Kuda pobeći i gde se skloniti od sveopšteg jada i užasa oko nas? Kuda pobeći od bolesti, od straha, panike i histerije? Gde se skloniti od ljudskog taloga koji je isplivao i valja se medijima, političkom i kulturnom scenom? Kuda pobeći od primitivizma i primitivaca? Kuda pobeći od laži i obmana, od brutalne propagande i manipulacija onih grotesknih figura – domaćih ili stranih, svejedno – koje nazivamo moćnicima? Gde se skloniti od patologije i nenormalnosti koje se, uporno i agresivno, nameću kao nova normalnost? Čitalac iz naslova ovog teksta već naslućuje mogući odgovor.
Naslov kolumne pozajmljen je od italijanskog novinara, esejiste i književnika Itala Kalvina čija je knjiga „Zašto čitati klasike“ prvi put, posmrtno, objavljena pre tri decenije. Reč je o zbirci kratkih književnih eseja koji su pisani od pedesetih godina prošlog veka pa sve do piščeve smrti 1985. godine.
U uvodnom eseju po kome je knjiga dobila naslov, Kalvino pokušava da u 14 tačaka, ne odveć akademski strogo, definiše šta je to klasična literatura. U prvoj, blago ironičnoj definiciji, Kalvino kaže da je klasična literatura ona za koju ljudi obično kažu da je ponovo iščitavaju – nekada zato što to zaista i čine, a nekada zato što im je neprijatno da priznaju da su propustili kakvo značajno klasično delo i da ga tek sada čitaju po prvi put. Umetak u naslovu kolumne reflektuje ovo tačno zapažanje.
Kalvino ne doživljava klasike kao način da se od loše stvarnosti pobegne u imaginarni svet. U njegovim definicijama klasične književnosti nema eskapizma kakav je jasno vidljiv u ovom tekstu. Može biti da je reč o razlici u karakteru i temperamentu, a može biti i da je razlika u duhu vremena u kome je Kalvino pisao svoje eseje, i novog vremena u kome se ja, kratko i amaterski, bavim sličnom temom.
Ali sve i da je doživljaj stvarnosti koju čitalac može imati manje pesimističan ili manje dramatičan od onoga iz uvoda kolumne, mnogo je razloga, intelektualnih i estetskih, da se i obrazovani znalac ponovo vrati klasicima. Literatura koju je vreme prosejalo i koju zaborav ne može da prekrije najbolje je utočišta od besmisla, prolaznosti i trivijalnosti dnevnog života. Nema ni lepšeg načina da se proticanje i žrvanj vremena malo uspore.
Kada bih proširivao definicije Itala Kalvina, rekao bih da je klasična literatura ona koja nas neprestano navodi i da se upitamo odakle dolazi piščev dar. Kakvo veličanstveno nadahnuće je omogućilo da nastane delo koje nekada traje i vekovima i koje nas opčinjava bez obzira na kontekst i na vremensku distancu? Ima li za hrišćane bolje potvrde prisustva i delovanja Svetog duha od klasične umetnosti u svim njenim oblicima?
Kada bih iz perspektive novog vremena još ponešto dodavao, rekao bih da je klasična literatura ona u čiju priču i likove verujemo – ona koja se ne mora promovisati književnim tumačenjima u kojima kritičari pronalaze dubine kojih nema, čije se prazne, nategnute naracije proglašavaju modernim i originalnim izrazom. Na klasike se ne moraju stavljati ni šareni omoti čija je grafička obrada neretko zanimljivija i inventivnija od same knjige. Konačno, to je književnost koja traje i koja će trajati i kada više nema pisca koji brine o svom delu i njegovoj promociji.
Ili malo romantičnije, klasična književnost je ona od koje bar za trenutak postajemo humaniji i bolji nego što jesmo. Romaneskne sudbine književnih junaka nas tako, često i nepravedno, dodiruju više od teških, autentičnih sudbina ljudi oko nas. Književni junaci u čijim životima na trenutak učestvujemo, pomažu i da se ispod naslaga cinizma probije bolji deo naših duša.
Kada u stanju anksioznosti ulazimo u Novu godinu koja ne sluti na dobro, možda bi sebi mogli dati reč da nećemo dopustiti da nas loša stvarnost slomi i porazi. Obećajmo sebi, makar to zaličilo i na samoobmanu, da više nećemo dopuštati da nam vreme prolazi uzalud, da ga nećemo nemilice trošiti niti puštati druge da nam ga besmisleno troše. Obećajmo sebi da ćemo se vratiti veličanstvenoj književnosti, da ćemo ponovo čitati i iznova otkrivati ono što smo davno čitali i čije duboke tragove i dalje nosimo. Ako ne zbog sebe, uradimo to zbog naše dece i unuka. Pokažimo im primerom da postoji i druga, lepša stvarnost od one koja stiže sa ekrana računara, telefona ili sa televizora.
Sretna vam i bolja Nova godina!
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
За Предрага М. – 1. Не знам колико је времена потребно да књига постане класик. Мислим да је данас то много теже. Поплава (и промоција) нових наслова је таква, да затрпава све претходно штампано.
2. Не, књижевност не читам свакодневно. Последњих пар недеља, нпр. нисам читао ништа што спада у књижевност.
