Jedna od krupnih strukturalnih slabosti zapadnih društava danas jeste u sferi obrazovanja. Problem nije vezan za slabosti opšteg obrazovanja, kako se u Srbiji ponekad misli. Opšte obrazovanje i „intelektualnost“ odavno nisu velike teme. Nizak nivo opšteg obrazovanja pomaže stvaranju nekomplikovanih ličnosti i doživljava se kao prednost, a ne mana. Problemi obrazovanja su u pragmatičnoj sferi – zapadna društva školuju sve manje inženjera, matematičara i naučnika (pogotovo onih u baznim naukama).
Anglosaksonci, kako je to već red, i ovde „prednjače“. U kulturi koja agresivno promoviše epikurejski način života, bilo kakav lični napor ili odricanje čini se besmislenim. Opšti trend je da se izbegavaju „teški“, matematički orijentisani fakulteti, u korist narativnih. Bekstvo od matematike počinje još tokom srednje škole i to je mesto gde se obrazovne slobosti prvo generišu. Dodatni problem je to što su i naučnici i inženjeri, kada rade u struci, degradirani i relativno slabo plaćeni, a globalizacija i konkurencija sa istoka dodatno potenciraju ovakve trendove.
Ne samo da je broj naučnika i inženjera sve manji, već je i njihova distribucija sve čudnija. Mladi diplomci u velikom broju okreću leđa industriji, univerzitetu i institutima i orijentišu se ka sektoru usluga. Najkraći put do dobro plaćenog posla za diplomce sa snažnim matematičkim fundamentom jesu finansijske, konsultantske ili revizorske kuće. Kadrovska politika ovih kuća upadljivo favorizuje baš ove profile. Ako se zapitamo šta kvalifikuje mladog atomskog fizičara za posao finansijskog analitičara u velikoj banci, odgovor je jednostavan – baš to što je fizičar.
Suština ovog prividnog paradoksa počiva na uverenju da fakultetska diploma nije sertifikat o zanatskom znanju, već samo verifikacija sposobnosti mladog čoveka da uči i da započeto završava. Korporacije kupuju njihov radni kapacitet i sposobnost za brzo usvajanje znanja. Opšta percepcija, svejedno da li je tačna ili ne, favorizuje matematički orijentisane i obrazovane umove. Ko je u stanju da razume složene probleme kvantne fizike lakše će savladati i kompleksne probleme finansijskih tržišta. Sve drugo što je potrebno diplomci će naučiti na specijalističkim kursevima u samim korporacijama. One su razvile, ili sponzorišu, odlične sisteme „zanatskog“ školovanja za sopstvene potrebe.
Po grubim procenama, Evropa i Amerika danas školuju oko 170.000 inženjera godišnje. Na drugom kraju sveta, Indija i Kina izbacuju oko milion inženjera. Taj rezervoar je nepresušan, a kvalitet univerziteta sve viši. Zapad je ovaj problem dugo zanemarivao, jer je bio u stanju da potrebnu radnu snagu obezbedi uvozeći je. Trendovi se menjaju – Azija je sve moćnija i sve bolje plaća svoje stručnjake. Indijski inženjer više nema potrebu da napušta svoj kulturni krug, kida ili slabi porodične veze, da bi negde na Zapadu bio građanin drugog reda i onda kada je prvoklasan.
Sve dok se samo proizvodnja selila na Istok, Zapad je bio opušten – veliki profiti imaju osobinu da deluju kao sedativ. Opuštenost je dodatno pojačavana verovanjem da Zapad kontroliše tehnologiju. U tom kontekstu nije bitno gde se nešto proizvodi, već gde se ideje kreiraju i razvijaju. Sve dok su razvojni i istraživački centri na Zapadu, opasnosti nema. A onda je došao šok.
Obrazovani, vredni i daroviti azijski inženjeri i naučnici su učili veoma brzo i usvajali nove tehnologije. Danas ih osvajaju. Jaz još uvek postoji, ali ubrzano nestaje. Zapad je nesvesno pomogao stvaranje konkurencije sa kojom se sve teže nosi. Zapuštena obrazovna politika nije najjači razlog erozije zapadne konkurentnosti, ali jeste jedan od snažnih faktora. Ova politika se ne može promeniti preko noći, ona zahteva vreme, a u globalizovanom svetu vremena je sve manje.
Srbija u obrazovanju sledi pogubne zapadne trendove. Visokoškolski sistem proizvodi sve veći broj diplomaca koji se nikada neće zaposliti u struci i čije znanje ne treba nikome – ni u zemlji, niti van nje. Matematika nije na ceni, prirodne nauke i inženjerstvo se potiskuju i sve je manje studenata koji upisuje ove fakultete. Ono malo koliko ih završi gleda da pobegne putem svojih starijih kolega. Upravo ovi diplomci najlakše emigriraju. Njihovo znanje napolju traže i onda kada ga ne plaćaju adekvatno. Kako je kadrova u zemlji sve manje, Srbija nije atraktivna za proizvodne investicije. Ovo nije ključni razlog srpskog industrijskog zaostajanja, ali jedan od razloga sigurno jeste.
Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo. Samo tako će se kreirati kvalitetna i elastična radna snaga, sposobna da pokrije široku lepezu poslova – od onih u industriji, do onih u finansijama. Ta vrsta reformi je kompleksna, traži vreme, a rezultate daje sporo. Njene rezultate, međutim, investitori najbrže uočavaju.
Za Ingzahi – Prvo, moj tekst se bavio fenomenima koje vidim u UK. Drugo, o matematizaciji ekonomije i to sasvim nepotrebnoj, sam često pisao. Treće, govorite o stvarima o kojima ništa ne znate i podučavate mene koji živi u Londonu 30 godina o tome kako je to u Londonu i gde završavaju britanski matematičari i fizičari, i dajete primere iz Srbije sa ekonomskog fakulteta. Četvrto, to radite u klasičnom, srpskom nevaspitanom maniru. Tragično je što odraslom čoveku moram da odgovaram na ovaj način.
Zbog istine,koju Vi uporno zaobilazite-na ekonomiji ima vise matematike nego sto se tvrdi.
Iako sam davno to polozio,secanje me dobro sluzi.
Cudili su se neki asistenti sa prirodno-matematickog ,sta ce “nama” integrali i matrice,koje su meni bile najteze.
Mnogo ispita od malobrojnih koje sam ja polozio,ima grafikone.
Dovodite ljude u zabludu tvrdeci kako se bezi od necega.
Vukovci danas upisuju ekonomsku skolu,a zatim i ekonomski fakultet.
To je fakat.
Još jedan nevaspitan komentar i to će biti kraj Vašeg doprinosa blogu.
Nejasno je da li kina izbaci milion sa indijom ili bez nje.
Niste rekli da zajedno imaju 4 puta vise stanovnika od eu i usa.
A ovaj top spin da matematicar radi na berzi ne bi prosao ni kod nesrecnog seceroskog.
Ja cu da skolujem nekog na fizici,a onda ce on da mi napravi logaritam kako najbrze delozirati nekog iz jedine nekretnine.
Koja mrznja na drustvene nauke.
Neobjektivnost,navijanje,preterivanje.
Ne cudi od nekog ko se zalaze za autokratiju,diktaturu.
Za Katića
Vaš pasus u ovom tekstu, napisan pre više od 2012 godina,
„Najkraći put do dobro plaćenog posla za diplomce sa snažnim matematičkim fundamentom jesu finansijske, konsultantske ili revizorske kuće. Kadrovska politika ovih kuća upadljivo favorizuje baš ove profile. Ako se zapitamo šta kvalifikuje mladog atomskog fizičara za posao finansijskog analitičara u velikoj banci, odgovor je jednostavan – baš to što je fizičar“.
Ovbde se pitate i dajete uverljiv odgovor.
Ovako jasan stav napisan pre više od decenije je za poštovanje.
To do sada nisam kao temu sretao u našim medijskim raspravama.
