenskog i njegove „vlade“,
ukljucujuci i „demontazu“ (abdikaciju cara Nikolaja II, pa brata,) carstva i
institucija drzave (pocev od vojske), pre Lenjina i „njegove“ oktobarske
(kakva slucajnost i inverzni vremeplov) revolucije, lepo je „metliran“, pod
„tepih“.
Razmislite, postovani, o spontanom (razume se, ima spontanosti, jedinke
ili vec date grupe i cak, mase, u reagovanju. Posebno, reagovanje i delovanje (vec stvorene iliokupljene/organizovane) mase, najcesce je
inhibirano/provocirano. Provokatori su zato, dobro upuceni (instruirani)
i cak obuceni/trenirani, profesionalci (cak „bolji“ od dzeparosa).
Srboljub Savic
Postovani g-dine Katicu,
znam da nije odgovarajuca tema ali me veoma zanima kako komentarisete dolazak Ferera u Srbiju i ambiciozne planove o proizvodnji lesnika na 10.000 hektara i planirane kooperantske odnose sa malim proizvodjacima. Da li mali proizvodjaci od toga mogu da ocekuju neki boljitak ?
Inace onima koji nisu gledali,preporucujem dokumentarni film Tihona Sevkunova „Pad Vizantije – propast imperije“. U pitanju je paralela Vizantija – sadasnja Rusija . Ceo film moze da se nadje na youtubu.
Za Srđana – Ne znam šta je B. Popoviću smetalo kod Dostojevskog, ali ako ne volite Dostojevskog, možda će Vam prijati kritike Vladimira Nabokova. Nabokov takođe nije voleo Dostojevskog i njegova kritika nije bez osnova. Pokušajte da nađete Predavanja o ruskoj literaturi. Ja imam tu knjigu, ali ne znam da li se nešto može naći i na Internetu. Hvala na komentaru.
Meni je malo neprijatno da citam ove tekstove velikog pisca brace karamazovih, kojim se srozava na nivo politickog komentatora sa ovim generalizacijama i prisivanjem osobina citavim narodima. Kao da citam nekog danasnjeg politicara. Ocigledno je da je zalutao u tu oblast. To nije knjizevnost.
Mene interesuje sta je Bogdan Popovic mislio o Dostojevskom? Negde sam procitao da ga nije bas mario. Voleo bih da mi neko upucen u to odgovori.
za Bojana,
Naravno, svaki događaj ima mnogo aspekata. Kada se dogodila Oktobarska revolucija, mnogi su u tome vidjeli prije svega napad Jevreja i Gruzina na Ruse, neki zavjeru za izbacivanje Rusije iz Velikog rata, neki borbu za prevlast u Rusiji između Njemačke i Britanije, a neki pobunu milenarističke sekte konfrontirane establišmentu RPC.
Međutim, mnogo stvari ukazuje da je pobuna bila spontana i podstaknuta skoro isključivo socijalnim zahtjevima. Između ostalog, primijetimo da su demonstracije relativno malobrojne, zato što nema organizovanog transporta demonstranata iz drugih gradova. Ne samo da organizatori nemaju novca, organizatori zapravo ne postoje. Nasuprot, u Kijevu je 60% demonstranata stiglo iz 400 km udaljene Galicije, tu imaju hranu, smještaj, a neki i čak i dnevnice. Konačno, u Kijevu neki oligarsi i političke partije ne kriju da stoje iza demonstracija. Zato u Kijevu nije dozvoljeno ni da se pominju visoki računi za grijanje, o reviziji privatizacije da ne govorimo.
Vidio sam dvije peticije intelektualaca, to su dvije grupe koje podržavaju demonstracije u Kijevu (Kušner, Gliksman, Garton Eš…) i Tuzlu (Tarik Ali, Čomski…). Jedini koji je potpisao obije peticije je Žižek, on je sve i svuda.
@Stokholmski sindrom
Zvucis kao intelektualac iz Kruga 99.
Medju lokalnim firerima vlada bratska solidarnost jer, pobogu, sutra se moze zaljuljati i moj kriminalni mizanscen. Atavisticke okove ostavice raji u razlicitim drustvima spojenim veoma tankim nitima.
Око устанка (иако је још по ефектима прерано користити тај израз) он је по мојој перцепцији био спонтан, али то се односи само на конкретне демонстрације у Тузли са конкретним поводом. Ти демонстранти су прије неколико дана изнијели и своје захтјеве садржане у 5-6 тачака, из којих се никако не могу извући политички услови.
Међутим, користећи социјално незадовољство и моментум тих протеста веома брзо су се појавили и други актери и друге струје.
Мислим да Додик гријеши када напада саму срж протеста као да је усмјерена против РС, јер није, нема уопште политичку позадину. Међутим други протести, организовани накнадно и у другим градовима би се можда могли одредити под ову квалификацију. Та нпр група Удар је на свом ФБ профилу прије неколико дана имала само 5000 лајкова, што је један јако слаб и скроман број.
Ти појединци – и други неки политички актери – су покушали да на таласу протеста емитују своје политичке поруке и искористе их за своје циљеве.
Моје мишљење је да протести ових људи су уско усмјерени и они немају перспективу самоодрживости осим ако не добију неке друге спољне потицаје. Исто тако покушаји других група попут Удара немају своју одрживост сами од себе, јер народу је доста тих глупости (осим ако и они не добију спољни подражај). Проблем ће бити ако обе категорије протеста добију спољне подражаје, одвојено координисане, али из центара који блиско сарађују.
Додик и другари би по мом мишљењу требали то мало боље да разграниче и оштрицу критика и страхова усмјере тамо гдје заиста има основа, а не да се овако излажу на ширем фронту гдје није потребно и на крају крајева гдје шкоди и медијски и на друге начине.
Што се тиче прича појединаца око социјалног фактора који ће надвладати етнички, мислим да то посматрају са погрешне перспективе. БиХ не функционише као јединствено друштво, према томе у том друштву се тешко могу изродити овакве иницијативе. Ту се не ради више о етничким подјелама већ једноставно о различитим друштвима која су спојена веома танким нитима.
Čini mi se da je Dostojevski rekao i sledeće: “ Ono što je na zapadu tek hipoteza, kod Rusa postaje aksiom.“
Inače, ovaj dnevnik Dostojevskog, barem mene, podseća na Dnevnik Vitolda Gombroviča.
@Učitelj Srba
Tajna maternjeg jezika je tajna ali neistina izrečena u Gardijanu od strane planetarnog intelektualca je štetna po mentalni sklop sledbenika.
P.S.
Poznati lingvista Ivan Klajin bi prokomentarisao tvoju primedbu `sindromom palanačke učiteljice´.
Kritiku prihvatam samo u oblasti tvrdnje izrečenog u Gardijanu.Kritikujte komentar a ne sintaksu /Bože moj, sintaksa će srušiti svet/, jer to je predmet polemike. To što ti misliš, kako običan mali čovek ne bi smeo promišljti,
rasuđivati, iznositi svoj stav javno i odvajati propagandu od istine nije moj problem, već onoga ko ne sagladava cilj propagatora!
* Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko.
Dobronamerno vam predlažem da pomenuto dragoceno vreme iskoristite za upoznavanje sintakse i drugih tajni maternjeg jezika. Za Žižeka ima vremena…
@Bogdan
Žižekove klounovske intelektuane vratolomije, ukrašene šupljim citatima!
Čim sam stigao do tvrdnje da je pobune bilo u Mostaru i Banja Luci sve mi je bilo jasno. Nisam hteo da gubim dragoceno vreme.
Koju ulogi igra taj globalni liberalni intelektualac?
Za neupućene u Banja Luci nije bilo pobine.
U mostaru bobunjenim Bosnjacima se nisu priključili Hrvati.
Tek toliko da se zna.