3. Читам писце у моди како бих провери шта се дешава на сцени – нпр. Уелбека, Шлинка, Френцена, Бакмана, Остера, Хемона, итд.
4. По ономе што сам могао да видим, а и да проверим са мојом децом, познавање неенглеске класичне књижевности је у ВБ тање од танког. То се у правилу не учи у школи. Отуда моја шала на тему породичних портрета.
Господине Катићу, имам неколико питања за вас уколико бисте молим вас могли да одговорите.
1. Колики је дуг тест времена који треба да прође, да би се једно књижевно дело сматрало класиком?
2. Кад смо већ код теме читања, гледајући листу онога што читате, да ли то значи да, уз књижевност, читате (скоро) сваког дана три књиге упоредо?
3. Да ли читате и књижевност која није класична, и ако је одговор потврдан, да ли молим вас можете навести неке примере?
4. Нисам најбоље разумео вашу “пакосну“ шалу са Енглезима о портретима ваше “родбине“. Каква су ваша искуства са Британцима када је у питању њихово познавање класичне књижевности?
Хвала.
U čast Predsednika Trampa,Prometeja našeg vremena.Koji je se suprostavio bogovima globalizacije.
(https://www.youtube.com/watch?v=qAFmidV0hUk&feature=emb_logo)
Prometej (Serbian)
Pokrij svoje nebo, Zevse,
Oblaka tmušom
I kušaj, kao ludo dete
Što obezglavljuje čkalj,
Svoju snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi zemlju moju
Moraš ostaviti
I kolibu, koju mi ne podiže ti,
I ognjište moje,
Na čijem ognju mi
Zavidiš!
Bednijeg ničeg ne znam
Pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete
Žrtvenim porezima
I molitvenim dimom
Svoje veličanstvo;
A skapali biste da nisu
Prosjaci i deca
Punonadežne lude.
Detetom kad bejah
I ne znađah ni kud ni kamo,
Obraćao sam zalutali pogled
Suncu, kao da nad njim
Ima uho da čuje moj vapaj
I srce, kao moje,
Da se sažali nevoljnome.
Ko mi pomože
Protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
Ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
Do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro,
Obmanuto, zahvalnost za spasenje,
Onome što spava gore?
Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
Bole potištenome?
Jesi li utro ikad
Suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom
Svemoćno vreme
I večni udes,
Gospodari i moji i tvoji?
Il misliš valjda
Da mi valja mrzeti život
I bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
Cvetni snovi?
Evo me gde sedim, stvaram ljude
Po svojoj slici,
Rod meni ravan,
Da trpi, da plače,
Da uživa i da se raduje,
I da se ne osvrće na tebe,
Kao ni ja!
Zanimljivo je da niko nije pomenuo „slušanje knjiga“… Znam mnoge ljude iz sveta biznisa koji slušaju knjige o berzi ili poslovanju. Sada vidim da ima i klasične literature koja se može slušati…
(https://www.youtube.com/watch?v=v12vw7-6vaw)
Ja mislim da je gospodin Gosa uvek u pravu. Goso, toplo Vam preporučujem knjigu „Tetka Julija i piskaralo“ Mario Vargas Ljosa
Tačnije, svima mogu da preporučim tu knjigu
@G.Katic
Mozda u nekom smislu nema moj komentar,ali intervjui postavljenog linka mislim da imaju,pa sam ih nadovezao na Vase objavljene kolumne za medie ilii koji su postavljeni na Vasem blogu.Mozda ste u pravu da je najbolje da Vas forum bude glasnik komentatora koji ventiliraju neka svoja zapazanja ili misljenja i tako sacuvaju prave vrednosti Vaseg bloga koji ste i pokrenuli za Vase pratioce.Mislim da oni koji cene i postuju Vas i Vase znanje nemaju ni trunke sakrivene u sebi da zele Vase elitno znanje uniziti ili potisnuti sa slicnim razmsljanjem Vasih kolega koji se mogu pronaci na raznim linkovima,vec naprotiv,mislim da je vazno da vise ljudi istomisljenika se sto vise cuje i afirmise da svatimo svi da Srbija ima svoju pravu i istinsku elitu!
Za Gosu – Linkovi koje stavljate nemaju veze sa književnošću, pa bih Vas zamolio da ih postavite na forum.
V.Jankovic
(https://m.youtube.com/watch?v=pqlBUvgzYvk)
Nadam se da ce komentatori koji prate blog G.Katica,kada budu pregledali intervjue V.Kostica i V.Jankovica,moci preslikati njihova razmisljnja i konstatacije na razmisljanja kada je u pitanju nasa domaca privreda,privreda koja je posle 45g,razorena planski i sistenatski,kao sto je na kraju i Jugoslavija razorena na jedan tuzan i tragican nacin,i pitanje je koliko ce vremena proci da se oporavimo od lako servirane ”svarljive brze hrane”.Mislim konkretno na ako opstanemo kao zemlja ili nacija?’
Ekonomija i privreda je jedini motor koji mozda moze koliko toliko da nas sacuva od propadanja,ali i vazan stub podrske celom drustvu i narodu da se razvija i bitne vrednosti ostavi sledecim generacijama.Nama nisu potrebne podele i sirenje mrznje i agresivnosti,dosta toga smo istoriski prevalili preko nasih ledja,a sada imamo slicnu situaciju koju mozda cemo tesko prebroditi ako dopustimo puno moci onima koji nas dele i stvaraju haos u drustvu i to samo radi svoje velike zelje ili bolje receno apetite za vlascu i novcem.
