Čitaoci će se možda setiti ranijeg teksta u kome sam se bavio domaćom sklonošću ka digresijama, površnom čitanju i manjku fokusa na temu (https://nkatic.wordpress.com/2016/01/31/o-razumevanju-teksta-ili-ta-je-pisac-hteo-da-kaze/). Dodao bih tome još par zapažanja.
Možda grešim i uopštavam na bazi malog uzorka, ali mi se čini da se negativizam i kontriranje prečesto sreću u nas. Kakav god predlog da se da, kakva god inicijativa da se pokrene, prvi instinkt je da se to odbije. Ovde nije reč o konstruktivnoj analizi gde se vagaju argumenti za i protiv, ovde je pre reč o negativnom, instiktivnom startu „na prvu loptu“. Dešava se da predlozi koje neko daje i koji su sazrevali neko vreme, budu odbijani od ljudi koji su o toj temi razmišljali čak po dva ili nekada i cela tri minuta. (Dugo razmišljanje o nekoj temi ne garantuje i da je finalni produkt dobar, ali ovde nije o tome reč.)
Nekako smo gadljivi i prema politici popravljanja stanja malim koracima i evolutivno. Ako, na primer, sistem ne može da se reformiše odmah i odjednom, onda ga ne vredi popravljati. Može biti i da je ovde reč o skrivenom defetizmu i manjku borbenosti.
Dalje, sretao sam u debatama o nekim važnim temama da se predlozi odbijaju ili ignorišu samo zato što se neko toga nije setio pre vas, ili zato što je dobar predlog došao od nekoga ko vam nije simpatičan.
Bojim se da će se ovi loši fenomeni vremenom pogoršavati i da će postati jedna od antropoloških karakteristika srpskog bića. Nažalost, moram da priznam da povremeno i sam podležem ovom našem defektu.
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Да се надовежем на поруку претходника.. Срби су дуго били под туђинском власти и репресијом и оправдано су развили негативни рефлекс против свега што долази од стране власти. Данашња власт (мислим на власти у току протеклих Х деценија), иако номинално „народна“, удаљена је од народа слично као нека окупаторска, узурпаторска власт. Она прије свега гледа како да жонглирајући подмири интересе странаца, лобистичких и интересних група, страних (гео)политичких организација, идеолошких покрета, (страних) индустријских интереса… Дугорочно добро или интерес народа/друштва је врло ниско на лествици приоритета. Због тога то одбрамбено расположење или негативни рефлекс на неки начин и имају смисла.
Посматрајући стриктно комуникациону димензију, могуће је да ми као народ нисмо развили одговарајуће и ефикасне комуникационе структуре за препознавање заједничког интереса, постизање договора, покретање иницијативе. Није само проблем то што власт не ради за народ, што народ не може да каналиште испуњење својих интереса кроз власт.. него није ријетко ни да се браћа не могу договорити око простих питања, да супружници живе у расколу, да се чланови породице деценијама игноришу, да људи дижу руку на ближње…
Interesantno zapazanje… U mom mikro okruzenju imao sam kolegu pametnog a zadrtog. Svi smo se salili da je jedini nacin da se neka ideja ugradi u proizvod a da se on sa njom slozi da ga u stvari ubedimo da je to bila njegova ideja…
Na kolektivnom nivou se bojim da je to posledica elitisticki vodjene politike. Mnoge stvari se bez argumentacije namecu drustvu, agresivno guraju od strane raznih NGOa tako da su ljudi prirodno u nekom odbranbenom raspolozenju. Sve sto stize od elita po pravilu umanjuje prava gradjana, tako da gradjanstvo vec instiktivno reaguje. Na zalost, argumentacije i smisla je sve manje a ljudi su prestali i da traze razloge. Pocevsi od porodicnih zakona, preko zakona o bezbednosti saobracaja, sada pomame za elektricnim automobilima, potrebama prijave svega i svacega, registrima, itd…
„Nekako smo gadljivi i prema politici popravljanja stanja malim koracima i evolutivno. Ako, na primer, sistem ne može da se reformiše odmah i odjednom, onda ga ne vredi popravljati. Može biti i da je ovde reč o skrivenom defetizmu i manjku borbenosti.“
Ili o društvu večite revolucionarne „pravde“. Ne postoji institucija koja se evolucijom popravljala kroz našu istoriju a malo ih je i koje su uopšte opstajale. Ovde uključujem i preduzeća, partije, čak i sportske klubove. Nigde kontinutiteta pa tako ni evolucije.
Za imenjaka
Dobro ste primetili da predlaganje ideja često zavisi od predlagača, momenta, zrelosti te grupe. Predrasude i motivi često presudno utiču. Ja sam recimo delimično izgubio potrebu za iznošenjem ideja jer je kod mene na poslu postojala često potreba za isticanjem koje nešto predložio, da ne kažem koje zaslužan. Takođe sam imao problem i sa tim što grupa realno nije imala kritičnu većinu za ideje koje su u principu bile naš iskorak, nešto što sam ja video na drugim univerzitetima, dakle realna je ideja.