Dostojevski dobro primecuje i opisuje svet oko sebe. Moje iskustvo sa Rusima i Srbima potvrdjuje njegova zapazanja. No drzim da njegova objasnjenja ne pogadjaju stvar. Mozda bi se ponori ruske i srpske dusa dusadali objasniti i drugacije nego „nezreloscu“ i „neiskustvom“. Kako moja malenkost vidi stvari, glavni pojam za razumevanje ruskog je i srpskog duse je pojam narcisoidnost. To preziranje sebe, gledanje ocima drugih, pomodarstvo, nedostatak empatije, manipulacia itd. su, kako psihologija veli, tipicne odlike narcisoidnog karaktera. Pojednostavljeno govoreci i Rusi i Srbi socijalizuju svoju decu na jednom dosta niskom nivou pa tako najveci broj nas ostaje do kraja zivota nezrela, samozaljubljena deca koja u sustini preziru sebe a obozavaju stvorenu predstavu o sebi. Uostalom nisam rekao nista novo. O svemu tome su vec pisali Cvijic, Dvornikovic, Raskovic i drugi rudari nase duse.
@MARKO-PG
Nije lepo gledati preko plota, naročito tuđu muku, ali već kada si je (neprincipijalno) komentarisao osećam potrebu da otkrijem i onaj drugi deo medalje koji si izostavio.
Pominješ socijalni bunt.Uredu, ali taj bunt izvode na primer galdni goli i bosi radnici, kojih ima mnogo i svugde, a ne navijači u skupim najkama i firmiranim trenerkama.
Primećuješ ispravne zahteve demonstranata i njih podržavaš. Što i ja pdržavam, ali čudno je da ne komentarišeš daleko opasnije zahteve.
Evo onako iz glave nekoliko koji su mi zaparali uši.
Pozivam se na fejzbuk stranicu grupe iz Tuzle „UDAR“, vođa pobune!
Traže se izbori po principu / jedan čovek jedan glas/ taj princip je doveo do cepanja Jugoslavije.
Traži se vraćanje ratnog ustava iz 1993 godine koji definiše BiH kao unitarnu i centralističku državu sa dominacijom većinskog bošnjačkog življa.Upravo taj ustav uvodi BiH i strašno stradanje.
Vekovno stradalni srpski narod proglašavaju genocidnim bez bilo kakve pravne osnove.
Nadam se da ćeš iz ovog ugla. koji ne pominješ stvar sagledati realnije!
Zizekov jucerasnji clanak u Gardianu o narodnoj pobuni u Bosni
http://www.theguardian.com/commentisfree/2014/feb/10/anger-bosnia-ethnic-lies-protesters-bosnian-serb-croat
Verzija na Srpskom
http://pescanik.net/2014/02/pobuna-u-bosni/
Meni se čini da je ustanak u Bosni bio spontan i da ga nikakve elite nisu željele. To je prosto socijalni bunt, takve stvari su takođe moguće i povremeno se događaju. Primijetio bih da su priču o reviziji Dejtona brzo i glasno otvorili političari i mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Republici Srpskoj. U srpskim medijima se ove demonstracije porede sa ubilačkim napadima na Srbe na Kosovu 2003. godine. To zvuči i loše i ružno.
Primijetio bih da su demonstranti ipak istakli nekoliko ispravnih zahtjeva, među kojima i revizija privatizacije, t.j. nacionalizacija dijela privatizovane imovine. Da zaključim, Bosanci kao minimum zaslužuju našu pasivnu solidarnost. Oni su pokazali kako bi se situacija mogla odvijati na čitavom Balkanu u narednih par godina. Mislim da ćemo takve stvari uskoro vidjeti i u Sofiji i Atini i BG, bez mirnih šetnji, bez performansa, bez štrajkova glađu, samo napad na institucije.
За Ивана Н. – На Интернету постоје веома активни сајтови и форуми који заступају најразличитије политичке опције. Сви су изузетно активни последњих месеци и позивају на окупљање и акцију. Поновићу још једном – ово је мали, приватни блог и није замишљен као место окупљања истомишљеника, поготово не политичких истомишљеника.
Што се бодрења тиче, за то постоје задужени професионалци и институције. Чини се да они одлично познају душу народа и добро раде свој посао. Хвала на коментару.
Господине Катићу и инжењеру Дејане.
Лепе су Вам опсервације и самољубиве, над болесним Балканом. Ламентирати над хаосом је, благо речено лицемерно. Толико сте интелигентни да видите да Србија кува и да се приближава критична температура која може да разнесе овај херметично затворен простор. Поново апелујем, сви учесници коментатори и људи добре воље да преко овог блога дају позитиван импулс како би кординирано усмерули идејна кретања ка изласку из ове спирале пропасти. Народ је схватио сво безнађе и бесмисао националних, ситнопоседничких, калкулантских, потеза владајућих који само загорчавају живот малом, обичном човеку кои служи за поткусуривање владајућој олигархији.
Било би пожељно дати мали допринос изласку из ћорсокака макар позитивним бодрењем кроз вредан коментар!
Избори су у току ћутање је саучествовање.
Поздрав
@Blind as a bat
Моје скромно истраживачко искуство казује да оправдано и неартикулисано незадовољство грађана готово увек злоупотребљавају интересне групе.
Својевремено је историчар Чедомир Антић саопштио како би у Бриселу и Вашингтону другачије гледали на Босну и Херцеговину, да су Бошњаци претежно нпр. протестанти (или католици). Сва је прилика да је хтео да истакне како би се унитаризаија Босне и Херцеговине (у том случају) одавно завршила.
Постоји и један (релативно) занимљив чланак Зорана Ћирјаковића:
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Bosanska-stranputica.sr.html
Међутим, што се тиче неравнотеже у БиХ, препоручујем чланак Саше Милојевића који је написао:
»Kumulativan iznos kojeg je BiH dobila u posleratnom periodu, se procenjuje na preko $14 milijardi dolara, što je saglasno podacima sa Aiddata, koji ovu pomoć, u period 1996 – 2010 procenjuju na 12.7 milijardi “realnih” američkih dolara, koristeći 2009-tu kao baznu godinu. (…) Оva pomoć nije bila “ravnomerno” distribuisana između entiteta, bez obzira koju definiciju “ravnomernosti” uzeli kao objektivnu i validnu. Sasvim je logično i fer očekivati da 2/3 upućene pomoći je donja granica koju je FBiH trebala da primi (…). Međutim, ono što je izvesno iz limitovanih “test” uzoraka koje sam proverio je da količina pomoći koju je RS primila iznosi manje od 10% sveukupne pomoći koju je Bosna i Hercegovina kumulativno primila. (…)
RS i FBiH su prevalile sasvim drugačiji put. RS je daleko više se oslanjala na performansu vlastite ekonomije, u ovim procesima je bila daleko više “self-sufficent” sa krajnjim rezultatom da nivoi plata i penzija su marginalno manji, sli sasvim slični nivoima u FBiH ali s tim da je nezaposlenost u RS nešto manja.«
http://www.makroekonomija.org/0-sasa-milojevic/impakt-medunarodne-pomoci-na-ekonomske-performance-rs-i-fbih/
G. Katicu, niko nije toliko slep kao onaj koji ne želi da vidi. Prekaljeni etno-čobani su trenutno u panici jer su iscrpljene ovce probile ogradu na jednom od etno-torova. Njihov strah nije sasvim neosnovan, ovca koja pruži otpor prestaje biti ovca…
@ G. Nebojsa Katic / ing. Dejan
Turska i …
Moc Britanske imperije, daleko je prevazilazila velicinu drzave-Velike Britanije.
Kakva je to moc, dovoljno je pogledati, istoriju Indije (deo celokupne istorije V.B.). Cime je Indija osvojena, kako joj je privreda (cak i industrija) razorena,
koliko je svoje vojske V.B. drzala i kako je upravljala.
Istoricari (britanski, pre svih) su pisali o usponu i padu, imperije ali ne i o
transformaciji. Do sada, nisam nasao ni naznaku, da su SAD samo „orudje“
u rukama, transformisane/“rekonstruisane“ imperije. Mnogi pisu o „vladarima iz senke“, a malo ko kolika je vrednost i opasnost od „amorfne“,
(naoko) nevidljive sile.
Vidljiva „politicka“ dogadjanja, svakako nisu „l’art, pout l’art“. Interes (materijalni), veci sto je krupniji materijalni, „prirodno“ tezi da upravlja svetom.