V.Kostic intervju.
(https://m.youtube.com/watch?v=0wZJdbJgZuA)
Što se tiče savremenih pisaca,mislim da Uelbek ima „to nešto“.Ne može se objasniti rečima,to je kao neka nit koju vuče iz kolektivno nesvesnog.Naravno,ne treba bukvalno shvatiti ni Uelbeka,ni druge pisce.Nisu svi u Francuskoj depresivci,niti će preći u islam,itd.
@ Gosa
(https://www.youtube.com/watch?v=4Tr0otuiQuU)
Ја морам да признам да дуго времена нисам читао класике и овај чланак ме је добро подсјетио да би требало да их подигнем на листи приоритета.
Ипак, моје вријеме није у потпуности проћердано. Имао сам срећу да сам живео у мјесту са развијеним инстутуцијама и солидном понудом из области културе, тако да сам многе композиције слушао уживо. У крајњој линији, бар сам доприносио да се поправи просјек година публике 🙂
Најчешће слушам дјела Рахмањинова, Чајковског, Прокофијева, Бородина, Малера, Вагнера, Шостаковича, Дворжака, Дебисија, Шопена и дијелом Баха и Брамса.
Свако добро у новој години!
Za Gosu – Moj muzički ukus je sve konzervativniji kako starim, pa ne bih maltretirao čitaoce svojim izborom.
Za Nemirnog – Sudbina malih jezika je da autori koji na njim pišu ostanu marginalizovani bez obzira na kvalitet dela. Samo slučaj, ili kakav neknjiževni, najčešće politički razlog mogu pomoći da se iz anonimnosti izađe. Slična sudbina prati i pisce velikih naroda koji nisu deo zapadnog sveta.
Neki savremeni pisci će postati klasici, ali moraju proći kroz sito vremena da bi to postali. Nažalost, među živim piscima trenutno ne vidim kandidate za klasike. Moguće je da moj uvid nije naročit.
Verovatno vole komentatori osim dobrih knjiga da slusaju i klasicnu muziku.Jer bi mogli da predlozite i nesto iz svere klasicnih muzickih predstava neke od poznatih simfoniskih orkestra?
Za gosp. Katića:
Svojim komentarom o Šekspiru sam više hteo da karikiram britansku kulturu, umesto da vređam „jednog od najvećih pisaca u istoriji“. Iako je Vaša pretpostavka o upitnom broju dela koja se dotičnom pripisuju verovatno tačna, ne sumnjam da je Vilijam Šekspir bio veliko ime svojeg vremena.
Ipak, verujem da je došlo vreme da se savremeniji pisci cene više od svojih vanvremenskih prethodnika. Naročito pisci iz nekih drugih delova sveta, ne samo Evrope i SAD. Inače ćemo ostati uskraćeni za neke nove ideje i tehnike književnog umeća.
Za Nebojšu – Hvala Vam na obraćanju.
Pa evo veze. Čitanje je unuvertalna veština spoznaje. Znači čitati jedan istorijski roman, na primer Tolstija, Crnjanskog ili čitati jenan istorijski spis koriste se isti mehanizmi otkrivanja spoznaje ili umetnički rečeno nadgradnja vertikale. E to znanje ili umetnički doživljaj, može biti istinito, ili lažno izraženo.
Poenta mog javljanja je pobuna protiv užasne zatrovanosti mnjena lažima koje nas guraju u duhovnu katastrofu naše tragedijae kroz istorju kao ‘učiteljicu života’.
Ako vam to smeta molim Vas uklonite kometar.
Pozdrav,
Za Ivana – Nisam uspeo da nađem vezu između mog teksta i komentara g. Kneževića sa jedne strane, i Vašeg komentara s druge.
@Milan Knezevic – Literarne sugestije gosp.Katica treba shvatiti kao usmerenje kojim se želi pročistiti svakodnevnicom kontaminirani um a covjek vrati (istini) sopstvenoj kulturnoj i duhovnoj vertikalnosti.”Provetravanje” uma istinom je lekovito u ovim sumanutim vremenima.
Oprostite ja sam malo modifikovao Vaš zaključak, da bi se uklopio u istu tvrdnjiu samo sa istorijske paradigme.Tragično je koliko neznanje o svemu daje sugestibilnost mišljenju,bez činjenica i logike.
Kobni primer:
“Ne, Živojin Mišić nikada nije podneo onaj izveštaj o Hrvatima”: Stare zablude srpske istorije
Istoričar Dejan Ristić je svojom drugom naučnopopularnom knjigom “Zablude srpske istorije”, kao i prethodnom o istorijskim mitovima, začeprkao po tumačenjima istorije koja su netačna, ali je opšte mišljenje da ih “ne treba dirati jer su se “već ustalila”. O svemu tome Ristić je govorio za novogodišnji broj Nedeljnika.
U slučaju verovatno najpopularnije zablude među Srbima danas, zaista postoje pisani dokazi reči vojvode Živojina Mišića o Hrvatima, samo što su te reči nastale celih deset godina nakon njegove smrti, pa je bilo malo nezgodno da ih u tim uslovima on napiše.
