Beznađe, bespuće, i mogući izlaz

Prema poslednjim podacima iz novembra 2011, stopa zaposlenosti u Srbiji kreće se oko nivoa od 35 odsto. To je procenat stanovništva starijeg od 15 godina koje ima kakav-takav posao.(1)  U tom pokazatelju je sadržana sva drama domaće ekonomije i sve što je o njenom stanju potrebno znati. Ova stopa odslikava beznađe i bespuće domaće ekonomske politike.

Poređenja radi, prosečna stopa zaposlenosti u Evropskoj uniji iznosi oko 64 odsto, s tim da ni u jednoj zemlji EU ta stopa, bar do 2011. godine, nije manja od 55 odsto.

Pad stope zaposlenosti u Srbiji je decenijski trend i nije uzrokovan svetskom ekonomskom krizom, već pre svega promašenom ekonomskom politikom. Ovu činjenicu država negira i pred njom stoji nemoćna i paralizovana.

U poslednjih jedanaest godina Srbija je iscrpla sve recepte iz neoliberalnog arsenala. Privatizovan je najveći deo privrede – to nije pomoglo.

Strancima je prodato gotovo sve što su želeli da kupe, po cenama po kojima su to želeli – ni to nije pomoglo. Strancima se sada plaća i za svako otvoreno radno mesto – ni to ne pomaže.

Srbija je liberalizovala uvoz do besmisla, snizila i gotovo ukinula poreske stope na dobit – ni to nije pomoglo.

Finansijski prostor je prepušten stranim bankama, kao čudu znanja i vrline – ni to nije pomoglo.

Država, privreda i građani su se enormno zadužili, ogroman novac je ušao u Srbiju – ni to nije pomoglo.

Članovi partija, njihovi rođaci i prijatelji su našli uhlebljenje u državnim i paradržavnim institucijama, ili u državnim preduzećima. Došlo je do masovnog otvaranja nepotrebnih administrativnih radnih mesta – stopa zaposlenosti i dalje pada.

U okvirima vladajuće ekonomske paradigme, izlaza kao da nema. Ne vidi se način na koji se bilo kakav investicioni ciklus može pokrenuti, ne vidi se ko može biti generator privrednog rasta. Ekonomski sistem koji kontinuirano podstiče uvoz, trgovinu, zaduživanje i potrošnju, mora završiti baš tamo gde je Srbija danas.

Država Srbija se neobjašnjivo naivno, usred recesije, zakonski obavezala da će javni dug držati na nivou od 45 odsto BDP-a. Ovakvo ograničenje je neodrživo i njime je Srbija osuđena na novu, duboku recesiju.

Budžet se morao staviti pod kontrolu i to nije sporno, ali je ponuđeno rešenje sporno. Budžet (u nešto pojednostavljenoj podeli) ima dve komponente. Jedna je troškovna i odnosi se na finansiranje države, njenih funkcija i službi. Lavovski deo budžeta ide i na popunjavanje prazne kase penzionog fonda. Ove troškovne komponente budžeta se moraju ograničiti i sameriti prema ekonomskoj moći društva. Njih je imalo smisla vezati (procentualno) za visinu BDP-a.

Drugi, manji deo budžeta je razvojni, investicioni, i nikakvog razloga za njegovo normativno ograničavanje nije bilo – pogotovo ne u recesiji, pogotovo ne u državi u kojoj su svi segmenti infrastrukture (elektroprivreda, vodovod i kanalizacije, kanali za navodnjavanje, putevi, pruge itd.) nedopustivo zapušteni i traže hitna ulaganja.

Srbija će i u 2012. godini, po trenutnim prognozama, biti na samoj ivici recesije, sa stopom rasta oko nule. Ako se istraje na ograničavanju budžeta od 45 odsto BDP-a, to će značiti da od ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema ništa. Stopa zaposlenosti će ili padati, ili stagnirati, a Srbija će samo dublje tonuti u kal, a možda i u anarhiju.

Prepreka državnom investiranju nije vezana samo za budžetsko ograničenje ili uslovljavanje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Da bi država investirala potreban je novac, ali novca nema. Dotok kredita iz inostranstva je praktično zatvoren.

Banke su uglavnom nezainteresovane za finansiranje privrede, pogotovo dugoročno i investiciono. Uz to, i visina kamata destimuliše bilo kakvo dugoročno ulaganje. Banke najrađe pozajmljuju novac građanima u vidu keš kredita, ulažu u hartije od vrednosti Narodne banke (NBS) koje nemaju nikakvu ekonomsku svrhu, ili finansiraju deficit budžeta. Nijedan od ovih oblika kreditiranja neće podstaći privredni rast.

Kako je finansijski sistem dominantno u stranim rukama, kako se krediti usmeravaju u skladu s interesima banaka a ne potrebama razvoja Srbije, čini se da izlaza nema. Kao da je jedina alternativa u čekanju da se nešto dogodi – da Fijat proradi, da se volšebno pojavi neka nova velika investicija, da se uđe u EU. Po svemu sudeći, to čekanje je trenutno jedina strategija vlasti.

Država nikada nije sasvim nemoćna, i čekanje ne mora biti jedina opcija. Neke mere bi se mogle preduzeti odmah, bez čekanja.