Tako, ni zadnji milenijum (minut istorije) nije izuzetak, a od Rimske, preko
Britanske, dovodi do shvatanja konstanti, jer svet , o kome govorimo, je
nasa, sadasnja „zemaljska kugla“.
Osnovni elementi su, ovladavanje svim prirodnim izvorima („resursima“)
i „uprezanje“ (pre svih) „nizih“ rasa u sve delatnosti koje „imperiji“, ambicioznom „vladaru“ sveta, ostvaruju cilj. Pragmaticnost, neophodna.
Svedeno na Evropu i evropske sile, zadnja dva veka, kroz V.B.:
Velika Britanija- cilj osvajanja i glavni „neprijatelj“-Rusija,
– „veciti rival“ – Francuska,
– najjaci rival istovremeno, „prijatelj“-najveci neprijatelj mog
neprijatelja-Nemacka i Turska.
Kako je britanski pragmatizam „cist“-cilj, ne bira sredstvo, to su joj
iste drzave mogle biti, istovremeno i „prijateljske“ i „neprijateljske“,
saveznice i protivnice.
Turska, kao veciti „saveznik“ V.B. (prema kojoj ni Galipoljska epopeja
nije naskodila) ima podrsku, a na slamanju otpora unutar EZ, se radi.
Polozaj V.B. u EZ-„in & out“ istovremeno.
„Apsurd“ oko bujanja Nemacke, mnenja znacenje, ako se prihvati da
Nemacka treba da odigra sledeci cin u pohodu na Rusiju.
Zbog svega, Turska treba da opstane, jaca, ali samo kao protivnik Rusije.
Srboljub Savic
За Ивана Н. – Био бих веома, веома изненађен, ако се кривица за лоше економско стање у федерацији на крају не свали на Дејтонски споразум, а уставно преуређење БиХ не предложи као једини излаз. У протестима новог типа, у правилу прође неко време пре него што кључни захтеви крену да се кристалишу, а незадовољство преусмери „где треба“. Хвала на коментару.
Господине Катићу
Прокоментаришите догађаје у Босни.Јесу ли они мотивисани само економским разлозима?
Знам да не коментаришете стење Србије, али ово су наши суседи па мислим да може да се коментарише!?
Za Marka PG – Marko, savim je sigurno da vaša tvrdnja da velika većina zapadnih intelektualaca nije čitala Dostojevskog (ili ga pak nije razumjela) nema blage veze sa realnošću! Čitao sam priličan broj intervjua i gledao solidan broj video zapisa koji potvrđuju da je Dostojevski ne samo čitan, nego da je imao presudan uticaj na mnoge zapadne pisce, umjetnike i filozofe.
Kao primjer vam dajem razmišljanje poglavara Anglikanske crkve, Rouana Viliamsa, o Dostojevskom i ruskoj spiritualnosti: http://youtu.be/CsCQDQHXbWw
Postovani gospodine Katicu, bas mi je drago sto ste uspeli da sumirate misli velikog pisca koje su, cini se, uvek aktuelne. Moj skromni doprinos je ispod. Tice se jos jedne konstante u svetskim odnosima o kojoj je Dostojevski znao mnogo. Preuzeto sa sajta „Borba za veru“ (mislim da mi nece zameriti), trenutno nemam pristup sabranim delima Dostojevskog koje smatram najvrednijim delom moje mini kolekcije (to me mozda uveliko diskredituje u bilo kakvoj diskusiji kada je Dostojevski u pitanju).
„(…)Револуционари језуити не могу да поступају законито, они поступају управо необично. Та црна легија стоји по страни од човечанства, далеко од грађанства, изван цивилизације, она произлази из себе саме. То је status in statu, то је папина војска, она тежи победи своје, једино своје идеје – и нека пропадне све што стоји на путу остварења таквог циља, нека све остале снаге нестану и нека пропадне све и свако ко се с тим не слаже – цивилизација, друштво, наука!
Takodje, za sve koji trenutno nemaju pristup velikom delu velikog pisca, ispod je link (sa istog sajta)
http://borbazaveru.info/content/view/2517/30/
Vanvremenska stvar, uvek aktuelna, dok god postoji Rimokatolicka crkva u ovom obliku.
Zdravko
За инг. Дејана – Имао сам још један, вероватно релевантнији коментар о Турској https://nkatic.wordpress.com/2013/03/18/tekst-o-ekonomskoj-krizi/#comment-3025 који се нажалост, показао као тачан. Моја опсесивна теза је, као што читаоци блога знају, да дефицит текућег биланса, пре или касније, уводи земље у развоју у велику кризу и да је тај дефицит кључни фактор ризика. Можда ћу убрзо написати нови текст посвећен кризи БРИКС-а. У овакве кризе се лако упада, јер у периодима кумулирања дефицита запосленост расте, приходи грађана и државе такође расту и свима је лепо… неко време.
Британци дају подршку Турској јер лепа реч није скупа. О евентуалном уласку Турске у ЕУ неће одлучивати Британија, већ Немци и Французи. Отуда, није на одмет скупљати политичке поене који не коштају много – ето, ми вас хоћемо, али Немци не дају. Британци имају више симпатија за Турке него други западни народи. При томе, није реч искључиво о стратешким разлозима, иако су они најважнији. Ако је лорд Бајрон у једном кратком периоду допринео хеленофилству Британаца, Дејвид Урхарт је у првој половини XIX века био главни промотор Турске и њених врлина. Мислим да на Нету можете наћи његову познату књигу Spirit of the East. Већ сам хвалио Марију Тодорову, па ћу то учинити опет. Њен Имагинарни Балкан би требало да буде обавезна лектира за све балканске народе. Ту се такође објашњава британски афинитет за Турску. Хвала на коментару.
Нажалост, просечан Рус се тешко одриче добре капљице. Достојевски би засигурно волео да ту није био у праву. Овај чланак се баш поклопио са објављивањем резултата вишегодишњег истраживања о смртности Руса од алкохола. Највећи убица Руса је управо вотка (и њени сурогати).
http://www.reuters.com/article/2014/01/31/us-russia-vodka-idUSBREA0U01120140131
http://www.bbc.co.uk/news/health-25961063
За господина Катића – Не замерите ми што имам још два питања за Вас, иако им уз овај чланак није место. У сваком случају, у догледно време Вас нећу оптерећивати новим питањима.
1) Колико сам приметио, ретко сте писали о Турској, пронашао сам овај Ваш коментар
https://nkatic.wordpress.com/2013/05/30/budzet-mmf-i-hor-beogradskih-decaka/#comment-3320,
али сте сигурно упућени у тамошња дешавања.
Нисам могао да верујем, док нисам проверио – у последњих петнаестак година Турска бележи и дефицит спољне трговине и дефицит платног биланса. Хоћу да кажем да сам био чврсто убеђен да ова држава остварује спољнотрговински суфицит, чему треба дописати и немали приход од туризма, ангажовања турских грађевинских компанија у иностранству итд.
И ова криза која је задесила Турску има обрисе већ виђених сценарија у Источној Азији, Латинској Америци, Шпанији – јефтини потрошачки кредити, надувавање „мехура“ (балона) у грађевини, дугорочни дефицит платног биланса итд.
Разумем да је турско друштво дубоко подељено, али питам се како државе упадају у сличне финансијске клопке?
(Вероватно је финансијској кризи допринело и повлачење капитала инвеститора из С.Арабије, због турске подршке Муслиманској браћи у Египту.)
2) Интересује ме разлог британске подршке чланству Турске у ЕУ, поготово што би то у догледно време убрзало долазак турског становништва у В.Британију (руку на срце, угроженије би биле Немачка и Аустрија). Да ли је у питању само декларативна подршка, борба за тамошње тржиште, обнова старог пријатељства (из XIX века)?
„Ono sto je najbitnije je, da tesko moze biti intelektualca, koji nije citao
Dostojevskog.“
Ja sumnjam u ovo, mislim da velika većina zapadnih intelektualaca ili nije čitala ili uopšte nije shvatila Dostojevskog. Pratio sam jedan intervju Umberta Eka u Rusiji, gdje nakon mnogo peripetija on implicitno priznaje da nije čitao nijednog ruskog klasika. Čitajući neke eseje Borhesa, stekao sam utisak da je njegov kontakt sa ruskom literaturom i kulturom bio veoma površan.