Žao mi je što niste ovaj teks okačili pre. Naročito u polemici Ganetovoj i mojoj. Iako sam pokušavao kao inženjer da pišem i pričam o kvantnoj ekonofizici koja je danas pravi svetski trend. A aktuari ili procenitalji rizika, su zanimanja sa najvećim primanjima u USA.
Srdačan pozdrav,
Ja sam probao fiziku (za profesora) i nije mi islo nikako, pa sam uspeo da nekako dobijem cetvorke, ali video sam da nisam dobar u tome, pa sam uzeo druge predmete gde sam briljirao.
I ne treba terati decu za inženjera ako nemaju talenat za to, kao sto Kinezi rade. Jer nikad nece biti dobri u tome
Vezano za nedostatak dobre radne snage u Srbiji.
Ja bi na to rekao da koliko nema dobre radne snage toliko nema ni dobrih poslodovaca. Po čemu su poslodavci bolji od radnika? Mislim da je taj odnos u bliskoj proporciji.
Mislim da je to generacijski problem cele Istočne evrope. Ovo govorim iz iskustva u mom radu sa našim partnerima iz Rumunije i Rusije. Po rastakanju komunizma njihovu privredu su u velikoj meri prezeli „jaki momci“ sa deficitom u glavi i suficitom u vratu. Te primere smo videli po štampi, jedan od naših primera je Peconi.
Raditi u takvim firmama je veliki problem za post-komunističku generaciju. Ne treba ići dalje od teksta u Politici „Најдуже радимо за најмању плату“. Trebaće će da prođe cela ta generacija debelo-vratnih sirovina kako bi se i ovde bolje i organizovanije radilo. Sin mog gazde se već uči ugladjenim manirima u privatnoj engleskoj školi.
Ovo je isto jedan od velikih činioca što mladi odlaze.
За Марка Бојковића – Ако бих мало преформулисао Ваш став, он би могао гласити овако: једини начин да Србија задржи младе људе је да школује неупотребљив кадар који онда не може да емигрира.
Поновићу на другачији начин нешто што сам већ рекао. Не одлазе млади људи само због плате, већ одлазе и зато што систем не нуди никакву перспективу, никакав инспиративан систем вредности. Плате су на Западу увек биле много веће него у Србији, али школовани људи нису масовно одлазили, нити су сањали о одласку, као што то чине данас.
У тексту https://nkatic.wordpress.com/2009/07/28/srbija-na-putu-ka-eu-%E2%80%93-mladi-dalje-od-srbije-sok-buducnosti/ сам написао:
Da bi se mladi zadržali u Srbiji, njihova egzistencija mora imati više smisla od one u čijem su centru samo novac i potrošnja. Ako društvo nije u stanju da kreira nove socijalne vrednosti, da reafirmiše ulogu porodice, da obezbedi stabilnost, sigurnost i društvenu solidarnost, egzodus će se nastaviti. Srbija ne može zadržati mlade nudeći identičan model glorifikacije individualizma i hedonizma koji se na višem nivou društvenog bogatstva nudi i na Zapadu.
Поправљање школског система је само део пројекта „поправљања“ друштва, а то подразумева активну политику која није везана само за економију. Нпр. волео бих да млади данас имају оно осећање живота и доживљај света који сам ја имао и о коме сам писао у тексту https://nkatic.wordpress.com/2014/05/19/secanje-na-sedamdesete/. Хвала на коментару.
@ Ivan K.
Странци посматрају Србију најпре као тржиште. Истина, наша влада је прошле године, позивајући стране инвеститоре у споту на мрежи Си-Ен-Ен, потцртала као квалитет Србије и то што је домаћа радна снага „високообучена и јефтина“ (https://www.youtube.com/watch?v=XEpUrhGvBo0).
Поменули сте психолошки разлог… Видите, не видим мотив зашто би странци бринули о здрављу, образовању и безбедности наше нације (у државном смислу). Да проширим мисао, страног инвеститора баш брига за наше националне интересе.
Иако проф. Зеца некада понесе епика, уме он да пружи прецизне дијагнозе: http://www.izjave.net/quote/13909, http://www.izjave.net/quote/15229.
Дакле, најбоље што нека генерација може да остави у наслеђе будућој је уређеније друштво, а последично и држава (може и обрнутим редоследом).
Ако не успе да се избори да запоседне део домаћег банкарског и медијског сектора, маневарски простор (самосвесне) привредне елите, о којој сам говорио, биће веома скучен.
За Небојшу Катића
Иван К је у свом коментару цитирао извесног Послодавца и његово вајкање како му је највећи проблем у Србији наћи квалитетну радну снагу („najveći problem mi je to sto ne mogu da nadjem dovoljno kvalitetne ljude, a ne birokratija (koja je užasna ali nije najveći problem)“, баш као што сте то и Ви приметили у претпоследњем пасусу овог Вашег текста, закључивши да „Kako je kadrova u zemlji sve manje, Srbija nije atraktivna za proizvodne investicije“, те понудивши, у последњем пасусу, Ваш предлог решења овог проблема: „Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo. Samo tako će se kreirati kvalitetna i elastična radna snaga, sposobna da pokrije široku lepezu poslova – od onih u industriji, do onih u finansijama.“
Претпоставимо да Србија спроведе реформу образовања какву предлажете, те да се креира квалитетна и еластична радна снага. Моје питање упућено Вама јесте зашто Ви сматрате да би се таква, квалитетна и еластична, радна снага, којој је, како сте и сами приметили, најлакше да емигрира („Upravo ovi diplomci najlakše emigriraju.“), понашала нееластично те продавала свој рад у Србији, дакле по нижој цени од оне по којој би га могла продати ако емигрира? Зашто мислите да Ваш предлог – ако би се усвојио и реализовао – не би повећао одлив? (Мој предлог неће убрзати одлив, јер се он дешава по сопственој логици.) По којој то логици би се еластична, па још уз то и квалитетна, радна снага понашала нееластично те одбијала да свој рад прода за већу цену, у иностранству, уместо тога га продајући за нижу цену, у Србији?!
За инжењера Дејана:
1) Идеја о развоју мале привреде као снаге која ће вршити умерени утицај на државу изгледа трезвена у утемељењу. Истовремено, брине њена перспектива: Ставимо ли веома лоше управљање земљом које траје дуги низ година насупрот _умереног_ позитивног утицаја на државу који би почео у будућности, видимо да су ефекти првог …. на скоро сваки начин јачи.
2) Својеврстан позив за окретање људи домаћој привреди изгледа исправан у сваком случају. На пример, подсетио ме је на овај цитат:
…. Mi nemamo nikakvu proizvodnju i to je ono sto nas ubija. Svaka čast onom promilu firmi koje imaju proizvod i izvoze ga. Bez toga nema budućnosti nama niti bilo kojoj drugoj zemlji. E sad, druga priča je to sto u Srbiji niko neće da radi već bi svi startapove, bitkoine i ‘leba bez motike. Verujte, znam šta pričam, radim i mucim se u Srbiji već vise od 15 godina i najveći problem mi je to sto ne mogu da nadjem dovoljno kvalitetne ljude, a ne birokratija (koja je užasna ali nije najveći problem). I ne, nisam od onih „gazda“, plate su mi na vreme, daleko iznad proseka (up to 1500€) ali džaba. Konkurs je stalno otvoren i za sada mi dolaze samo buduce trudnice! ( Poslodavac , 8. avgust 2015 20:03 )
http://www.b92.net/biz/komentari.php?nav_id=1024815#k17208794
3) Грађани Србије могу, технички, учинити снажан притисак на државу већ колико данас. Људи из техничких струка могу и замислити, и осмислити начине да проценат популације изведе успешан притисак на власт, који би били безопасни по обичне људе.
Стога, рекао бих да се јачање домаће привреде, у контексту политичког утицаја, призива из психолошког разлога. Психолошка сврха јаче домаће привреде би била да идеју притиска на државу учини привлачном људима менталног склопа који је уобичајен данас, и можда увек. … Другим речима, сврха самосвесне привредне елите је да се материјална потреба и културна реалност нађу на пола пута.