Ne, ni taj njegov “izveštaj o Hrvatima”, kojim je navodno odvraćao kralja Aleksandra od bilo kakvog suživota, nije istina.
Ristić u knjizi “Zablude srpske istorije” ističe da je istorijskoj nauci već dugi niz godina poznato da su to u stvari reči Mišićevog ličnog sekretara Milorada Pavlovića Krpe, koji mu je te reči pripisao. Prvi put se ta zagonetna beleška pojavila tek 29. septembra 1991. u tekstu “Suze i ruže Nemice Lujze”, koji je objavljen u „Politici“, 70 godina nakon što je Živojin Mišić preminuo.
Mišić je prema toj belešci navodno u martu 1919. poslat u obilazak hrvatskih gradova, tamo je opet navodno razgovarao sa “čak dve hiljade ljudi” i navodno su svi sa kojima je navodno razgovarao bili za hrvatsku nezavisnost.
Glavni problem za ovu teoriju je to što Mišić nije bio u Hrvatskoj u martu 1919. godine, čak je od kraja Velikog rata do svoje smrti u Hrvatskoj boravio samo tri dana, i to samo u Zagrebu, kako bi prisustvovao svečanoj sahrani naznačajnijih članova nekadašnjih plemićkih porodica Zrinskih i Frankopana. Netačni su, dakle, vreme, mesto, a samim tim i tvrdnja da je razgovarao sa 2.000 ljudi gubi svaki smisao.
Povrh svega, beleška koju je Krpa napisao nastala je posle 1924. Jer u njoj on piše o dolasku Vrhovne komande u Beograd (1. novembar 1918) i o sklapanju Radićevog sporazuma sa sovjetskom Rusijom (1924).
“To je klasična zloupotreba njegovog lika i dela. Jedino ako je Mišić može biti vaskrsao deset godina posle smrti i tada izvestio kralja o svom boravku u Hrvatskoj. Profesori Stanković i Bjelajac su u potpunosti razotkrili da je u pitanju brutalan falsifikat, smišljen da prezentuje da ta država ne može da opstane. To je period tridesetih godina kada su država i čitava jugoslovenska ideja u dubokoj krizi. Svaka nacija u to doba pokušava da nađe opravdanje za to što su se našli u Jugoslaviji. Srbi tako kažu da su ginuli za Jugoslaviju, a Hrvati kažu – pa mi nismo ni bili za Jugoslaviju. Da bi se akcentovala ta istorijska zakonomernost da ta dva naroda ne mogu da žive zajedno, uzima se jedan autoritet kakav je bio Živojin Mišić. I uzima se mrtav”, misli Ristić i dodaje da je samo potrebno baciti takvu jednu zlonamernu tvrdnju na plodno tlo.
Veliku priču o večnim zabludama srpske istorije koje se u vreme postznanja zloupotrebljavaju pročitajte u novogodišnjem dvobroju Nedeljnika koji je od 30. decembra na svim kioscima.
Za Milana K. – „Sadržaj umetničkog dela se ne poklapa sa biografijom autora“.
Na zidu moje dnevne sobe su četiri velika portreta – Čehov, Tolstoj, Dostojevski i Turgenjev. (Englezima sam rekao da je reč o rodbini – malo se pakosno šalim.) Oko Turgenjeva sam imao mali problem jer moja supruga voli njegove knjige, ali ne i njega kao čoveka. Držim, da ako bih se vodio samo biografijama umetnika, malo ko bi se mogao naći na mom zidu.
Da bi se razumela umetnička dela potrebno je ispuniti nekoliko preduslova.Za neskolovano uho ni najbolja muzika nema smisla kao sto za neskolovano oko najbolja slika ne znaci ništa.Nerazumevanje jezika umetničkog dela ima za posledicu mišljenja koja skoncavaju na nivou ličnog ukusa koji nije relevantan za vrednovanje umetničkog dela.Neko može reci da mu se ne svidjaju Van Gogove slike ali ako kaže da je on loš slikar izvesno je da se radi o likovnom diletantu.
Sadržaj umetničkog dela se ne poklapa sa biografijom autora.Umetnicka stvarnost je povišena stvarnost i ne pretenduje na prenošenje svakodnevne zbilje.
Literarne sugestije gosp.Katica treba shvatiti kao usmerenje kojim se želi pročistiti svakodnevnicom kontaminirani um a covjek vrati sopstvenoj kulturnoj i duhovnoj vertikalnosti.”Provetravanje” uma klasičnim delima je lekovito u ovim sumanutim vremenima.
Tragično je koliko neznanje o svemu ima mišljenje,bez činjenica i logike.
За Немирног – О укусима се не расправља, али ваља бити опрезан у квалификовању оних дела и аутора који су издржали тест времена. Да ли је Шекспир написао све драме које се везују за његово име или их је писао неко други (помиње се неколико имена) битно је за историчаре књижевности. Дисквалификовати Шекспира као претенциозног пробисвета је, бар по мом суду, у најмању руку неодмерено.
Узгред, није мудро ни превише се бавити карактерима великих уметника. У тој врсти анализе мало ко би прошао добро, али то не дискредитује њихова дела.
@Немирни – Можда је његова „култура“ само скуп списа претенциозних пробисвета попут Шекспира.