Dostojevski je teško shvatljiv ljudima sa Zapada, treba im dvostruko više napora nego nama da bi to shvatili i petostruko više nego Rusima.
Gospodin Katic je izabrao Dostojevskog, nesumnjivo velikana knjizevnosti* ali mislioca i coveka dubko prozetog verom u Boga (u pravoslavnom shvatnju**) i odlomke dnevnika, u pokusaju da nam ukaze na bitne i aktuelne konstante.
Ironija je, da se sustina onoga o cemu Dostojevski pise, nije promenila.
Shekspir …***
Digresija:
U ucenju srpskog jezika, u progarmu je bila analiza ili narodski, „sta je to
pisac hteo da kaze“ i „ko je taj, pisac“. Bez toga, svako citanje je samo
sricanje slova ili ono-„pa tu ce da se vidi, sta ce tu da bidne“.
Oprostite mi na ovoj digresiji. Ubacio sam je, jer umesto komentara, diskusije o onome sto pise Dostojevski, u svom dnevniku (ne romanu,
eseju, …) a g. Katic nalazi da su upravo aktuelni i u Rusiji, i u Srbiji, mi
pisemo o sasvim drugim stvarima.
Nasem drustvu i (nazovi) eliti desava se slicno, ako ne potpuno isto,
kao, o cemu pise Dostojevski.
Posebno vazno je, nas odnos prema Rusima, i njihov odnos prema nama.
Rusima i nam-Srbima, preti ista opasnost od potpunog unistenja. Ne zaboravimo i elemente, da pripadamo najbrojnijoj grupi (vrlo) srodnih
naroda-Slovena na prostoru od Pacifika, na istoku do Atlantika. Na tom
prostoru, gde su Sloveni, nalaze se neprocenjivi prirodni resursi, gde je
i stanovnistvo. Medju, danas, ne-Slovenima nalaze se i narodi/plemena,
za koje, ne retki, tvde da su, takodje, slovenskog porekla ili plod mesanja.
U razvoju, ne duzem (ili malo duzem) od jednog milenijuma (trun vremena, cak i za poznatu istoriju), geogarfski polozaj i razvoj vere, a, pogotovo crkava, produbio je razliku duhovnih (mentalnih) sklopova uopstavanjem,
„zapada“ i „istoka“. Iako su nam usta (i glave) pune Katolicke crkve, Vatikana, pragmatizam (do vulgarnosti razvijen princip-cilj ne bira sredstva)
do vrhunca razvijen, u protestantizmu, daje tu sustinsku razliku.
[Iako nisam teolog, a za onoliko koliko sam „otskrinuo vrata“ drugih,
starijih religija od hricanstva (i njegovog (nezeljenog) „ceda“ -islama),
nisam saznao ni video, takvu „bezocnost“ kao medju silama, koje pocivaju
na protestantskom pragmatizmu.]
Upravo takav pragmatizam, osvaja Srbiju.
Zar nije to, kada se svece pale, slave slave (pa, i firmi, drustava, do partija,
iako je slava svetkovanje izabranog sveca, zastitnika porodice, dok traje),
ljubi ruka Patrijarhu, pred kamerama, a u svemu racuna na „poene“, koji
ce doneti pare?
Dostojevki nam daje osvrt, znak, kako on vidi. Da li mi zelimo, bar, da se
zapitamo?
Zasto su Sloveni toliko podeljeni? Zasto su jedni pravoslavni, drugi
katolici? Zasto je medju Slovenima, toliko ne-verujicih?
Zasto je, ipak, pored svega, slovenski duh („menatlitet“) razlicit ****?
Dok se „zapad“ materijalno (ubrzano) razvijao, zahvaljuci beskrupuloznoj
pljacki, dokle god je stigao, ne prezajuci ni od najtezih zlocina, razarao je
duh. Upravo na „zapadu“, najvise duha i duhovnih vrednosti, dali su
Nemci, gde je vladao duh rada, pa njihov pragmatizam nije, sto i Britanski.
Britanski „pragmatizam“ stvorio je svetsku imperiju (bivsuvidljivu i dansnju,
prikrivenu). Cilj-osvajanje sveta (u Evropi, Rusiju), nesporno je veliki, pa
su tako i sredstva bila, „po meri“. Svesni su Briatnci, odavno, da nemaju
dovoljno, ni vojnika, ni moreplovaca, niti oruzja, pa su razvili, sva druga,
ne skupa, ali razornija sredstva, za ostvarenje ciljeva. Upotrebom tih
sredstava-metoda, sukobli su slovenske narode (koristeci i podsticuci
versku, vrlo „ubojnu“ mrznju, pore ostalih), Rusiju sa Nemackom, Japanom,
Turskom, …
Danas, u XXI-om veku, imaju grubu silu SAD, koja nastupa, na pripremljen
teren.
[ zar je cudno, kad americki vojnici, ubijaju sirom sveta, pod parolom i
uverenjem, da to cine u odbranu otadzbine, a protiv nekih, koji, po njima
nisu jednako vredna, ljudska bica.]
@ neki komentari:
* Mnogobrojni su doktorati u SAD, radjeni, obradom dela Dostojevskog.
U knjizevnom svetu, i na zapadu, on je prhvacen i priznat kao pisac No. 1.
Ruski pisci-Cehov, Gogolj, Puskin, …spadaju takodje u vrh svetske knjizevnosti, kao Tolstoj koji ima posebno mesto.
Turgenjev je primer pisca neprevazidjene (ali „demodirane“) „kitnjatosti“
u opisima prirode, …
Ono sto je najbitnije je, da tesko moze biti intelektualca, koji nije citao
Dostojevskog.
** Bilo mi je veliko zadovoljstvo da procitam delove knjige o pravoslavlju
i njegovim vrednostima (opisujuci, objasnjavajuci ivisoko ih, vrednujuci),
koju je napisao nemacki protestantski teolog. Moze se naci u prevodu na engleski(elektronsko izdanje).
***Shekspir (neka je i uzeo za podlogi svojih radova grcke drame, …) je
ucvrstio svoje mesto u njizevnosti, svojom univerzalnoscu.
[Nusic tako, ima visoko mesto, kod nas, jer je i danas aktuelan.]
**** Nedavno, u poslovnom susretu, nevezano za ovu temu, mladi Litvanac,
rece mi, da je velika firma, u kojoj radi, zaposlila nase ljude (iz Beograda)
u Engleskoj, jer nisu mogli da rade sa Englezima. „Ipak, je nas slovenski
mentalitet, zajednicki, i omogucuje razumevanje i zajednicki rad“- rece.
@ Velika Britanija:
Ona je- u, i ne, dozirano, u EZ, i to samo drzava, koliko joj odgovara.
Nevidljivi deo, se oslanja na obe obale Atlantika, sa ambicijom da vlada
svetom. Funtom, sprecava Nemacku, da ulazi u njenu finasijsku sferu
(koja brojkama iz te sfere, odrzava visoko mesto V.B. u EZ i svetu.)
Ono sto je V.B. radila pred Veliki, pa kroz SAD i sama, pred II-gi sv. rat,
nije napustila. Nemacka raste, prema „pucanju“, kada treba da povede
NATO i celu EZ u „zavrsni boj“.
[O opasnosti od „naduvavanja“ govorio je i Karl Shmit (nazalost, „gluvima“)]
Srboljub Savic
За инг. Дејана – Седење на огради, ако ме сећање добро служи, је де Голово карактерисање британске позиције. Мислим да је де Гол добро проценио да Британци никада неће бити свим срцем за европски пројект и да ће увек остати по страни, везани за своје англосаксонске рођаке. Британци се осећају неконфорно у свему што личи на политичку унију и губитак суверенитета. За њих је ЕУ као зона слободне трговине сасвим довољна. Мислим да је де Гол све то одавно видео и да му је време дало за право.