Навео сам три веома различите помисли, у одсуству уједињене визије.
У оквиру ове теме покренута су интересантна питања. Како тренутно нисам у прилици да детаљније коментаришем, упућујем на овај свјеж чланак који ми је подсјетио на ову дискусију – ради се о елитама.
http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/elita-kolonijalnog-mentaliteta.html
Због обавеза, нисам стигао раније да допуним свој коментар
https://nkatic.wordpress.com/2007/06/21/u-svetu-matematicke-pameti/#comment-10514, и надовежем се на међукоментаре.
*
Немогуће је да Србија успешно тестиране економске моделе „преслика 1:1“. Другим речима, треба уочити неке заједничке садржаоце и повезати то са економским приликама у Србији. Не треба изоставити чињенице да је Србија по неким економским параметрима јединствена, као и да сваки успешан модел (готово по правилу) прати доза историјске среће.
Људи од струке који су покушавали да заметну озбиљну јавну расправу (Небојша Катић, Миодраг Зец, Милан Кнежевић и др.) су сада у дефанзиви, готово да су дигли руке жалећи за утрошеном енергијом.
*
Први ешалони домаћих странака имају велики проблем – ретко ћете наћи човека који се остварио у сопственој струци а затим упловио у политичке воде. Дакле, прва (па и једина) занимања водећих домаћих политичара су посланик, страначки функционер, члан редакције страначког билтена и сл.
Како очекујете да такви људи могу да воде равноправне разговоре са шегртима и калфама ММФ-а, Светске банке, Европске банке за обнову и развој и сл, а да не говоримо о пословним аранжманима са кинеским и арапским инвеститорима?
*
Морам да се осврнем на пословно удружење „Привредник“, које окупља претежно стране инвеститоре (седишта њихових фирми су на Кипру, у Луксембургу, Белизеу итд). Истина, када траже помоћ државе, они се представљају као домаћи привредници.
*
Нисам присталица модела у којем елита треба да „прогута“ државу, односно да се држава „зароби“; то ништа добро не би донело. Просто-напросто, нова елита би требало да ојача (ту подразумевам и држање бар 15 % домаћег банкарског сектора и бар једне телевизије са националном фреквенцијом) и присли државу на сарадњу. Тек тада може да се посегне за дирижистичким моделом економског развоја.
Када имате масу радника и у прилици сте да финансирате њихов долазак у Београд, можете и те како да вршите притисак – далеко већи него кроз страначко митингашење. Да не говорим о значају држања телевизије са националном фреквенцијом и једне или две пословне банке.
*
Да поентирам, џаба упућеност у главне токове економије ако не можемо да то претворимо у нешто ефективно. Просто-напросто, као појединци морамо најпре да се остваримо у микроекономији (ма колико услови били неповољни), затим да удружено освајамо тачку по тачку, па тек онда да ведримо и облачимо на пољу макроекономије.
1. Чланак говори о врсти образовања која је најбољи стратешки национални смер ка запошљавању популације, у данашње време.
Претпостављам да су највеће слабости чланка у томе што
а) преокрет у образовању захтева прилично здраво друштво, док се истовремено нуди као камичак у мозаику ка оздрављењу друштва, и
б) захтева време, док … u globalizovanom svetu vremena je sve manje.
Овим темама ћу се вратити касније.
2. Инжењер Дејан је дао коментар на који бих хтео да се надовежем: Он је рекао: Тешко да би Србија могла да следи сингапурски модел, који је веома специфичан. Не заборавите да је Сингапур град-држава, док је Србија „разуђена“ готово у сваком погледу.
Интересантно је да су земље које узимамо као узоре или острва (Сингапур, Јапан, Британија), или полуострва (Скандинавија и Кореја), или су толико изоловане да су помињана као ,геостратешка“ острва (Швајцарска и САД).
Изгледа да острвски тип изолованости пружа неку врсту предности. (Ретко ко мари шта раде сиромашци усред Пацифика, док ЕУ и њено суседство врве од инспекција.)
Да ли је и Србија острво у неком смислу? … Колико видим, јесте, само у том смислу што је више стигматизована од њених суседа. И та стигматизација јој даје предност, и то исте врсте: на неки начин више сте своји, и имате прилику да се више посветите ономе што је право и истинито. Ту слободу можете искористити за нешто вредно, уместо да се бавите имиџом својим и туђим. Можете одабрати да студирате математику и технологију.
3. Инжењер Дејан је дао још један коментар на који бих хтео да се надовежем: Управо јачању самосвесне привредне елите ће се опирати они којима овакво стање у Србији одговара.
Они, којима овакво стање у Србији одговара укључују лоше државне управљаче, стране елите – и несамосвесну домаћу привредну елиту.
Лоше елите чине развој здраве привредне елите спорим и неизвесним. За оптимизам неке врсте назирем основе:
а) Привредна елита је помогла у пројектима националних уједињења од Француске револуције, до уједињења Немачке, Италије… Значи, чак и ако се у међувремену Србија буде распала, касније се може обавити потребни посао.
б) Брига што је у глобализованом свету времена све мање , је релативизована неким запажањима: а) „Cowen (2011)“ б) Кругман (2009), в) „…busyness, keeping up with others, hustling hither and yon, makes it almost impossible for an individual to … become a responsible, alive self….“ –Kierkegaard
Сада ћу се вратити теми број 1.
Катић је изнео математичко образовање као пут решења суштинског проблема запошљавања, у оквиру мозаика укупног оздрављења друштва. Марко Бојковић и Бојан су отворили питање способности организације и управљања. То ми је оставило утисак. Хаос је оно што нас притиска, оно што нас опседа. Он је робустан проблем, који тражи робусно решење.
Да ли је решење у хуманистичком образовању? Мени је та мисао пролазила кроз ума. И – чињенице говоре да је образованост у хуманистичким студијама веома различита од хуманости. На стотине примера из штампе, литературе, и мојег личног искуства, потврђују да се ,хуманисти’ и ,уметници’ често понашају лоше, веома лоше.
Знање историје? Улога историјског знања у бављењу друштвено-политичким питањима је скромна или чак штетна, кажу неки изузетни историчари.
Експерти за управљање? Постоје капиталистичке компаније које су управљане од стране самих радника (видети: Robert Beyster; Ricardo Semler).
Другим речима, тамо где су људи пристојни, и релативно просвећени, они ће се напросто договарати – и тиме елиминисати хаос! Потребу за пристојношћу је истакао Небојша Катић у чланку Reci i topuzi. О опасности од занемаривања културе се говорило још у време Слободана Јовановића.
И у том правцу је, мислим, решење за један велики проблем.
Али зашто се о њему тако ретко и мало и стидљиво говори?
Мислим да је разлог у гађењу. Нама се, напросто, од вулгарности гади. Позли нам, чиме губимо способност да се друштвеним проблемима уопште бавимо.
Поштовани Бојане,
Можда бисте одговор на своје питање у овој одличној расправи нашли проучавајући историју банкарства, не улазећи у епитете или разлоге просвећености такве елите.
Дејан је дао сугестију о стварању структуре која би временом била у стању својом моћи да просто прогута државу – износим своју могуће претерану идеју, иако можда дезинтерпретирам Дејанову. Катић је пре неког времена писао о јужнокорејском примеру, где су бизнисмени били натерани да раде у интересу народа. Можда је могуће да се то исто постигне добровољно, управо искориштавајући давање огромне слободе приватном сектору, уколико би се нашао довољан број пословних људи са свешћу у каквој смо сви ситуацији, и шта је то уопште свет у којем се налазимо. На то се надовезује Бојковићева мисао о недостатку људи који уопште схватају свет у којем живимо, али и Катићева опсервација да се такви људи стварају живећи и стичући искуство у управљачким структурама предузећа.