Prva mera bi morala biti ukidanje svih oblika gotovinskog kreditiranja građana (keš krediti, kreditiranje preko kartica i minusnih salda na tekućem računu). Ovo bi smanjilo pritisak na cene, oslobodilo sredstva za privredu, a možda dovelo i do blagog pada kamata. Istovremeno, smanjio bi se i broj dužnika-očajnika.

Druga moguća mera spada u domen rizičnog eksperimenta i radikalno odstupa od klasičnih dogmi MMF-a. Država bi mogla započeti ciklus kreditiranja investicione izgradnje izdavanjem sopstvenih menica kojima bi plaćala izvođače radova i domaće dobavljače. U ovom konceptu nisu potrebna ni inostrana sredstava, niti zaduživanje kod domaćeg bankarskog sektora.

Mehanizam je prvi put uspešno primenjen u Nemačkoj 1932. godine pod kancelarom Schleicherom. Nemačka je bila u recesiji, odsečena od finansijskih tržišta i suočena sa armijom nezaposlenih. U nešto modifikovanom obliku, model je nastavio uspešno da funkcioniše i pod Hitlerom. Koristeći ovakvu finansijsku tehniku, Nemačka je započela veliku obnovu infrastrukture, kao i program naoružavanja. (2)

Pomenuti nemački model bi se mogao preslikati i na Srbiju danas.

Ministarstvo za infrastrukturu npr. bi moglo formirati preduzeće za finansiranje i koordiniranje radova na infrastrukturi. Ovo preduzeće bi izdavalo menice za izvedene radove, a menice bi avalirala Razvojna banka. Menice bi nosile dobru kamatu, mogle bi da se prenose i koriste kao sredstvo plaćanja. Kamata bi bila stimulans da menice što duže ostane u cirkulaciji. S druge strane, menice bi se mogle u svakom trenutku i bezuslovno diskontovati kod Razvojne banke, čime bi poverenje u mehanizam bilo dodatno pojačano.

Dospele i diskontovane menice Razvojna banka bi isplaćivala novcem koji bi uzimala od NBS kao krajnjeg kreditora. Jednostavnije rečeno – da, NBS bi štampala novac. Ministarstvo finansija bi bilo dužno da po utvrđenim rokovima na kraju otkupljuje emitovane menice i tako vraća uzete kredite od NBS. Ovo bi omogućilo i da NBS planira svoje bilanse i monetarnu politiku.

Logika ovog pristupa je da investicioni ciklus kreira novu zaposlenost i privredni rast. Broj ljudi koji plaćaju poreze i doprinose se povećava, a povećava se i opšta potrošnja koja preko PDV-a popunjava budžet. Zahvaljujući rastu budžetskih prihoda Ministarstvo finansija dobija sredstva iz kojih može vratiti uzeti kredit od NBS. Kamate koje država plaća na menice ostaju domaćim preduzećima koje su u radovima učestvovali, a ne bankama i njihovih stranim vlasnicima.

Ovakvo kreiranje novca ne bi trebalo da ima inflatorne efekte budući da je tražnja u recesiji mala i kapaciteti su neuposleni. Pri tome, novac ne ide u potrošnju već u investicije i stvaranje novih dobara. Konačno i najvažnije, svaka izdata menica je pokrivena izvedenim radovima ili kupljenom robom.

Sam mehanizam kreiranja novca na ovakav način, kao i posledice po monetarni sistem nisu bitno različite od onih koje proističu inozaduživanjem. Razlika je samo u tome što država više nije u rukama stranih kreditora i kontrolora, i ne zavisi samo od njihove volje.

Ovakvo zaduživanje ne donosi devize, ali ne dovodi ni do rasta spoljnog duga. Kako je novac autonomno kreiran a ne unet iz inostranstva, devizne rezerve se neće povećati i dinar će morati da deprecira. Ovo jeste problem, ali pre ili kasnije, ozbiljna korekcija dinara je neminovnost u svakom slučaju. U predloženom modelu, negativne posledice deprecijacije bi bile kompenzovane činjenicom da privreda radi i zaposlenost raste.

Ovaj način finansiranja investicija pomaže i da se razbije bankarski monopol, a banke prisile na razumniju kamatnu politiku.

Kada finansira radove na ovaj način, država ne mora raspisivati međunarodne konkurse. Ona može voditi razvojnu politiku i ovako kreirana sredstva može usmeravati domaćim preduzećima i tako ih jačati.

Primena predloženog rešenje zahteva stratešku viziju i izuzetan profesionalizam i vlade i NBS. Podrazumeva i odlično projektno vođenje investicija, zahteva odgovornost i disciplinu u plaćanjima i eliminaciju korupcije. Mehanizam se naravno može zloupotrebiti na mnogo načina, ali to nije slabost mehanizma po sebi. Ima li Srbija volje, hrabrosti, kadrova i znanja da se upusti u ovakav projekat i da se oslobodi tutorstva MMF-a?

———————————————————————————————————————

(1) Korigovano u odnosu na prvu verziju teksta, gde je rečenica glasila „To je procenat radno sposobnog stanovništva koje ima kakav-takav posao.“ Hvala Goranu za korekciju.

(2) Ovim načinom finansiranja bio je i delimično skriven stvarni obim vojnih izdataka Trećeg rajha. Čitalac će nadam se razumeti da ovo nije pohvala nacizmu, već pohvala jednom dobrom finansijskom mehanizmu.