О шкотском питању се у Енглеској врло мало говорило, и почело је више да се говори тек последњих недеља. Мени се потенцијални излазак Шкотске из ВБ чини бесмисленим и ирационалним у сваком погледу. Не видим да су Шкоти на било који начин закинути у ВБ. Ако бих цепидлачио, рекао бих да Енглези имају више разлога да се жале на политичко устројство Велике Британије, него што то имају Шкоти. Хвала на коментару.
na 04/02/2014 u 12:22 Nebojša Katić
Мислим да се Карл Шмит не може прикључити Милу, Дарвину или Д. Ф. Штраусу, у контексту који Достојевски помиње. Поменуте мислиоце Достојевски третира као антихришћане и отуда његова нетрпељивост према њима. Шмит је међутим био веома религиозан и био је одличан познавалац хришћанства. …….
Тачно, имате право, по свему судећи. Све је то чудно, наравно. Дарвин је био агностик, ДФ Штраус је био теолог. А Карл Шмит се добровољно уклопио у Трећи Рајх, и то као активни интелектуалац.
„Kad jednom bude odbacio Hrista, ljudski um će stići do začuđujućih rezultata.“
Драги Фјодоре Михајловичу, зачуђујући резултати, у Вашем смислу речи, се дешавају – ионако.
ЗА Marko-PG
Поштовање.
Најпре, извињење г-дину Катићу због извесне „узурпације“ блога темом која унеколико скреће са основне, назначене у наслову чланка.
Строго узевши, Ваше становиште је оправдано, али…
Без намере да инсистирам на сопственом схватању, а не претендујући да сам становиште Достојевског разумео у потпуности и/или на начин како је он исто представио, верујем однекуд, међутим, да је словенско питање редуковао на питање праволславља. Посебно стога што је решење источног питања тражио (и налазио) у враћању Константинопоља под јурисдикцију православне цркве.
Срдачан поздрав.
Evolucija kritičke misli u ljudskoj svesti je takva i jasno mi je da će uvek biti cenjeniji tragičari i oni koji o stvarnosti pričaju „razočarano“, a ne „šeretski“.
Seriozno i tragično, naspram satire?Napraviti satiru puno je teže.
Između Dostojevskog i Gogolja uvek biram Gogolja koji je s osmehom govorio o manama društva. I, by the way, bio je omiljeni pisac Dostojevskog 😉
За господина Катића – Замолио бих Вас за краће коментаре о Великој Британији, невезано са мислима Достојевског о Енглезима.
1) Мислим да сте у једном чланку Велику Британију упоредили са неким ко све време седи на огради (и не мари за остатак Европске уније).
Рекао бих да је де Гол, који се декларативно залагао за Европу од Атлантика до Урала, сматрао да у уједињеној Европи нема места за Велику Британију. Његово блокирање уласка ове државе у ЕЕЗ шездесетих година Британци су доживљавали као
изневерено савезништво.
Да ли је, према Вашим сазнањима, Шарл де Гол сматрао Велику Британију неискреним Европљанима, неискреним савезником Француске или су у питању неки прикривени разлози?
2) Како се из Лондона гледа на будућност Шкотске? Мени се чини да би Шкотска као независна држава изгубила у економском смислу, иако се рачуна с тим да јој припадну налазишта нафте и гаса у Северном мору. С друге стране, Енглези се сигурно не радују евентуалном „скраћењу“ државе, а Шкоти (Шкотланђани) желе да зауставе асимилацију.
Унапред хвала на одговорима.
@Marko-PG (04/02/2014 у 11:29)
Као што смо и ми ограничени добом у којем живимо, тако је и Достојевски био (донекле) ограничен контекстом свог времена. Разуме се да је тада међу добрим делом руске интелигенције доминирала панславистичка идеја.
Хтео бих, међутим, да напишем пар редова о односу Достојевског према Пољацима. Када сам пре око 15 година читао роман „Коцкар“, осетио сам (благу) нетрпељивост писца према том народу. Једно појашњење таквог односа добио сам када сам пре десетак година прочитао „Град рулета“ – романсирану биографију Достојевског од Леонида Гросмана.
Ако ме сећање на Гросманову књигу не вара, један устанак Пољака против царске Русије допринели су пропасти издавачке куће коју су држала браћа Достојевски. Могуће је да постоје и други разлози, а не само овај лични.
За Ивана К. – Мислим да се Карл Шмит не може прикључити Милу, Дарвину или Д. Ф. Штраусу, у контексту који Достојевски помиње. Поменуте мислиоце Достојевски третира као антихришћане и отуда његова нетрпељивост према њима. Шмит је међутим био веома религиозан и био је одличан познавалац хришћанства. Хвала на коментару.
za Stanimira Trifunovića,
Hvala na linku, čitao sam nekad davno, odbacio tu knjigu i sada se podsjetio toga. Kao i tada, i danas mi izgleda da Dostojevskog ne zanima realnost, on živi neku svoju duboku religioznost u kojoj smo mi svi duboko grešni. Nije mi jasno zašto bi Rusija bila tako blagonaklona i velikodušna samo prema Slovenima, a ne, recimo, i prema Osetinima. Nije jasno ni da li FMD smatra Poljake Slovenima. Ako se složimo da su Poljaci Sloveni, onda ovaj prikaz FMD debelo odudara od realnosti koju je mogao vidjeti kroy prozor svog stana u Gorohovoj. Ako je njegova veličina u tome, onda mi ne treba takva veličina.
Da se razumijemo, ja razumijem genijalnost i veličinu pisca FMD, mada ga baš i ne volim. Međutim, mislim da su njegova razmišljanja na ove teme štetna.
Dalje, ja sam generalno na strani Rusije, to je zaista velika i velikodušna nacija, to su pokazali kroz istoriju, najviše u vrijeme SSSR, nadam se da će smoći snage i u budućnosti. Nije mi simpatičan sitni antiruski šovinizam Poljaka. Pa, ipak, ovaj velikoruski šovinizam Dostojevskog je teško podnošljiv.
1/3 Dostojevski (O Rusima i Evropi): Sve to opominje na našu, može biti još dugu, usamljenost u porodici evropskih naroda, na one greške Evropljana u procenama o Rusiji koje će potrajati još u budućnosti, to govori o njihovoj očitoj sklonosti da o nama sude po onom lošem, pa možda objašnjava onu upornu, opštu, na nekakvom gadnom i snažno neposrednom osećanju zasnovanu mržnju koju Evropljani gaje prema nama, to objašnjava i onu odvratnost njihovu prema nama kao prema nečemu gadnom, pa čak i onaj nekakav sujeverni njihov strah pred nama, pa i sam onaj – večni, davnašnji, stari prigovor njihov upućen nama: da mi, navodno, nismo uopšte Evropljani… Mi se, razume se, ljutimo, i iz sve snage se upinjemo da dokažemo da smo Evropljani… (Dnevnik pisca 1873, str. 81)
Шта је „то“? Шта Достојевски каже пре овог одломка?
(Ох, моја интуиција ради добро. Можемо претпоставити да ФД говори о еврофилији. Али претпоставке о чињеницама су једно, а њихово знање друго.)
2/3 Dostojevski: Ali čak i bez toga (hoću da kažem, čak i bez francuskog jezika), jedan Rus iz obrazovanijeg staleža već sada, i to je najčešće tako, nije ništa drugo nego intelektualni proleter koji nema tla pod nogama, koji je bez korena, internacionalni hibrid kojeg nose svi evropski vetrovi. (Dnevnik pisca 1876, str. 251)
О коме ту Достојевски говори? О Русима ,из образованијег сталежа.’ Прва и најснажнија асоцијација на њих су нам руски емигранти из 1917-1920: људи на које гледамо с изузетним поштовањем, а и захвалношћу. Они су били со земље, бар у нашим крајевима.
Шта мислити о овоме? … Нека свако формира свој закључак.