Дејанов цитат:
”Управо јачању самосвесне привредне елите ће се опирати они којима овакво стање у Србији одговара.”
Овај став индицира да смо се дотакли онога што треба да се ради, без сувишне јавне расправе. Маса од сто хиљада запослених мора да обухвата реални и услужни сектор, а ако је приватни, има могућности да међусобно размењује добра на који год начин пожели, да се отвара и затвара према спољним субјектима по својој мери, терајући државу или да се мења, или да буде прогутана од такве конкуренције.
Било би интересантно чути ако неко има запажање и наведе примјер земаља у којима је овакав приступ „развоја с бока“ уродио плодом? Тј гдје се то десило да је у некој држави самосвјесна елита плански дугорочно натјерала властодршце да промјене приступ?
Иначе што се тиче развоја привреде, и институционалног приступа томе, једно поређење. Србија и Аустрија су земље упоредиве површине и броја становника. У Привредној комори Србије ради око 350 запослених; у аустријској комори тај број износи близу 4000.
Годишњи приход ПКС је око 12 мил €, док код WKÖ износи 200 мил €.
За Инжењера Дејана – Као што Сингапур није следио ниједан од постојећих развојних модела, већ из низа различитих модела, различитих друштвених система (капиталистчког, социјалистичког итд.) узео поједине „коцкице“ из којих је онда сложио мозаик свог сопственог развојног модела, тако ни Србија не би требало да следи конкретан, сингапурски, модел развоја (то је уосталом фактички немогуће, јер ограничења која се Србији постављају су другачија – рекао бих много тежа – него она која су се постављала пред Сингапур), већ да направи свој сопствени, српски, модел развоја, а узимајући, као и Сингапур, идеје из различитих економских теорија, развојних модела, друштвених система итд., као што је то радио Сингапур када је стварао и континуирано upgrade-овао свој развојни модел, без икакве идеолошке гадљивости. (Ја се нпр. дивим Санди Рашковић-Ивић што има стомак да буде у политичком савезу са оним клерофашистима из „Двери“. Али вероватно и они имају неке идеје које би можда вредело уградити у некакав наш „српски развојни модел“.)
„Из ове перспективе, сумњам да је дирижистички модел развоја могућ у Србији. Једноставно, политичари који су видљиви не обећавају. Могућ би био једино „развој с бока“ (прим. Инж. Дејана), односно да самосвесна привредна елита ојача и формира блок који ће перманентно вршити притисак на извршну власт и НБС – за своје и опште добро. Блок треба да „држи“ бар 100 хиљада радника у својим предузећима. (Управо јачању самосвесне привредне елите ће се опирати они којима овакво стање у Србији одговара).“
Занимљиве идеје. Поново потврђујете да нисам погрешио у мојој процени да имате потенцијал да будете српски Ли Гуангјао.
@Марко Бојковић
Нама треба наш, српски развојни модел, направљен у духу у којем је настао и сингапурски: слободан дух, који не робује никаквим теоријама, без икаквих предрасуда, применити из сваког од актуелних и некад постојећих модела све оно што би могло да буде применљиво у нашим условима, ограничењима која нам се намећу или покушавају наметнути. И наравно, биће неопходно додати и нека наша, оригинално српска решења, никада раније примењена.
Eto, ako gosp Katic ima volje nek napravi temu „Srpska ekonomija bez mitova“ pa cemo POKUSATI napraviti kvalitetnu diskusiju od stednje, kreiranja novca, budzeta, deficita bez dugackih postova, sto krace i sa citatima.
Ustvari, da sumiramo nase misli, tudja zivotna iskustva i nista vise.
За господина Бојковића – Хвала на лепим речима. Међутим, није довољно што ме процењујете само на основу написаних коментара на блогу.
Мало ме збуњује то што сте у једном коментару написали да је „Србији потребан неко као Ли Гуангјао (Lee Kuan Yew), човек који је у области развојне политике урадио оно што је Лобачевски урадио у геометрији,“ а у следећем коментару „A propos сингапурског модела, не мислим да би Србија требало да га следи.“
Из ове перспективе, сумњам да је дирижистички модел развоја могућ у Србији. Једноставно, политичари који су видљиви не обећавају. Могућ би био једино „развој с бока“ (прим. Инж. Дејана), односно да самосвесна привредна елита ојача и формира блок који ће перманентно вршити притисак на извршну власт и НБС – за своје и опште добро. Блок треба да „држи“ бар 100 хиљада радника у својим предузећима. (Управо јачању самосвесне привредне елите ће се опирати они којима овакво стање у Србији одговара).
***
Господин Катић се годинама безуспешно упиње да изазове полемику, да не кажем округли сто домаћих економиста са темом на линији „Шта да се ради?“, али без успеха. Видите како је у Србији немогуће остварити наизглед једноставан подухват.
За Инжењера Дејана
Није уопште у питању иронија, то сам изричито напоменуо још у мом другом коментару на овој теми, 26/09/2015:
(Без имало ироније, читајући, уживајући у и дивећи се коментарима Инжењера Дејана и сам постадох склон да поверујем да у оној квалификацији „прави џинови знања“ има па баш доста истине. Понављам, говорим ово без имало ироније, бар када је Инжењер Дејан у питању – за огромну већину других мојих колега, образованих у некој од STEM fields, заиста ми је, међутим, тешко да их видим као „праве џинове знања“, изузев наравно када је у питању нека уско специјализована област којом се баве.)
Ту се налази и одговор на питање шта ме је „повукло“ да изнесем суд
какав сам изнео.
A propos сингапурског модела, не мислим да би Србија требало да га следи. Слеђење туђег модела посао је за „булдожер“ политичаре и економисте, типа Млађана Динкића – како га је домаћин овог блога назвао у једној ТВ емисији, чини ми се код Оље Бећковић.
Нама треба наш, српски развојни модел, направљен у духу у којем је настао и сингапурски: слободан дух, који не робује никаквим теоријама, без икаквих предрасуда, применити из сваког од актуелних и некад постојећих модела све оно што би могло да буде применљиво у нашим условима, ограничењима која нам се намећу или покушавају наметнути. И наравно, биће неопходно додати и нека наша, оригинално српска решења, никада раније примењена.
За такав подухват потребна је веома интелигентна особа огромне ерудиције и минималне сујете. Ви сваки од тих услова испуњавате. Мало је таквих било где, Србија у том погледу није изузетак.
На крају, наравно да такав гигантски подухват превазилази моћи само једне особе, ма колико она квалитетна била. Зато сам Вам данас упутио онај коментар на Форуму.
За господина Бојковића – Не било ми замерено, али бојим се да сте претерали закључујући свој последњи коментар (28/09/2015 у 20:03).
Волео бих да изложите шта Вас је „повукло“ да изнесете такав суд.
Када би се неко први пут „укључио“ на блог г. Катића, не знајући ама баш ништа о актерима блога, и прочитао Ваш коментар, помислио би да иронишете.
***
Тешко да би Србија могла да следи сингапурски модел, који је веома специфичан. Не заборавите да је Сингапур град-држава, док је Србија „разуђена“ готово у сваком погледу.
Ako čitate novine poput Wall Street Journala ili časopis Economist, stalno ćete se susretati s tvrdnjom da je Singapur uspešan zahvaljujući tržišnoj politici i otvorenosti za strane investicije. Ovo je delimično tačno, Singapur jeste sve to imao, ali nikad vam neće reći da je u Singapuru država vlasnik skoro 90% ukupnog zemljišta, da 85% stanova obezbeđuje državna stambena korporacija, da firme u državnom vlasništvu daju zaprepašćujućih 22% BDP-a, dok je međunarodni prosek oko 9%. Što se tiče Singapura, uvek kažem svojim studentima: Navedite mi jednu ekonomsku teoriju, nije važno koju – neoklasičnu, marksističku, austrijsku, šumpetersku – navedite mi jednu ekonomsku teoriju koja može da objasni Singapur. Ne postoji. Dakle, treba da poznajete sve ove različite teorije da biste potpuno shvatili kako država poput Singapura može da bude uspešna.
http://pescanik.net/o-ekonomiji/
Србији је потребан неко као Ли Гуангјао (Lee Kuan Yew), човек који је у области развојне политике урадио оно што је Лобачевски урадио у геометрији.