Начелно правило вредновања квалитета дела
Добре и корисне књиге се баве догађајима а врхунске судбинама.
@ mars
1. Не треба свесно подстицати такву културу. Тиме би се само сузило умно поље целе заједнице. Тим пре што су неки „класици“ толико пренадувани од стране матичних држава њихових писаца да је то постало опште заглупљивање млађих генерација. Узмимо, на пример, Хамлета. По чему је то Хамлет веће књижевно и драмско уздигнуће над, рецимо, Проклетом авлијом?
2. Ово је повезано са првим питањем. Наравно да човек треба да брани своју културу, али то не значи да он у исто време тиме брани цивилизацију. Можда је његова „култура“ само скуп списа претенциозних пробисвета попут Шекспира. На крају крајева, можда је његов појамкултуре много другачији од нашег. И варвари су имали своју културу.
3. Верујем да ће такав човек знати сам када је и да ли је вредно почети истраживати туђе културе. А то сигурно не може да шкоди.
Žao mi je što nisam uspeo da se izrazim jasnije. Hvala i Vama i ostalim učesnicima na odgovorima.
Za mars – Nisam siguran da sam dobro razumeo Vaša pitanja, pa se ne bih usudio da dajem odgovore.
@ mars
1- Po mom mišljenju sva literatura treba biti dostupna bez cenzure.Ipak,ograničen broj ljudi će razumeti i imati afinitet prema vrhunskoj književnosti.Na one koji nemaju tu vrstu sklonosti,nešto što mogu protumačiti kao nametanje,delovaće kontraproduktivno.
2- Da, sasvim je dovoljno dati lični primer fokusirajući se na „kvalitet“,to je moj stav.
3- Svako po svojoj savesti i sklonosti.Sloboda je,ipak,najviši princip.Ali bi svako u punoj meri morao da snosi posledice svojih odluka.
„3. Gde je granica kada čovek može sebi da kaže da dovoljno poznaje svoju kulturu i da je vreme da se upusti u istraživanje tudje?“
(mars)
Vreme je nakon gimnazije, tokom studentskih raspusta:
https://nkatic.wordpress.com/2014/05/19/secanje-na-sedamdesete/
Neka civilizacija može da se uništi ukoliko je kulturna ponuda mala (spaljivanje knjiga?) ili ako je prevelika (izdavanje hiljada različitih knjiga). U ovom slučaju, verovatnoća da su neka dva čoveka jedne civilizacije pročitali i razumeli isto delo (i da je to delo ostvarilo neki uticaj na čitaoca) je drasticno smanjena. Smanjivanjem preseka zajdnickih znanja/interesovanja/estetskih afiniteta, gubi se ono što povezuje jednu zajednicu.
Način odbrane zajednice (i civilizacije) može biti kulturna politika koja fokusira pažnju čitalaca na MALI broj odabranih knjiga (klasici) za koje postoji realna verovatnoća da bi svi mogli da ih pročitaju.
Pitanja za g. Katić i ostale posetioce bloga:
1. Da li uopšte treba pokušavati ovakvu „odbranu“ civilizacije ili je to proces na koji ne treba svesno uticati?
2. Da li bi „osvešćen“ čovek trebalo da na ličnom primeru „brani“ civilizaciju fokusirajuci se na dela koja su ostavila trag u njegovoj kulturi?
3. Gde je granica kada čovek može sebi da kaže da dovoljno poznaje svoju kulturu i da je vreme da se upusti u istraživanje tudje?
@ Gane
Ne može biti prave umetnosti bez orginalnosti i ličnog,a istovremeno kolektivnog pečata.Pisac mora dati deo sebe da bi stvorio kvalitetno delo.Stvaralački rad,bilo koje vrste,zahteva mnogo.
(https://www.youtube.com/watch?v=PPdK5VBdXGs)
Za Ivana,
Želeo sam da kažem u širem kontekstu da je teško proceniti koliko je pisac bio iskren kod pisanja nekog dela a koliko je delo rezultat neke korektnosti ili nekog kompromisa….. Nekako su mi g. Ćosić i g. Andrić eklatantni primeri…..
Ne znam da li me iko razume…. Kod bilo koje književnosti, pa i klasika teško je utvrditi da li je pisac izdao sebe i podlegao nekim kompromisima ili je pisao onako kako je stvari zaista video.
PS:
Nekako mi se čini nepravednim da se na ovom blogu ne spomene gospođica Mir-Jam….. jedini ženski pisac koga sam sa uživanjem čitao. Mislim da je opisala svet iskreno onako kako ga je ona videla i doživela.
Time bih završio izlaganje na ovu temu uz još jednu preporuku: da se malo uspori bioritam, da se stane na loptu, manje trči za novcem, manje arbajt a više čita.
Pozdrav svima.
@Gane – Čudi me da niste zapazali da g. Andrić kao i g. Ćosić nisu napisali ni jednu jedinu reč o genocidu u NDH….
Odgovor:
Možda ne zante da i za Brozovog vakta u najodgovornijim i savesnijim intelektualnim krugovima je kružila jedna logična ideja, DA SE POPIŠU SVA IMENA STRADALIH PO STRATIŠTIMA BALKANA – po ugledu na Jevrejsku dalekovidost, evidencije svih stradalih za vreme fašizma.
E sad stavite prst na čelo, vidi se da ste bistar čovek, po odgovorite zašto to nije urađeno.