3/3 Dostojevski: Imajte na umu, gospodo, da svi ti vaši uzvišeni evropski učitelji, vaša svetlost i vaša nada – Mil, Darvin, Štraus- na začuđujuće zanimljiv način ponekad gledaju na moralne dužnosti savremenog čoveka… Može biti da je to tako, možda su ciljevi svih tih savremenih vođa evropske progresivne misli čovekoljubivi i veličanstveni. Ali, meni izgleda sigurno i ovo: dajte tim savremenim, divnim učiteljima mogućnost da sruše staro društvo i da izgrade novo – i videćete da će nastupiti takav mrak, takav haos, nešto grubo, slepo i neljudsko do te mere da će se zgrada srušiti pod prokletstvima čovečanstva i pre nego što bude završena. Kad jednom bude odbacio Hrista, ljudski um će stići do začuđujućih rezultata. (Dnevnik pisca 1873, str. 150-151)
Да ли би листи: Мил, Дарвин, Штраус … прикључио и Шмита, Карла? 🙂
Мислим на нашег старог познаника.
Nebojša Katić: „Moj pristup državi je konzervativan i možda najbliži nemačkom razumevanju države, pogotovo onakvom kakvo je zastupao kontroverzni Karl Šmit.“
Налазим да није неоправдано овом паноптикуму на тему из наслова текста, скренути пажњу заинтересованој читалачкој публици на један веома деликатан поглед Великог Фјодора Достојевског на Словенско питање, свакако и српско, унутар њега.
Ако Г-дин Катић везу коју ћу доставити сматра непристојном, унапред се извињавам и молим да је уклони.
Срдачан поздрав.
https://pletenijesloves.wordpress.com/2013/02/17/%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D1%87%D1%86%D0%B0-%D0%BE-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%84%D1%98%D0%BE%D0%B4%D0%BE/
@Povremeni Kontraš – Dvotočkaš
Ne znam na koga se odnosi komentar i ne znam jete li vi onaj prvi dežurni kontraš ili novi Bajker. Da budem jasan ja ne razumem ono što sta napisali!
Htedoh samo da se osvrnem na komentar mog dragog prezimenjaka, pošto vidim da pogrešno interpretira tradiciju kontriranja. Da bi ste bili kontraš, morate imati suprotan stav od onoga kome kontrirate, a vaša jedina teza je da je rusofilstvo protiv evrointegracija. O tome u ovom izboru citata jednog, nažalost mrtvog, mislioca zaista nema ni reči. Da li bi mišljenja koja su napisana pre 150 godina bila aktuelnija da je njihov pisac danas živ i sada se priprema za proslavi svog 196. rođendana? Ne znam protiv čega ovde ste vi, u stvari?
Koliko primećujem iz prethodnih tekstova, godpodin Katić deli neke poglede gospodina Dostojevskog (ako smem tako da ga nazovem): hrišćanski moral, značaj države i vladara za stabilno društvo, duhovnu srodnost pravoslavnih slovena.
Ja ne vidim ništa sporno u tom stavu, kao što ne mislim da tako nešto može da ugrozi bilo kakve „evrointegracije“ (ma šta ta kovanica značila i bila u jednini ili u množini) ukoliko su načela na kojima ti procesi (ili taj proces) počivaju u skladu sa preovlađajućim moralnim i materijalnim interesom društva koje bi da se integriše (rusko, srpsko, ukrajinsko…).
Naravno, samo iskazivanje takvog stava može da bude dovoljan i opravdan razlog za napade na ličnoj osnovi i sitna podmetanja u slučaju da ste pripadnik amoralne „elite“ u čijem ličnom materijalnom interesu je da se ti procesi što brže i potpunije sprovedu pod firmom opšteg dobra i interesa i to bez preispitivanja i bilo kakve diskusije.
Ali s obzirom na vaše ime i prezime, ja sam uveren da vi nikako ne možete biti deo takve „elite“, njoj trebaju samo oni poslušni. Veliki pozdrav svima.
@Dezurni kontras (03/02/2014 у 09:00)
Усуђујем се да напишем да је Ваш коментар био ad hominem.
За почетак, могли бисте да прочитате чланак-интервју
https://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/o-srbiji-melanholicno/
Ако баш немате времена, из интервјуа прочитајте одговор на питање:
„U kojoj meri je karakter (predatorski?) nacionalne političke elite od odsudnog značaja za takav ishod, a u kojoj meri smo nadigrani posledicama neoliberalne globalizacije i interesima najmoćnijih? Drugim rečima, da li je postojao manevarski prostor za razvoj koji nije iskorišćen zbog karaktera elite, njene koruptivnosti?“
Напослетку ћете схватити да квалификације које сте саопштили никако не стоје.
Мислим да би било људски да се извините г. Катићу.
@dežurni kontraš.
Pseudonim vam je dobar. Čovek ima potrebu da kontrira i često ima razloga. Međutim ovde je razlog zanemarljiv u odnosu na temu. Pa samim tim zaključijem da su razlozi drugačije prirode od vaše kritike. Ja sam u samom fokusu izazova evropejstvo ili panslovenstvo. Evropejstvo podrazumeva ili bi trabalo da podrazumeva da opcija evropejstva nije spojiva sa nacionalizmom. Panslovenstvo je najizraženije preko Ruskih bogotražitelja i njhove ideje religiozne j kulturno duhovne svere Slovenskog življa.
Ne bi ovde da mudrujem. Jedno smo već prošli posle miloševićeve ere natupilo se demokratsko prosvetljenje koje vodi nadmeni krug dvojke i Srbija završava u kolapsu. Srbi moraju izabrati svoj put u budućnos betz nametanja rešenja koje vidimo da do dasa nije dalo rezultate!
Vreme je sudija svemu.
Za dežurnog kontraša – Možda bi bilo efektnije da ste polemisali sa tezama koje Dostojevski iznosi i da ste pokazali do koje mere su one pogrešne, neaktuelne i van vremena i prostora. Uzgred, mora biti da nešto dobro radim, budući da me istovremeno kritikuju i oni koji su za Evropu i oni koji su protiv nje – ovi drugi mnogo češće. Hvala na komentaru.
Kakav jeftini rusofilski napad na evrointegracije, i to krivljenjem reci mrtvog pesnika, wow, mind blown, sto bi rekli, ja sam prosto odusevljen. Znaci, mozemo da ocekujemo, gospodine Katicu, da se aktivno ukljucite u anti-evropsku kampanju? Hocete dati otkaz u Londonu i vratiti se u Srbiju da delite hleb nas nasusni sa nama i da nas povedete u svetlu hriscansko-moralnu nacinonalno osvescenu buducnost pod pazuhom brace Rusa? Ne? Nisam ni mislio. A sto ne? Tako je lepo ovde. Ne osudjujem stvarno, razumem ja to, mnogo je lakse uciti Srbe ponasanju iz topline doma u dijaspori uz redovna primanja od prljavih kapitalista. Samo, stari Grci su imali rec za to…
Zanimljivi su Srbi, kada je njihova koža u pitanju, sebi daju za pravo da budu bezobrazni. Obratite pažnju na sličnost procesa:
“To “drugo” se, po mom najdubljem uverenju, sastoji u tome što Srbija neće imati, i nikada nije ni imala, takve neprijatelje, zavidljivce, klevetnike i otvorene hulitelje nego što će biti ta jugoslovenska plemena kada ih Srbija bude oslobodila i kada Evropa bude priznala da su oslobođena!”
Citam malo vesti po Internetu i moze se videti slicnost izmedju nas i Rusa. Potreba za nekim ko je svemoguc. Putin=Vucic. Superljudi dok francuski predsednik vara nevencanu suprugu zbog koje je napustio zenu sa kojom ima cetvoro dece. I Novaka su toliko razapeli da je i on morao da se angazuje danas da se nekako iskupi.
Posmatrajuci odnos Rusije i Evrope i tada i sada moze se izvuci jedna prosta paralela. Rusija kontrolise daleko vecu teritoriju i prirodno bogatstvo s obzirom na broj stanovnika. Problem i tada i sada. Srbija da se pitala Rusija tada, a i kasnije ne bi ni postojala. Nisam bio, ali kazu da je azijski deo Rusije daleko iza nas pa nase sanjarenje o pomoci Rusije je cista kontra Evropi ,vise nego iskrena zelja za tako necim.