Лобачевски је узео еуклидску геометрију и изменом само једне аксиоме отворио простор за развој комплетно нових и дотад (а већини људи и данас – баш као што је то случај и са сингапурским моделом) посве назамисливих геометријских теорија. Ли Гуангјао је, узимајући из различитих економских и иних теорија, створио нов, дотад незамислив, систем аксиома развоја, модел развоја посебно скројен потребама мале државице којој се нашао на челу. Применом тог развојног модела (временом и даље мењаног, континуирано прилагођаваног промењеним потребама) Сингапур је у само једној генерацији прешао пут од државе трећег до високоразвијене државе тзв. првог света.
Мишљења сам да Србија има човека тог формата, човека који има потенцијал да буде српски Ли Гуангјао.
Српски Ли Гуангјао налази се на овом блогу. Име му је Дејан Бараћ.
За Небојшу Катића
„Експерти за управљање се не праве на факултетима, као што сам у тексту https://nkatic.wordpress.com/2005/08/20/svuda-poglavice-nigde-indijanaca/ покушао да објасним.“
Не праве се на факултетима, али квалитетно хуманистичко образовање би свакако представљало добар темељ, на шта је већ указао и Марко-ПГ:
„Ja, za razliku od Nebojše Katića, smatram da je problem sa humanitarnim obrazovanjem čak i veći i važniji. Srpska elita ne razumije svoju istoriju, ekonomisti nemaju blage veze iz istorije, političari nemaju predstavu o tome kako svijet funkcioniše, ne razumiju da u drugim zemljama imaju malo drugačije koncepte pravde i nepravde, slobode i jednakosti. Zbog toga skoro niko u Srbiji ne razumije šta je EU, čemu služi euro, zašto zlatni dinar ne bi uspio i zašto se Kinezi smješkaju i da li će stvarno uložiti 10 bilijardi biliona trimiliona eura.“
„Мој предлог неће убрзати одлив, јер се он дешава по сопственој логици. То се не може зауставити школовањем кадра који нико неће. Упорно вадите мој „образовни“ предлог из контекста коме је овај блог посвећен. Блог није посвећен томе како протерати младе и олакшати им да оду, већ како их задржати. У том мозаику, образовна димензија је само један камичак.“
Камичак по камичак, ето нама друма…
„The road to hell is paved with good intentions.“
За Марка Бојковића – Експерти за управљање се не праве на факултетима, као што сам у тексту https://nkatic.wordpress.com/2005/08/20/svuda-poglavice-nigde-indijanaca/ покушао да објасним. Они расту и развијају се у предузећима и администрацији, али је кључно да неко уме и да жели да их препозна, и да им потом да шансу.
Мој предлог неће убрзати одлив, јер се он дешава по сопственој логици. То се не може зауставити школовањем кадра који нико неће. Упорно вадите мој „образовни“ предлог из контекста коме је овај блог посвећен. Блог није посвећен томе како протерати младе и олакшати им да оду, већ како их задржати. У том мозаику, образовна димензија је само један камичак. Хвала на коментару.
За Небојшу Катића
„У овом тренутку, Србија пасивношћу подстиче експерте за управљање које у великом броју избацују поготово приватни факултети. Претпостављам да Ви имате идеју о томе какви стручњаци Србији данас требају и у ком правцу би требало да се развија српско школство.“
Исправно претпостављате. Имам идеју о томе какви стручњаци Србији данас требају и у ком правцу би требало да се развија српско школство.
Србији, по мом мишљењу, недостају експерти управо овог типа који помињете. Експерти за управљање.
Да прецизирам: квалитетни експерти за управљање. Управљање државом.
Јер, нажалост, ово што последњих пар недеља о србијанској влади и Србији као држави говори хрватски премијер Зоран Милановић, по мом мишљењу јесте истина. Србија нема квалитетну власт, последично ни Србија, као држава, не функционише добро.
Неквалитетни експерти за управљање су, по мом мишљењу, главни проблем Србије. Ако се Србија не избори за квалитетну власт, Србија ће, бојим се, можда већ за само стотињак година, постојати још само као историјски појам.
Квалитетни државни службеници, можда нешто слично моделу о којем сте писали у Вашем тексту „Министри за све“ (https://nkatic.wordpress.com/2007/05/25/ministri-za-sve/), јесу conditio sine qua non опстанка Србије као државе. Уколико се тај услов не испуни, реформа школства коју Ви предлажете ће процес претварања државе Србије у историјски појам само убрзати. Указао сам на то у мојем претходном коментару, но изгледа да Ви не верујете у „Милановићеву трилему“, која мени, међутим, делује сасвим логично, барем овако prima facie. Посебно ми делује логично када су у питању мале државе као што је Србија, а без моћне и богате дијаспоре какву има Израел, па још уз то и географски близу простора са много већим просечним примањима.
Да резимирам, реформа школства коју сте Ви предложили по мени има смисла само ако се испуни горепоменути conditio sine qua non. У том случају би таква реформа помогла процесу нове индустријализације Србије. Али ако тај услов не буде испуњен, довела би само до бржег пражњења ових простора, у који ће се, како се већ назире, населити неки други људи и народи. Јер шок будућности о којем сте писали пре шест година изгледа да већ сада постаје актуелан. Све иако се Србија још увек није пренула из сна.
https://nkatic.wordpress.com/2009/07/28/srbija-na-putu-ka-eu-%e2%80%93-mladi-dalje-od-srbije-sok-buducnosti/
За Марка Бојковића – И даље ми измиче смисао Ваше критике. Моје залагање за промену образовне матрице не служи томе да се школује радна снага која лакше емигрира. Напротив, циљ је да се школује радна снага која ће помоћи индустријализацију у Србији. (Све до 80-тих година, било је врло мало емиграције високошколованих Југословена, иако је тада било лакше емигрирати него данас.)
Узгред, о темама које сте поменули у овом коментару писао сам често и давно:
Хвала на коментару.
За Небојшу Катића
„У својим текстовима нисам писао само о математичарима, нити се СТЕМ односи само на математичаре. Велики број српских СТЕМ стручњака ради у софтверској индустрији, телекомуникацијама, у грађевинској индустрији, електро, машинској итд..“
Наравно да се СТЕМ не односи само на математичаре, и наравно да је велики број српских СТЕМ стручњака нашао на Западу посао и у реалном, а не само у финансијском сектору, или у високом образовању. Чудо би и било да нису нашли с обзиром да су из Србије, деведесетих година, па и касније, „отишли најбољи“, што је уобичајена мантра од које не видех да сте ни ви много одступали у својим текстовима на ову тему. Додуше, и међу тим најбољима било је и оних који ипак нису били довољно добри за високе западне стандарде, иако су нпр. били машински инжењери – дакле не математичари, ја у мојим коментарима уопште нисам говорио само о математичарима, иако њих, признајем, вероватно понајбоље познајем, с обзиром да сам завршио природно-математички факултет – као Владимир Џ, који је у својим коментарима писао, између осталог, и о својим искуствима у Канади и ситуацији на тржишту рада у тамошњој машинској индустрији.
Но, можда ћемо и ми, недовољно квалитетни, имати прилику за поправни, негде у Европи – како господин Владимр Џ, који се вратио у Србију незадовољан животом у Канади, тако и ја, који из Србије нисам ни одлазио:
Kada kažete radna snaga, našao sam na vašem blogu tu vašu „Milanovićevu trilemu“, gde pišete da „globalizacija i velike razlike u prosečnim primanjima ne mogu da idu zajedno sa radnom snagom koja se ne kreće, odnosno ostaje u svojoj zemlji“. Ako bismo to primenili na ovaj prostor, postavlja se pitanje: šta ako ta radna snaga nema šta da ponudi zemlji u koju hoće da ode, iz različitih razloga – zbog niskog nivoa obrazovanja, znanja, visoke prosečne starosti populacije?