Da je istina, imenom i prezimenom žrtve i dželata obelodanjena, istorijski tokovi ne bi išli danas najgorim mogićim usmerenjem !
Gane, Vi gledate stvari iz drugog istorijskog konteksta, tako da je sad lako sagledavati šta je bilo, teško je bilo šta reći šta će biti, slično kao i onda gubitnik je unapred poznat..
Sretna Nova godina domaćinu i svim čitaocima bloga!
Zaista lepa i mudra poruka gospodina Katića.Neko je rekao da je umetnost bliža Bogu nego što je to religija.Verujem u to.
Ipak,moram primetiti da tekst ima pomalo naglašenu notu pesimizma.Hrišćani ne bi smeli nikada klonuti duhom.
U celoj ovoj priči samo je jedno sigurno: žene više čitaju od muškaraca….. Ovo mogu glavom da garantujem…… Sve ostalo je veliko pitanje…. Koliko ljudi stvarno čita ?????…. Verovatno vrlo malo. Brzo se živi, ljudi su opterećeni sticanjem…. Imaju internet….. A i ko će da arbajt ako bi se čitalo…. Arbajt u Dojčland ali i van Dojčland…… i čitanje ne idu zajedno!
U mojoj opštini čita oko 20-tak ljudi…. Od mene više čita jedno 4-5 ljudi a mislim da je poznato da mnogo volim da čitam….. Opština ima po mojoj proceni oko 7.000. stanovnika i to je stvarni broj ljudi…. zvanične cifre su neozbiljne…. Mala digresija: SNS ima 8.700 članova. Prilično veći broj članova nego ljudi u opštini u kojoj živim…. ali šta da se radi…..
Za Ivana,
Čudi me da niste zapazali da g. Andrić kao i g. Ćosić nisu napisali ni jednu jedinu reč o genocidu u NDH…. Za moj ukus kreirali su previše političke korektnosti da bi ih smatrao velikim piscima…. Njihova slika sveta je duboko neiskrena čak mislim da je plod političkih kompromisa, da ne prikazuje njihov stvarni unutrašnji doživljaj……
I još nešto……… G Filipović je dobrim delom u pravu kada je procenjivao rad g. Andrića……
Goran Čvorović – stalni dopisnik iz Pariza* Koliki je Andrićev značaj danas u svetu?
Milovan Danojlić – Ivo Andrić se zalagao za bratsku zajednicu Južnih Slovena, opredelio se za srpsku kulturu, a veliki svet se prema tim idejama pokazao nemilosrdan. I on, i Selimović, i Emir Kusturica, i Peter Handke, i Harold Pinter pristali su, dobrovoljno, da nose naš krst. Mora da nešto vredimo, kad su se ti plemeniti duhovi svrstali uz nas, ali smo daleko od savršenstva, i od onoga što bismo mogli biti.
Sretna Nova Godina. Vlast vas je poslusala – masivno povecanje poreza na imovinu. Tu ne pomazu ni klasici.
За П. Ковачевића – Ваш коментар нема везе са темом мога текста, али ћу одговорити. Ако је др. Гојковић изјавио то што сте навели, исказ је бесмислен, чак и када га не треба узети дословно. Ако би се потрошио цео буџет да би се спасио један људски живот, шта би се догодило када би се појавио потом још један, или чак два живота која треба спасити. Нажалост, и економија смрти постоји и постојаће све док постоји мањак средстава за лечење и вишак болесника.
Za Remarka – Nisam čitao ni Siorana, ni Bernharda, mada sam se „nameštao“ za Bernharda jer mi ga je preporučivao moj preminuli rođak. Hteo sam i da pogledam i neke predstave u Beogradu po Bernhardu, ali nisam uspeo.
Срећна Нова година! господине Катићу
Молим Вас за мишљење о мом тексту:
Размишљање једног обичног српског професора
Погледајмо како власт реагује када неко у Србији почне да размишља.
Обраћање јавности из „Палате Србија“ дана 25. априла 2020. године
Џон Боснић, Радио „Дир“, Рума
„Председник Вучић је изјавио да је Влада Србије већ потрошила 370 милиона евра на медицинска средства и опрему током кризе „Ковид 19“. То је отприлике 370 милиона евра кроз 7500 случајева позитивних око 50.000 евра по случају, или 370 милиона евра кроз 150 мртвих то је око 2,5 милиона евра по смртном случају.“
Проф. др Зоран Гојковић, покрајински секретар за здравство
„Што се тиче статистичких података које сте изнели и процента уложених средстава у наше болеснике који су лечени, ја као лекар могу само једну ствар да Вам кажем:
Цео бучет Републике Србије би дао да се спаси један људски живот, један људски живот, један људски живот. Људски живот нема цену, људски живот није статистика, људски живот је нешто што је највредније. Џаба сви новци овога света укол’кo немамо људе који ће да живе, да раде и да привређују.“
Пошто Џон Боснић није рекао да је потрошених 370 милиона евра много или мало, проф. др Зоран Гојковић својом изјавом замера Влади што је недовољно потрошила новца за лечење болесника и сматра да Влада не зна да вреднује људски живот јер му је новцем одредила цену. Да се Џон Боснић определио у погледу потрошеног новца онда би изјава проф. др Зорана Гојковића била популистичка брига за народ и јавност не би знала шта професор мисли о поступку Владе.