Sad moj zaključak je da je paradoksalno da su neobrazovani ljudi najmanje skloni ovom negativizmu kao izgleda najsvesniji svog neznanja. Poluobrazovani su možda najskloniji ali im se namere i znanja lakše vide, a visokobrazovani su tu najperfidniji i najopasniji. Ovo navodi na zaključak da je lična sujeta možda i glavna kompoenta.
Pre par godina je ovde komentarisala osoba pod nikom Nostradurus Zagrebački koji je vrlo lepo primetio neka 4 tipa ljudi gde su inteligentni oportunisti ustvari najopasnija kategorija ljudi. Nekako se ispostavlja da su ljudi sa porastom znanja ustvari postali mnogo sebičniji i skloniji ličnom interesu.
Inače i Vladimir je dobro zapazio sklonost pripadnosti grupi kao dodatnu potvrdu sopstvenih uverenja gde se ideje apriori prihvataju ili odbijaju po osnovi uverenja grupe, a ne realnost i zdrav razum.
Ovu pojavu su čak i stari Grci detektovali kao thymos koji je stanje negde između nagona i razuma jer nisu mogli da shvate zašto recimo neko ko ima sva materijalna dobra ima potrebu da dolazi u konflikt sa drugom osoboma koja takodje ima sve. Nekako je logično da kada ostvariš konačni materijalistički cilj nemaš potrebe za konfliktima. A dešavalo se upravo suprotno, da su konflikti izbijali po raznoraznim idejnim osnovama.
Ova pojava je danas ono što „kolje“ zapad kao vrhunac materijalizma u predstavi većine modernih ljudi. Sve im je potaman a opet se neki pojedinci prave pametni da ljuljaju brod na kome bi trebalo da im je dobro.
Da li uopšte ima leka ovome, pitanje je, a cenim da zatvorenost na temu ove pojave, da ne kažem sopstveni šančevi iz kojih se ne izlazi dodatno sprečava i samu ideju o smanjivanju ove bez sumnje problematične pojave.
Odlična poenta. Propustio sam ovaj prethodni tekst i hvala na referenci.
Ja mislim da se najčešće radi o tzv „motivated reasoning“ (ne znam koju frazu kod nas koriste), odnosno o moralnom problemu svrhe diskusije. U ovim slučajevima osoba unapred odabere poziciju i onda je racionalizuje, ali je potpuno zatvorenog uma za opravdane kritike i unapred sa odlukom da neće promeniti poziciju. Ja ovakve diskusije prepoznajem po tome da kada dođemo do logičke kontradikcije koja bi trebalo da obori tezu, sagovornik je ignoriše i promeni temu.
Motiv ovakvih sagovornika nije da se dođe do istine, nego da se potvrdi pripadnost grupi koju dotični smatra za vrednu. U tom smislu kontra-teza je izazov koji se mora jasno odbiti, a i samo upuštanje u diskusiju je demonstracija sigurnosti uverenja u ideje grupe, i spremnost za borbu za njih.
Primera je koliko volite, a bolje se vidi na zapaljivim temama gde su ljudi podeljeni u grupe, kao što je ovaj rat, politika generalno, nacionalna istorija, pa ako hoćete i Zvezda-Partizan.
P.S. Nadam se da sam pogodio temu i odoleo digresijama 🙂
Ја сам имао слична искуства, прво доле у нашем окружењу. Онда сам отишао у иностранство и тамо, након неког времена, на послу сам доживљавао слично. Овдје прије свега говорим о одбијању односно игнорисању приједлога.
Дешавало ми се више пута да саговорници одбију неке моје идеје, и онда видим након 2 или више година да те идеје у истим групама постану актуелне, у истој или сличној варијанти. Разлика је у томе што их је друга особа предложила, што су формулисане на други начин, што је група сазрела да их прихвати, што су наишли на проблеме који су непосредно видљиви и који воде ка том приједлогу, што је окружење постало погодније за идеју (нпр нова спољна финансирања, програми или политике). Често нпр постоје предрасуде о предлагачу, или предлагач не користи оптималан вид заговарања и презентовања нечега, не припреми терен, или једноставно група није довољно интелигентна и/или компетентна и не може да вас прати.
Дакле, мислим да се не ради само о нашем српском окружењу.
Нисам нашао дефинитиван одговор на питање како приступити овом проблему. У неким моментима успио сам да примјеним мало софистицираније технике. Нпр, један од приступа је да идете заобилазно, да наведете саговорнике да сами дођу до одређеног закључка и помисле да је то у ствари њихова идеја. Онда ће бити спремнији и мотивисанији да је промовишу и имплементирају.
Временом сам и спознао да је социјална динамика значајан фактор. Нека окружења су скршена зато што тако већини актера одговара. Већина људи су овце и чекају да им други каже шта да раде. Већину људи не занима јавно добро и општи напредак, поготово ако то доводи у ризик неки њихов интерес или претензије интересне групе. Промјену можемо да посматрамо као ризик или прилику. На жалост, промјене се чешће посматрају као ризик. Таквим људима не вриједи да промовишете идеје, осим можда ако нећете подражавати неке њихове ниже потребе, попут потребе за новцем, моћи, сексом, непосредним задовољењем нечега..