Prosečan Rus umire sa 56-57 godina.Previše pije.Piju i žene.Nažalost.
Oslobođeni i zahvalni Sloveni bi, prirodno, trebalo da prigrle Englesku kao svoju spasiteljku i osloboditeljku, i ona bi im tada „otvorila oči što se tiče Rusije“: „Evo“, rekli bi tada, „to je vaš ljuti neprijatelj, ona je, pod izgovorom da brine o vama, jednako sanjala kako da vas proguta i kako da vas liši vaše neminovne i slavne političke budućnosti“. (Dnevnik pisca 1876, str. 286
opet ti rusi hoce da nam ovale juzni tok i da nas opajaju,ali su tu budni nam prijatelj iz evrope,koji misle na nas maloumne i nezrele srbe,hvala vam gospodine katicu za ovaj tekst o dostojevskom,usedeli ste mi vreme,mada sam i sam bio nepoverljiv o testopiscima koji brinu o mojoj dobrobiti
На основу мог читалачког искуства, рекао бих да су и Достојевски и Толстој били веома „тешки“ људи. Правилан приступ је раздвојити приватан живот писаца од њихових дела, мада то није увек могуће – поготово што су за ликове њихових романа и приповедака послужили људи из обичног живота.
Можда ће некога занимати, на каналу youtube налазе се две емисије „Агапе“ о Достојевском и једна о Толстоју:
http://www.youtube.com/user/AgapeShow/videos
На основу неколико одслушаних емисија, некако ми оне о Толстоју и Т.С. Елиоту делују најуспелије:
http://www.yout ube.com/wat ch?v=pdA7pkF_xVk&t=11m58s [до 21:17]
http://www.yout ube.com/wat ch?v=mWJfdQDTrkk
Да се не би отварали видео „прозори“, „разбио“ сам линкове бланко знацима.
Odlican clanak. Ne mora se voleti Dostojevski da bi se shvatila zastrasujuca istinitost njegovih reci navedenih u ovim citatima. Poslusajte svoju intuiciju – ja osecam istu nesigurnost i uznemirenost kao posle ovih redova. Sta ciniti? Mislim da je Dostojevski to provukao kroz ove sumorne redove: voleti sebe, voleti svoj narod i svoju zemlju, vredno raditi i uciti i verovati.
@Marko-PG
Marko, ne možete čistim citatom (još nepotpunim) objasniti vaš stav koji niste izrekli. Prvo mora se razumeti u kojem je istorijsmom trenitku misao nastala i zašto je nastala. Drugo sve što je on tada zapisao sve se i izdešavalo (direktno mislim na formiranje srpeke nacije i njenog odnosa u trouglu Otomanskog Carstva, Rusije i Austrougarske. I tada je cena koju smo platili bila velika kao i danas.Nažalost naša istorijska paradigma se nije pomerila ni za jotu.
Pozdrav
za Ivana N.
Malo ste pogriješili, ja nisam rekao da Rusija trenutno zastupa neki opterećujući koncept prijateljstva sa Balkancima. Naprotiv, mislim da se Rusija skoro uopšte ne miješa u balkanska posla, između ostalog, da ne bi ljutila Njemce zbog pitanja koja joj nisu mnogo bitna. S druge strane, ono malo akcija što današnja Rusija poduzima na Balkanu su iskreno prijateljske prema Srbiji (a i ostalim zemljama).
Što se tiče Dostojevskog, citiraću jednu rečenicu iz njegovih dnevnika koju vidim kao čist bezobrazluk prema Srbima, Bugarima i Crnogorcima:
„To “drugo” se, po mom najdubljem uverenju, sastoji u tome što Rusija neće imati, i nikada nije ni imala, takve neprijatelje, zavidljivce, klevetnike i otvorene hulitelje nego što će biti ta slovenska plemena kada ih Rusija bude oslobodila i kada Evropa bude priznala da su oslobođena!“
Ovo „proročanstvo“ je tipično za njega, takvih stvari ima dosta u njegovim dnevnicima. Uopšte, on je takav prema svima, osim sebe, crkve i cara. Recimo, Solženjicin je imao sličan odnos prema Balkancima, samo ga je malo manje nepristojno iskazivao.
za Nebojsu Katića,
Hvala na odgovoru. Ja, na žalost, ne mogu razumjeti veličinu Šekspira, to je za mene prilično daleka kultura. Što se Rusije tiče, tu ima 5 velikih i međusobno vrlo različitih klasika iz XIX vijeka: Puškin, Gogolj, Čehov, Dostojevski i Tolstoj. Turgenjev je dosadan i relativno nebitan pisac.
Ja na to gledam ovako: to što je Dostojevski imao težak život, ja ne mogu ispraviti. Mislim da mu to ne daje za pravo da onako strogo sudi svima, osim sebi, crkvi i caru: Evropi, Balkancima, Turcima, ateistima, socijalistima, kmetovima, prozapadnim intelektualcima, proleterima, Americi, katolicima, protestantima, Jevrejima…
Neke stvari se sporo mijenjaju, odnosi izmedju Rusije i Njemačke (a i Rusije i Srbije) su tada u mnogom bili slični današnjim. Takođe, podjela na zapadnike i slavjanofile u Rusiji postoji od prije nego je Dostojevski rođen, pa sve do danas. Istina je, u Rusiji je uvijek postojao dio inteligencije koji je prihvatao inferioran odnos prema Evropi-Zapadu. Danas takve ideje vidimo u Kijevu, gdje neki građani učestvuju u uništavanju sopstvenih institucija, ogorčeni time što im je ukradena „evropska budućnost“. Hoću reći, ovdje nema mnogo proročanstava Dostojevskog, prosto su neke stvari u njegovo vrijeme bile iznenađujuće slične današnjem.
Gospodine Katiću,
Pokušaću da napravim jednu jasnu paralelu Šekspir – Dostijevski u najbitnijem kontekstu. Problemi Dostojevskog su večni problemi ljudskog duha. Dostojevski za razliku od Šekspira pitanja postavlja upraskozorje 20-og veka.
Dostojevski prikazuje `stvarnu´ stvarnost iz koje ne možemo da pobegnemo.
Šekspir je Evropsku kulturu prožeo panhumanističkim idejama opšteg zakona Vasione iz koga je teško saznati šta je naša misija.
Ne mogu a da ne navedem Justinove reči o Dostojevskom:
Prednost njegova je što je u večne probleme ljudskog duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filosofa,vidovitost pesnika. On je tragiku ljudskog bića opevao kao niko.
Justin kad grmi ostali ćute!
P.S
Pišem latinicom da ne bih izazivao polemika i mislim da su komentateri koji traže to pismo u pravu.
Poizdrav
За Марка-ПГ – Достојевски је личност чији је животни пут био ужасно тежак и то не може а да не остави траг. Он није наш савременик и можда је боље да га гледамо само кроз дело, а оно је фасцинантно. Оно што Ви зовете ирационалност је можда само другачији поглед на свет, поглед обојен дубоком религиозношћу. Та ирационалност га није спречила да будућност види и предвиди боље него било ко други. Признајем, слаб сам на Достојевског и склон да му опростим несистематичност, повремену хаотичност мисли, или да лако пређем преко његових стилских слабости. И Чехов и Тургењев и Толстој су лепше писали од њега, али мислим да нико од њих није достигао дубину Достојевског. У том смислу, мени се чини, само му Шекспир може бити такмац. Хвала на коментару.
За инг. Дејана – Изводе из дневника Достојевског сам оставио без коментара, па свако за себе може извлачити закључке. Мени се чини да се неке ствари не мењају већ 150 година. Достојевски је сјајно разумевао неке од кључних слабости словенских карактера и чини се да му је време дало за право. Када је о пророштву реч, његово најфасцинантније прорицање, а то је прорицање о страшном Првом светском рату, нисам овде цитирао. Хвала на коментару.
Posle Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine i Privredne banke Beograd, leti, leti, leti… http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Univerzal-banka-ostala-bez-dozvole-za-rad.lt.html
koliko li su me puta evropejci ubedjivali prosle godine,da ce nas rusi opljackati sa juznim tokom,i nisu me ubedili.