Предраг Ковачевић
Moja deca imaju 12 i 10 godina. Do pre godinu dana svako veče pred spavanje sam im čitao knjige. Pre godinu dana čitanje mi je postalo naporno. Treba da posetim oftamologa ali ne želim da nosim naočare. Prestao sam sa čitanjem, klinci davno čitaju i sami. Postoji veliki broj odličnih knjiga za decu koje mogu i odrasli da pročitaju. Kao povremena zamena za ponovno čitanje klasika.
Hvala na lepom članku
Sve najbolje
Za g. Katica,
Jeste li citali Emila Siorana ili Tomasa Bernharda, sta mislite o njihovom opusu?
Vas stil pisanja me cesto podseti na ove velikane.
Srecna Nova domacinu i svim posetiocima bloga, puno zdravlja i stabilnosti u 2021.!
Slučajno sam pre par dana ponovo proverila da niste možda nešto novo dodali u rubriku „Šta čitam“. Klasici… Ima smisla. Pre neki dan mi je palo na pamet da je možda vreme da ponovo pročitam Majstor i Margarita. Srećna nova godina!
Sve najbolje Vama gospodine Katiću i Vašoj porodici (noseći „stub“ mikrozajednice koju želimo).Možete nam kao novogodišnji poklon dati spisak ii preporuke za literaturu a ja bih ipak bio optimističniji i vedriji u pogledu budućnosti (možda je i do godina) ali jasno ukazujući na to „new normal“
Ljudi imaju razne hobije. Mnogo dobrih i produktivnih ljudi voli da zaigra poneku video igru, na primer. Složio bih se da je dobro (barem jednom u životu) pročitati književne klasike, ali ne treba poznavanje i čitanje klasika dovoditi u vezu sa moralnošću, naročito ne u 21. veku, kada je svet mnogo bogatiji književnim sadržajima.
Istina, postalo je teško odvojiti žito od kukolja i danas je najvrednija sposobnost upravo to: pronaći pravu informaciju ili vrednost među gomilom mediokriteta i izravnog smeća.
Srećna Vam Nova Godina, neka Vam donese mnogo sreće i uspeha!
Za Мата – koji pita gospodina Katića – Mene licno, zanima da li Vi imate, neku listu dela svetske knjizevnosti koja bi trrbala da se procita i da bolje razumemo svet oko sebe, nesto sto je Vama znacilo kao prekretnica?!
Ja se izvinjavam što upadam prekoreda ali..
Mаto preporučijem jednog francuskog intelektualca koga su intelektualci naročito pesnici, umetnici njegove generacije sa pravom nazvali Lajbnicom trećeg milenija. Draž je u tome da ga sad tek otkrivaju globalni itelektualci, jer su u ovom istorijskom ciklusu sve ideje iscrpljene.
Autor je Stéphane Lupasco, pred karj svoga života u Franciskoj Akademiji Nauka održao jeno svevremeno predavane. Jedan pasus tog predavanja prenosim zato što je nešto nezaobilazno za mlade ljude koji pokušavaju da odgonetnu blisku bidićnost i u njoj nađu sebe.
Ako se potrudite i shvatite autora to Vam mnogo može pomoći u razbijanju zimske dosade i prokrčit će Vam put ka orginalnom razmišljanju.
Izvod govora :Овде се Лупаско обраћа егзистенцијалистима
Друштва, са своје стране, нису ништа друго до системи и енергетске структуре: кад су она нефункционална ту се ствара колективни психизам који погађа ментална болест, односно проузрокује поремећај.
У научној цивилизацији као што је наша. У којој спектакли и телевизија доводе стално психу на перцептивно (уобличавање представа у свести на основу чула и утисака ) сазнање, не бих завршио ово излагање а да не подвучем значај лектире, романа, литературе, једном речју имагинарног, али или још тачије речено, према исказу Жилбер Дирана, имагинарно – зaмишљеног, значај религиозности и размишљања, овладавање сазнањем,то ће рећи сазнање сазнања. Из овога се може непогрешиво закључити; онај ко држи контрадикцију (условљене супротности) држи свет у равнотежи. Појам напетости лука држи затегнута струна у равнотежи и даје му стварну функцију објективне сврхе и сам разлог његовог постојања у појму оруђа. То се крсти као нови појам тријалектика или јединство супротности Т1 и Т2 повезане – спутане Т-ом. Аналогно струни у горњем примеру данас је то креиране информације и медијски спинови.
Додао бих још да је све ово зато да би се истргли из пресије све више загушујући перцептивне меморије, која региструје операције рационалног сазнања, помоћу предоминације екстензије (ширења) концепта предмета и бића. У том смислу осећају потребу вајари и уметници праћени музичарима, као и песницима, да се апстрахују (градити мисаоне представе) из ‘фигурације’,контрадикторних векторских извода информативно моделоване форме свести.
Најзад пошто се непрекидно умире, без могућности да се умре, преко два дивергентна (мислити у више праваца ) пута материје физичке и биолошке, или опет, ако се све издиже, гомила се и остајући у вечитој свежини, преко психичке метерије или мислеће моћи, могло би да се закључи, на крају овог уплива у само срце креативне енергије, од које су све ствари начињене, да се свет само одржава кроз Логос њене ентропије.