Otkad su otvorene granice između EU i Bugarske, Bugarska je izgubila oko milion ljudi koji su otišli u EU. Rumunija takođe. Sa mogućnošću zapošljavanja građana Srbije u bilo kojoj zemlji EU, mislim da bismo i mi verovatno izgubili milion ljudi. Moj kolega Mihail Arandarenko sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu smatra da ako neke zemlje nemaju resurse, nemaju tehnoloških mogućnosti i nemaju obrazovanu radnu snagu, da one jednostavno postaju izvoznici radnika. To jeste loše, jer se zemlja prazni, ali je rezultat globalizacije, i ja verujem da bi ti ljudi koje ste pomenuli našli posao. Možda to ne bi bila najkvalitetnija radna snaga, ali bi našli posao. Dakle, ako bi se otvorile granice EU za nas, značajan deo radne snage bi otišao iz Srbije. Pitanje je da li je to dugoročna perspektiva ovog regiona, ove teritorije – da bude izvoznik radne snage. Filipini i Bangladeš to rade već nekih 40 godina, ali je to nešto istorijski novo, jer sa tom situacijom može doći do nestajanja zemalja, i moguće je da bi u pravoj, potpunoj globalizaciji, zaista došlo do toga. Da li je to loše? Ako pogledate neke zemlje, poput Amerike, tamo imate isto tako proces depopulacije u onim delovima zemlje koji nisu uspešni i gde nema mnogo posla, poput Detroita. To je loše za Detroit, ali nije katastrofa za zemlju u celini. Ako bi se ispraznilo Balkansko poluostrvo, to bi možda bilo loše za zemlje Balkana, ali bi možda bilo dobro za te ljude koji su otišli, a možda ni za Evropu to ne bi bilo loše.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1317973
Дакле, спроведи реформу образовања у чијем центру ће бити математика, фундаменталне науке и инжењрство, како би се креирала не само флексибилна (што она већ јесте, о чему сам говорио у мојем претходном коментару), него још уз то и квалитетна радна снага, и нема бриге – „ко оде последњи нека угаси светло“.
Јер Србија није ни Кина, ни Индија, па ни Израел.
За Небојшу Катића
Четврто, и даље мислим оно што сам написао и поновио у једном од коментара:
(…)
“… Какву год реформу образовања Србија буде вршила, у њеном центру би морале бити математика, фундаменталне науке и инжењерство. Само тако ће се креирати квалитетна и еластична радна снага, способна да покрије широку лепезу послова – од оних у индустрији, до оних у финансијама….” (https://nkatic.wordpress.com/?s=matemati%C4%8Dke+pameti)
Што се тиче креирања квалитетне радне снаге, можда заиста усредсређивање на математику, фундаменталне науке и инжењерство јесте једини начин. Можда јесте, а можда и није, немам о томе још увек сасвим јасну представу; надам се да ћу је, уз вашу, Марко-ПГ-ову, Ненадову и помоћ осталих читалаца овог блога, стећи у наредним коментарима.
У овом коментару, међутим, желео бих да укажем да стављање математике, фундаменталних наука и инжењерства у центар реформе образовања никако није једини начин да се креира еластична радна снага. Наиме, свакако постоје и други механизми за креирање еластичне радне снаге, механизми активни већ више деценија, а о којима сте, узгред, и сами писали, у више текстова, на шта ћу наравно и директно указати у наставку коментара. Осим тога, вероватно захваљујући и дејству управо поменутих механизама, а могуће и напросто по природи ствари („per se“), радна снага у Србији јесте еластична.
Да радна снага у Србији јесте еластична, ценовно еластична, са ниском понудом радне снаге (ниском стопом активности) када је понуђена цена рада ниска, указује нам сад већ хронично ниска стопа активности (свега око 50% становништва старијег од 15 година). Једноставно, уз понуђену ниску цену рада у Србији, многи људи, не само млади, одлучују се да уопште и не понуде свој рад на продају у Србији. Уместо у Србији, они своју радну снагу, кроз различите форме неформалне запослености (Baustelle у Немачкој, Швајцарској, Аустрији, а пред последње зимске олимпијске игре и у Сочију, затим рад у угоститељству на црногорском и ином приморју, бебиситерке у Италији итд., итд.), а по вишеструко вишој цени од оне коју би могли добити у Србији, продају (додуше махом само привремено, сезонски) у земљама ЕУ, користећи погодности безвизног пасошког режима. Или пак живе од дознака рођака из иностранства, од камате на уштеђевину, од издавања некретнина итд. Са ове последње две ставке вероватно је у вези и благо повећање стопе активности које уочавамо последњих неколико година: од 46,4% у 2011. години на 51,4% у другом кварталу 2015. године. Наиме, сведоци смо константног, годину за годином, повећања пореза на непокретности. Осим тога, дошло је и до драстичног пада банкарских камата на штедњу. (http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/591779/PARADOKS-Moracemo-da-placamo-to-sto-stedimo) Све то приморало је многе да се, невољно, ипак активирају на тржишту рада у Србији. Али свеједно, радна снага у Србији и даље је високо еластична, а таква је вазда и била, на пример и тридесетих година прошлог века, пред други светски рат (https://nkatic.wordpress.com/2012/02/17/beznade-bespuce-i-moguci-izlaz/#comment-1308). Ко год се у Србији није увалио на државне јасле („Државни посао“) махом ради зато што мора, неретко само стога што, pardon my French, напросто није навукао куртон када је то требало. Ко год је у могућности понаша се ценовно еластично и не нуди свој рад на продају по ниској цени. Уосталом, реално гледано, само неко у крајњој нужди прихватиће да ради за минималац (21000 динара), од којег онда мора на руке газди да врати 4000, на југу Србије и до 10000 динара. Нису Срби лењи, само не желе да за исти рад буду плаћени вишеструко мање него нпр. Немци.
С друге стране, осим ценовне еластичности, радна снага у Србији еластична је и у погледу услова на раду – у доба када су радни услови били пуно бољи (можда не баш по формули „Ах што волим овај режим, плата стиже а ја лежим“, али свакако значајно бољи него што су то данас код огромне већине приватних послодаваца у Србији), дакле у доба социјализма, стопа активности била је значајно виша него данас, што ви, господине Катићу, свакако врло добро знате, у сваком случају далеко боље него ја. И то све иако тада зараде заправо и нису биле веће него данас (https://nkatic.wordpress.com/2014/05/19/secanje-na-sedamdesete/#comment-9933), што јасно говори колики је значај радних услова. Наиме, многи би Срби прихватили да продају свој рад и по овако ниској цени, али под условом да је у питању, што кажу синдикалци, „достојанствени рад“, насупрот работе, робовског рада, како јој и само име каже, а која се мање-више једина људима нуди. Отуда уосталом јагма за „државним послом“, јер, нажалост, једино у државној служби данас још има достојанственог рада. Океј, осим пар изузетака (типа Нордеус и сл.) који само служе да потврде правило. (Btw., може ли неко да ми објасни на који то начин „изузетак потврђује правило“?!) Како год, хтео сам само да покажем како је радна снага у Србији еластична не само ценовно, већ и у погледу услова на раду.