Прошле године сам стицајем околности ишао на један курс. Тамо сам срео момка који ради за public affairs у Шпанији. Консултантска кућа која ради за власт. Они се баве припремом јавности за оно што власт или лобистичке групе желе да се имплементира. Проблем прихватања идеја је широко распрострањен. У вези са овом темом наишао сам на приједлог књиге Nudge од Thalera, али нисам имао прилике да је читам.
Situacija sa negativizmom je kod nas bez sumnje jaka, mada nisam siguran da smo izmislili toplu vodu, pre bih rekao da smo nesvesni te pojave koju mislim da drugi veštije poturaju pod tepih. Ne znam kako je bilo u periodu bivše SFRJ, tad sam bio klinac, ali cenim da je ova pojava najvećim delom rezultat dugogodišnje izolacije, siromaštva društva koje je nekad imalo solidan standard (koliko god možda veštački, mada bih rekao da je standard globalno veštački), zdrav socijalni život. Po meni, bio je to prekid zdravog razvoja društva, u kome su neke od najiskusnijih i najpametnijih grupa ljudi skrajnute, a najsposobniji, šta god to značilo u tom i budućem vremenu, su preuzeli primat u usmeravanju društva. Ima tu verovatno i one naše pokondirenosti o kojoj govori Rajs koja svašta može da izrodi. U svakom slučaji ovo društvo, ako želi da preživi, bi moralo kao grupa da ima drugačiji međuodnos koji je bez sumnje onakav kakvim ga opisuje Sladimir. Rekao bih da je fokus na ovaj problem cilja i mikrocilja ustvari polazna i možda najbitnija tačka promene na bolje srpskog društva, ali… Ovde ću zastati, jer osećam centrifugalnu silu pomenutog fenomena kod sebe 😁. Znam da sam ovaj fenomen i sam ovde povremeno ispoljavao, lišen verovatno upravo nedostatka ove filozofije mikro ciljeva, jer u mom slučaju postoji potreba za što jasnijim definisanjem i problema i ciljeva, a u tome nekad ume da se zagubi polazna inicijativa.
Nedavno sam na temu negativizma čuo zanimljivu priču od bivše koleginice. Ona je nedavno prešla u novu firmu, strana kompanija. Na nekom sastanku je iznela predlog za pokušaj unapređenja nekog softvera koji je odobren i njen tim je krenuo da se bavi njim. Nakon par nedelja je ona ukapirala da je njena ideja skroz pogrešna, da je ceo tim ustvari gubio vreme. I upala je u, što bi rekli, dubiozu, strah, kako da kaže šefovima, celom timu. Sticajem okolnosti u nekom neformalnom razgovoru sa nekim od šefova se izletela da je ukapirala da je ideja pogrešna, da nema elemenata za realizaciju. Komentar njenog šefa, naš čovek, bio je, „odlično, probali smo i ukapirali da ne ide“. Ona se solidno zgranula što na sebe i dubiozu u kojoj je bila, što na realno normalan komentar nadređenog.
Sad neki zaključak na ovu temu je malo kompleksan, jer radi u firmi koja može da priušti sebi mnogo tih mikro promašaja, evidentno je da je menadžment ili školovan ili se kod izbora šefova vodilo računa o toj HR komponenti. Dodatno na temu njenog prethodnog radnog iskustva, znam da je, dok smo zajedno radili, imala nadređene koji su kombinovano, stimulativni i manipulativni. U praksi je to značilo – Stimuliše te i hvali da bi odradio njegov posao. Da li je njen strah od greške posledica tog iskustva ili neki njen karakter, nažalost nismo se dotakli te teme, ali pre bih rekao da je to upravo prethodno iskustvo, gde se izgubi volja za idejama nakon mnogo loših iskustava gde ako nešto predložiš podrazumeva se da sam guraš i svaka tvoja greška je samo tvoja. Benefiti su nasuprot tome zajednički.. I onda su tu kreira ili strah ili kiselo grožđe negativnog gledanja na tuđe ideje.
Malo sam odužio komentar, ali cenim da ova tema jedna od baš propuštenih od strane Nebojše.
У праву сте, и ја сам то приметио али не знам каква је ситуација другде.
Ово сам и сам приметио,истина на микро-пословном плану.Сви,али заиста сви којима изложим неку пословну идеју,као да траже разлог,зашто то не би могло да успе.Одмах,на прву нађу хиљаду разлога који су сигурни показатељ пропасти идеје,јер забога….неко би се раније тога сетио.И када је у питању „снага малих циљева“,апсолутно сте у праву.Сви чекају велике „ударце“,велике промене и кораке.Ја сам у почетку мислио да је само окружење у коме се ја крећем,такво.Временом схватих да нам то полако постаје матрица.