Ја лично препоручујем Мешу Селимовића,писца над писцима, јер се бави усудом посрнулог Балканског човека !
П.С.
Извињавам се свима на досади,али покушати учинити неком добро је богоугодно.Ко буде разумео Stéphane Lupascа разумеће будућност.
Za Mato – Odgovoriću Vam malo zbrda-zdola praveći razliku između velikih pisaca i značajnih knjiga. Jednom prilikom sam pominjao da su Dostojevski i Šekspir na vrhu moje književne liste. Odmah uz njih su i ruski klasici: Turgenjev, Tolstoj i Čehov, kao i francuski: Igo, Stendal , Balzak, Mopasan i možda, Kami. Svi pomenuti autori su napisali više od jedne sjajne knjige. Isto važi i za domaće klasike: Crnjanskog, Andrića, Krležu, Selimovića i Ćosića. Od Amerikanaca sam voleo Selindžera i Foknera.
Kada je reč o modernijoj književnosti, voleo sam i Škvoreckog, pomalo zapostavljenog češkog pisaca. (Pročitao sam sve što je u Jugoslaviji bilo prevedeno do mog odlaska u London.) Škvorecki mi je bio mnogo draži od popularnijeg Kundere.
Nemci mi nisu naročito prijali. Tomasa Mana sam kao klasika iščitao, ali uz otpor. Voleo sam poneku nemačku knjigu poput Grasovog „Limenog doboša“, Belovog „Mišljenje jednog klovna“, Lencovog „Čas nemačkog“.
Uzgred, i bez želje da nerviram antikomuniste, moram da pomenem da sam u mladosti voleo i „Kako se kalio čelik“ Ostrovskog, kao i „Pesmu“ Oskara Daviča.
Mogao bih još dugo da nabrajam razne domaće i strane naslove, ili knjige koje su se pojavile u poslednjih 20 godina, ali to bi zahtevalo duže pisanje i obrazlaganje. Nisam pomenuo ni neke odlične, savremene domaće pisce, pa neka to ostane za neku drugu priliku. Pri svemu tome ne zaboravljam da postoje mnogo kvalifikovaniji od mene za pitanja književnosti.
Као коментар на уводни пасус, паде ми на памет често цитирана мисао Иве Андрића: „Дође тако време кад паметан заћути, будала проговори а фукара се обогати“. Наш Неша није заћутао и редовно фукаре демаскира, а ни будалама не остаје дужан али то ради на пристојан начин па се не примећује 🙂
Леп текст да коначно испрати ову годину – срећнија нам била следећа 🙂
Za Nebojsu Katica
Pre, svega zelim Vama i Vasoj porodici srecnu Novu godinu, i da bude puno uspesnija i bolja od ove prethodne.
U jednom od Vasih tekstova imate, jako lepu recenicu da su nekad najbolji lek citanje Dostojevskog ili slusanje Betovena. Mene licno, zanima da li Vi imate, neku listu dela svetske knjizevnosti koja bi trrbala da se procita i da bolje razumemo svet oko sebe, nesto sto je Vama znacilo kao prekretnica?! U Vasem odeljku „Sta citam“, slabo navodite beletristiku ili neko delo svetske knjizevnosti.
Zahvalan unapred!!!
Vaši tekstovi zvuče kao spokojstvo, nada, ljubav, poštovanje i lepo vaspitanje.
Želim vam srećnu Novu godinu!
За Катића,
Браво господине Катићу !!!
Драго ми је што сам својим искреним и напорним созерцањем успео да одгонетнем Ваш алгоритамски код у који верујете да је исправан.
Само ХАОС рађа звезду.
Само тако наставите и држите се горе написаног, е тада се има смисла борити за свој народ и боље сутра.
П.С.
Вама и вашој породици све најлепше у новој години и у богоугодном смирају проведите ове наше божићне празника.
Својим истомишљеницима и ‘противницима’ желим спокојнији живот у следећој години.
Prvi cilj srpske politike danas je da se okrene svojoj deci i da ovoj, pomalo izgubljenoj generaciji, povrati osećanje smisla. Za početak, omladini bi se u centar života morale vratiti porodica, knjiga i biblioteka, rad i učenje. Kafići, video-igrice, sponzori i silikoni ne vode nikuda, ili vode tamo kuda ne treba ići. Za ovu vrste promene, mladi moraju dobiti podršku i nove uzore, a društvo mora da menja sistem vrednosti.
(Nebojša Katić: „Snaga malih ciljeva“, 26/02/2008)
Obećajmo sebi da ćemo se vratiti veličanstvenoj književnosti, da ćemo ponovo čitati i iznova otkrivati ono što smo davno čitali i čije duboke tragove i dalje nosimo. Ako ne zbog sebe, uradimo to zbog naše dece i unuka. Pokažimo im primerom da postoji i druga, lepša stvarnost od one koja stiže sa ekrana računara, telefona ili sa televizora.
(Nebojša Katić: „ZAŠTO PONOVO ČITATI KLASIKE“, 31/12/2020)
Ergo, kad nema novih uzora, mora deda da uzme knjigu u šake. 🙂
Lep tekst, u svakom slučaju.
P.S. Sretna i vama Nova godina, g. Katiću, kao i svim čitaocima ovog divnog bloga!