Елем, као што сам, надам се, показао, радна снага у Србији јесте еластична – и то и без реформе образовања у чијем центру би биле математика, фундаменталне науке и инжењерство. Она је таква, рекао бих, сама по себи, природно, али свакако да постоје и одређени чиниоци, механизми, који јој омогућавају да буде еластична у већој мери него у многим другим државама. Један од тих фактора свакако је и висок проценат становништва које живи у стану у сопственом власништву – махом директни резултат хиперинфлације 1993. године, која је омогућила људима да за стотинак тадашњих немачких марака откупе стан у којем живе. Човек који живи у стану у сопственом власништву, из којег га нико не може избацити на улицу, свакако је способнији да буде еластичан по питању понуде своје радне снаге од онога који живи у изнајмљеном стану или отплаћује банци хипотеку. Други механизам, о којем сте и ви писали у више наврата (https://nkatic.wordpress.com/2005/12/14/ekonomija-emigracije/ https://nkatic.wordpress.com/2009/07/28/srbija-na-putu-ka-eu-%e2%80%93-mladi-dalje-od-srbije-sok-buducnosti/) јесте емиграција и дознаке које одатле стижу онима који су остали, омогућавајући им да буду еластичнији у погледу понуде свог рада него што би могли бити да речених дознака нема. А емиграција из Србије је већ вишедеценијски тренд. Осим тога, мислим да није занимарив ни ефекат краткорочних, сезонских, емиграција, које сам поменуо раније у коментару, говорећи о ценовној еластичности радне снаге у Србији.
У игри су, верујем, и други механизми којима се поспешује еластичност радне снаге. Један од њих свакако јесте и стављање математике, фундаменталних наука и инжењерства у центар реформе образовања, али то међутим није једини, чак ни кључни механизам – јер као што сам надам се успео да покажем, радна снага у Србији еластична је и без речене реформе.
Diploma fakulteta je donosila pravo na dobro radno mjesto bez obzira kako si dosao do nje, tako je bilo u Jugoslaviji a tako je i danas, jos jedan kontinuitet.
Ides na fakultet da nemoras raditi. Kod privatnika radis od jutra do mraka i jos te neplati. Ako te jos netko moze uvuci u drzavnu sluzbu, odlicno!
Platis reket sindikatu i onda si se ubetonirao.
Sada su se drzavni fakulteti malo pobunili jel su dobili konkurenciju pa nemaju samo oni pravo da izdaju precjenjene diplome. Monopol je monopol.
Sjedenje satima u klupi i slusanje kako neki deda prica je zamorno i dosadno.
Ocis kampanjski samo da prodjes. Puno ucis a nista nenaucis.
Neefektivno, skupo i nitko nema koristi od toga.
Najvise plate ,zapravo, najslabije placeni radnici.
Oni nemaju ama bas nikakve koristi od ovakvog visokog obrazovanja.
U SADu je visosko obrazovanje biznis koji nema veze sa ekonomijom.
Ono je samo sebi svrha.
U vecini anglosaksonskih drzava postoji institucija segrt/majstor (apprentice/journeyman).
Radnik si trazi posao npr elektricar, kao inz.Dejan.
Dobijes posao u firmi i dodjeljen ti je mentor koji te uci.
Imas knjizicu u kojoj pise sta bih trebao raditi.
Radis cca 1500sati i onda ides u skolu i tamo sjedis 2 mjeseca(obavezno dolazenje i nema zahebavanja ili te izbace). I tako 4 godine.
Trziste regulira kolicinu a drzava/provincija kvalitet jer ona propisuje sta se od radnika ocekuje poslije svakog levela, jer polazas prakticni/teorijski ispit.
Oni to zovu rad uz skolovanje. Ono sto drzava moze je da kupuje skupu opremu i tehnologiju.
Kada sjedis ta 2 mjeseca u klupi, poslodavac te neplaca nego kupis osiguranje za nezaposlene tj onako kako treba.
Tako isto moze i za tehnologa. Radis, placas porez, ucis.
Nekazem da moze za sve struke ali moze za 99%.
Nisi nikom na teret i idi kud te volja.
За Марка Бојковића – У својим текстовима нисам писао само о математичарима, нити се СТЕМ односи само на математичаре. Велики број српских СТЕМ стручњака ради у софтверској индустрији, телекомуникацијама, у грађевинској индустрији, електро, машинској итд.. Цитат о „професионалним“ постдокторантима је тачан, али то подједнако важи и за велики број доктора наука свих профила, укључујући ту и докторе друштвених наука. Ту је реч о оним душама које су сјајне у акумулирању знања, али не могу да нађу своје место у суровом свету бизниса, па од њега беже. То није системски проблем, већ проблем везан за индивидуалну психологију. Тога је увек било, и биће.
Али тај проблем нема никакве везе са мојим текстом. Моје тезе нису везане за докторе наука и њихову судбину, већ за то какав профил свршених студената Србија треба да подстиче. У овом тренутку, Србија пасивношћу подстиче експерте за управљање које у великом броју избацују поготово приватни факултети. Претпостављам да Ви имате идеју о томе какви стручњаци Србији данас требају и у ком правцу би требало да се развија српско школство. Хвала на коментару.
За Небојшу Катића
„Прво, Запад школује мање STEM стручњака но што је потребно и то надокнађује имиграцијом. Свакако знате да је велики број људи из Србије на тај начин нашао запослење, као што вероватно знате и да су то професије које најлакше налазе посао у струци.“
Сагласан сам да су то професије које најлакше налазе посао у струци – ако се под радом у струци подразумева рад у финансијском сектору, или пак у сектору високог образовања:
„Америка је пуна доктора математике са врхунских универзитета који се потуцају са постдока на постдок за паре које нису нужно много веће од плата на Београдском универзитету. Многи од њих на крају заврше предавајући, из њихове перспективе, досадне математичке предмете осредњим студентима, или правећи математичке моделе за финансијска тржишта, што је опет испод њиховог знања и талента.“
http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/ODLIV-MOZGA.sr.html
Za Marka-Pg – Država problemu obrazovanja može pristupiti na dva načina. Jedan je da se država ne meša u obrazovne procese i da to prepusti tržištu i obrazovnim preduzetnicima. Drugi pristup je da se kroz aktivnu obrazovnu politiku, kroz saradnju škole, fakulteta i privrede stvara kadar (po broju i strukturi) koji je državi potreban. Srbija se opredelila za prvi pristup. Dopuštam da je to bolje od ovoga što ja predlažem. Bolje je ako je tako, jer je onda Srbija na pravom putu. Što se Albanije tiče, ne poznajem prilike u Albaniji, pa ne bih komentarisao. Hvala na komentaru.
Ako mi dozvolite, mislim da drugi komentar Marka Bojkovića sadrži dobro postavljena pitanja.
Mislim da niko nije najprije napravio dobre inžinjerske fakultete, pa na osnovi istih industriju, te stvari idu obratno ili makar paralelno.
U tom smislu, ostaje da dobre inžinjere i matematičare treba stvarati, jer oni lakše odu iz zemlje. To je argument koji uopšte ne odbacujem.
Uzgred, bio mi je interesantan razgovor sa jednim prijateljem, profesorom matematike na univerzitetu u Albaniji. On se žalio da su studenti matematike u Albaniji danas veoma loši i da matematički fakulteti tamo dobijaju loše i osrednje đake. S druge strane, kad je on bio mlad, u vrijeme Envera Hodže, dobijali su najbolje svršene srednjoškolce, pošto je vlada Envera Hodže obavezivala dobre učenike da studiraju matematiku. Ali, dodao je moj prijatelj iz Albanije, „tada je bila ideologija da moramo sve stvarati i sami i zato je matematika bila najvažnija u našem obrazovnom sistemu, sada je ideologija suprotna i matematika je postala nevažna i nepopularna.“
Ja sam i dalje pomalo u dilemi zbog čega bi zatvorenoj i izolovanoj zemlji za razvoj bila najvažnija matematika?
За Марка Бојковића – Бојим се да лоше интерпретирате мој текст и да сте на бази погрешних премиса извели погрешне закључке у претпоследњем пасусу Вашег коментара. Ништа од онога што се закључили нисте могли наћи у мом тексту.
Прво, Запад школује мање STEM стручњака но што је потребно и то надокнађује имиграцијом. Свакако знате да је велики број људи из Србије на тај начин нашао запослење, као што вероватно знате и да су то професије које најлакше налазе посао у струци.