За господина Катића – Уложили сте велики труд сакупљајући и прекуцавајући одломке из „Дневника писца“, далеко више него да сте написали чланак о Достојевском. Хвала Вам на избору и подсећању, поготово што је мој комплет издања „Достојевски као мислилац“ (приредио га је почивши проф. Никола Милошевић) удаљен 150 километара од мене.
Замолио бих Вас за краћи коментар о томе како да читамо избор мисли Достојевског које сте приредили – као пресек размишљања Достојевског у зрелим годинама, као пророчке мисли које бисте Ви данас потписали или као нешто треће?
Унапред хвала на коментару.
@Ristic
„Cirilicni talibani“ zapravo nesvjesno gurajuci „pravo srpsko pismo“ neznaju koliku stetu rade svojim sunarodnjacima koji su rodjeni s druge strane rijeke Drine.
Svojim umom povlace granicu i podjelu gdje netreba da bude izbacujuci poprilican dio svoga nacionalnog bica u zagrljaj drugome koristeci „svoje“ pismo.
Zakljucak, naporno je citati komentare ljudi koji sire „pravo“ pismo recimo iz Kragujevca onima koji zive u Splitu.
@Раде: izvinjavam se sto se mesam, ali niste sasvim u pravu u vezi sa upotrebom latinice. Pretpostavljam da Vam podatak da je i latinica zvanicno pismo u srpskom jeziku ne znaci mnogo, pa se necu na njemu ni zadrzavati. Ali, kada gospodin Katic (ili bilo ko drugi) objavi nesto na internetu, on se ne obraca samo svojim sunarodnicima, kako vi kazete. Obraca se celom svetu, jer su tekstovi samim bitisanjem na internetu svima dostupni. A pristupacniji su publici napisani latinicom, svidjalo se to nama ili ne. Usput, znate li koliki je procenat Srba u Hrvatskoj upotrebljavao cirilicu?
@ Marko -PG
Poštovani ne znam na šta mislita kad kažete – No, ovakav koncept prijateljstva, kakav zagovara Dostojevski ( i kakav se povremeno može čuti u današnjoj Rusiji) je za mene jako opterećujući.
Molim objasnite konkretno – kakav je to koncept prijateljstva koji zastupa Rusija a pre nje Dostojevski!?
Želim ovdje podijeliti sa vama da je Dostojevski i meni prilično odbojan. Posebno ta prevelika doza iracionalnosti, kada govori o temama koje zahtijevaju više preciznosti. Ima ovdje mudrih misli, divno sročenih, ima mnogo stvari koje su jednako aktuelne i danas. No, nalazim da ima i štetnih misli, gdje su prejake riječi zamaglile suštinu problema. Sklon sam vjerovati u priče da je Dostojevski bio neprijatan čovjek, često previše okrutan.
Sebe smatram rusofilom, mnoge sam godine proveo u toj zemlji, uvijek se trudio da je bolje upoznam i razumijem. Ja se slažem, jedini prijatelj pravoslavnih naroda na Balkanu jeste Rusija. No, ovakav koncept prijateljstva, kakav zagovara Dostojevski (i kakav se povremeno može čuti i u današnjoj Rusiji) je za mene jako opterećujući.
Od svih ruskih klasika, uvijek mi je najdraži bio Čehov. Tek posle sam naučio da je on, po svemu sudeći, i živio najnormalnijim životom, uglavnom pomažući i sebi i ljudima oko sebe. To što je bio normalan, ne čini ga manje genijalnim od, recimo, Dostojevskog.
Извињавам се ако сам Вас увредио. То сам закључио из тога што сте поставили ове исечке из Дневника писца Достојевског.
Са друге стране, барем нам данас технологија дозвољава да се користимо својим писмом. Аргумент да је латиница писмо интернета и није аргумент. Шта рећи Кинезима, Русима, Арапима и осталим који користе своја писма на интернету?
Не постоји ни један, осим разлога које наводи сам Достојевски у цитатима изнад да се не користи своје писмо. Барем када се обраћамо својим сународницима.
За Петра – У једном интервјуу из 2004., Анатолиј Чубаис, један од најзаслужнијих људи за руску економску пропаст, изјавио је да осећа физичку мржњу према Достојевском. Достојевски је црвена марама за велики, превелики број утицајних становника Русије. И што су пророчанства Достојевског тачнија, то ће га више мрзети. Када је о домаћим мрзитељима Достојевског реч, код њих су присутни и Херостратски мотиви. Хвала на коментару.
За Радета – Јако грешите када кажете „да се крећем утабаном стазом Срба интелектуалаца….“. Немојте ми замерити, али није мудро судити о људима које не познајете и о чијем животу не знате ништа.
Као што сам већ објаснио, све текстове пишем ћирилично, па их затим, користећи један макро, преводим у латиницу. Волели ми то или не, латиница је језик Интернета. Хвала на коментару.
Поштовани господине Катићу,
морам рећи да се крећете утабаном стазом Срба интелектуалаца који су почели као поштоваоци Западне демократије и слободе и због тога били прозападно оријентисани. Али сваки нови дан и свако ново искуство са том Европом, нас је уверавало да нас она не жели. Да смо ми за њу нижа раса, источни Црње.
Мени је ово постало јасно тек када сам ишчитао Црњанског. Ништа се у односу тог Запада према нама није променило вековима. Нити очекујем да ће да се промени док се ми не променимо и не будемо више ценили себе.
Подела на левицу и десницу код нас Срба не важи. Наша вечна подела ће бити на западњаке и народњаке. Народњаци знају да Србије неће бити ако не буде јаке Русије. А борба у данашњој Србији је борба за то да ли желимо да останемо Срби као што су наши преци били или да нестанемо као народ.
На крају, бих Вас замолио, ако наравно није проблем, да текстове пишете ћирилицом, јер је напорно читати српски на латиници.
Једна од најблиставијих мисли, коју често наводе, како философи тако и религиозни мислиоци је, из дневника писца 1873 стр.150-151.. године. Коју Ви исто наводите. У њој је сублимирана сва потоња историја цивилизације до данас и сигурно још најмање 40-етак година.
Вреди је овде још једном навести.
Али мени изгледа сигурно и ово: дајте тим савременим , дивним учитељима могућност да сруше старо друштво и да изграде ново-и видећете да ће наступити такав мрак, такав хаос нешто грубо, слепо и нељудско до те мере да ће се зграда срушити под проклетством човечанства и пре него што буде завршена.
Ова мисао је рефлексија Библијске приче о Вавилонској кули.
Друга можда још важнија мисо,је мисо средњевековних мислилаца који су увек говорили да човеков материјални развој не сме ићи пре духовног развоја. Ово је једна од најбитнијих цивилизацијских грешки. Материјална еволуција је уништила духовну димензију човека. Од њега је створила потрошачког зависника и духовног кепеца.
Кроз историју човековог развоја није га водило светло разума већ уже испредено од нагона и страсти.
Фројд
Poštovani g-dine Katiću,
Primijetio sam da mnogi naši „evropejci“ gaje vrlo primjetan otklon od Dostojevskog…kao primjer navodim jednog vašeg sugrađanina (inače bivšeg beogradskog novinara, bivšeg šefa Trgovinske misije CG u Vašingtonu, bivšeg kuma sedmostrukog crnogorskog predsjednika Vlade, a sadašnjeg londonskog „biznismena“) koji u FB svađi sa mladim crnogorskim novinarom, sagledava istoga i kroz njegov pozitivni doživljaj Dostojevskog: „svaki se Raskoljnikov ili svaki kockar ili svaki idiot, svako malo nađe u šizofreniji ovog pisca…što je provincija veća i tvrđa, to je nalaženje jače“. Naravno, „biznismen“ je veliki obožavalac Ajn Rand.
Svakako, Dostojevski je sjajno vidio stvari.
Na kraju, kao preporuka, ukoliko ga već niste pročitali, možda vam bude interesantan sljedeći tekst koje se tiče ideološkog sukoba u ruskoj Vladi:
http://www.fakti.org/rossiya/primakov-kritikovao-neoliberalne-u-ruskoj-vladi-i-oko-nje