Друго, изнео сам чињеницу да и у финансијском сектору ради огроман број STEM стручњака, иако се то не уклапа у интуитивну представу који људи у Србији имају о финансијама. Покушао сам да објасним и зашто је то тако. Овде је реч о чињеницама, а не о спекулацијама. У великој слици ствари мислим да је то арчење талената на погрешној страни, да се често праве веће штете од користи, али то је тако, како је.
Треће, Србија има јако лошу образовну структуру која игнорише стварност и потребе друштва, и тај јаз је све већи и већи. Приватни факултети су додатно погоршали образовну структуру. О томе сам писао још 2005. у овом тексту https://nkatic.wordpress.com/2005/08/20/svuda-poglavice-nigde-indijanaca/.
Четврто, и даље мислим оно што сам написао и поновио у једном од коментара:
“Образовање све мање служи потребама привреде и друштва, а све више постаје уносан бизнис академских предузетника. Ово се сјајно поклапа и са опсесивном потребом родитеља да им деца по сваку цене заврше факултет, студирајући било шта, било где, па колико траје да траје, и колико кошта да кошта. Без радикалног заокрета у образовању, без померања ка стручним школама и техничко-математичким факултетима, Србија ће наставити да ствара кадар за кафиће, а не за индустрију.” (https://nkatic.wordpress.com/2009/11/25/industrijski-corsokak/)
Или
“… Какву год реформу образовања Србија буде вршила, у њеном центру би морале бити математика, фундаменталне науке и инжењерство. Само тако ће се креирати квалитетна и еластична радна снага, способна да покрије широку лепезу послова – од оних у индустрији, до оних у финансијама….” (https://nkatic.wordpress.com/?s=matemati%C4%8Dke+pameti)
Опасни процеси технолошког убрзања и роботизације још више потенцирају проблеме образовне структуре о којима сам писао. Такође, није случајно и да су највеће развојне успехе постигле управо оне државе које инсистирају на образовној политици за коју се залажем.
Хвала на коментару.
Поштовани господине Катићу, ако сам добро разумео овај ваш текст, те коментар Владимира Џ (https://nkatic.wordpress.com/2015/02/20/obavestenje-za-posetioce-bloga-forum/#comment-10477), једна од крупних структуралних слабости западних друштава данас (да ли се то „данас“ односи само на 2007. годину, годину у којој је овај текст написан?) јесте што, цитираћу вас: „zapadna društva školuju sve manje inženjera, matematičara i naučnika (pogotovo onih u baznim naukama).“
При томе, тај мањак инжењера, математичара и научника не осећа се, бар кад су у питању машински инжењери, у индустрији – у индустрији, у реалном сектору привреде западних друштава, они су, судећи по коментару Владимира Џ, заправо прекобројни. Речени мањак односи се, ако сам добро разумео, на сектор финансија, те на сектор високог образовања.
Наиме, када су у питању финансије, ви кажете: „Ako se zapitamo šta kvalifikuje mladog atomskog fizičara za posao finansijskog analitičara u velikoj banci, odgovor je jednostavan – baš to što je fizičar. (…) Ko je u stanju da razume složene probleme kvantne fizike lakše će savladati i kompleksne probleme finansijskih tržišta.“ Ако добро разумем, опште мишљење је да ваше колеге економисти, за које би се по природи ствари очекивало да се баве послом финансијског аналитичара, по правилу – част изузецима попут вас, који се, како разумем, у Лондону већ деценијама успешно бавите финансијским консалтингом – тешко савладавају комплексне проблеме финансијских тржишта, за разлику од нпр. атомских физичара, па и других стручњака из неке од области тзв. STEM fields? („Opšta percepcija, svejedno da li je tačna ili ne, favorizuje matematički orijentisane i obrazovane umove.“) Стога дакле треба школовати више инжењера, математичара и научника, како би било довољно стручњака способних да савладају комплексне проблеме финансијских тржишта – индустрији, реалном сектору, судећи по коментару Владимира Џ, они и нису нешто па много потребни.
Такође, када је у питању сектор високог образовања – универзитета и института – и ту влада мањак кадрова из области STEM fields. Разлог томе јесте што се ти кадрови превасходно окрећу сектору (финансијских) услуга. („Mladi diplomci u velikom broju okreću leđa industriji, univerzitetu i institutima i orijentišu se ka sektoru usluga. Najkraći put do dobro plaćenog posla za diplomce sa snažnim matematičkim fundamentom jesu finansijske, konsultantske ili revizorske kuće.“) И то баш у моменту када бујајући раст броја студената ствара потребу за већим бројем универзитетских професора и других предавача. При томе, управо су људи високо образовани у некој од STEM fields најквалитетнији предавачи, и то такорећи у било којој области, дакле крајње еластични, „pravi džinovi znanja“, како то написа Владимир Џ у својем кометару, а ви мање-више потврдисте: „Kakvu god reformu obrazovanja Srbija bude vršila, u njenom centru bi morale biti matematika, fundamentalne nauke i inženjerstvo. Samo tako će se kreirati kvalitetna i elastična radna snaga, sposobna da pokrije široku lepezu poslova – od onih u industriji, do onih u finansijama.“
(Без имало ироније, читајући, уживајући у и дивећи се коментарима Инжењера Дејана и сам постадох склон да поверујем да у оној квалификацији „прави џинови знања“ има па баш доста истине. Понављам, говорим ово без имало ироније, бар када је Инжењер Дејан у питању – за огромну већину других мојих колега, образованих у некој од STEM fields, заиста ми је, међутим, тешко да их видим као „праве џинове знања“, изузев наравно када је у питању нека уско специјализована област којом се баве.)
Да закључим: разлог због којег је потребно школовати више инжењера, математичара и научника (поготово оних у базним наукама) јесте да би, под један, било довољно стручњака способних да савладају комплексне проблеме финансијских тржишта (за чије решавање економисти, по правилу и општем мишљењу, нису довољно способни), те, под два, како би било довољно универзитетских професора, потребних да одговоре потребама све већег броја студената. Индустрији, реалном сектору, већи број инжењера, математичара и научника није потребан, има их чак и превише (бар када су у питању машински инжењери).
Молим вас за одговор на питање да ли је мој закључан у сагласности са вашим мишљењем на ову тему, те ако није молим вас да ми укажете на евентуалне грешке у мојем закључивању и сл. Унапред се захваљујем на одговору.
Поштовани господине Катићу, од срца вам захваљујем што сте нам, од синоћ, омогућили да постављамо коментаре и на овој теми. (https://nkatic.wordpress.com/2015/02/20/obavestenje-za-posetioce-bloga-forum/#comment-10480)
Видех ових дана, наиме, како нас, поседнике само србијанских пасоша, на граници Еуропске уније избацују из аутобуса (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/593254/OVAKO-SIKANIRA-HRVATSKA-POLICIJA-Izbacili-me-jer-sam-Srpkinja) као да смо керови или свиње, бранећи ваљда тако од нас, српских барбара, светиње тисућљећне еуропске културе. Сасвим у складу – под условом да смо заиста керови, односно свиње – са јеванђеоском поруком „Nolite dare sanctum canibus neque mittatis margaritas vestras ante porcos“, илити у преводу са латинског – те lingua franca традиционалне, римокатоличке, еуропске цивилизације – на „искварену верзију хрватског“, како је српски језик ономад назвао ваш исписник из „педесет и неке“ што „на заклетву Титу спев’о је стих“ (баш као што данас његово „рачунајте на нас“, само не Титу него својим неолибералним менторима, пева данашња младост – суштински дакле ништа ново под капом небеском; више о томе на: https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/#comment-6499): „Не дајте светиње псима: нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7,6)
И видевши дакле како се бисери тисућљећне еуропске културе чувају од поседника (само) србијанских пасоша (тог крда свиња, ваљда?), претпоставих, очигледно погрешно, да може бити и ви, британски држављанин, горди Албион, не дозвољавате да се бисери света математичке памети тек тако бацају пред нас, ваше недовољно математички паметне читаоце, те да нам стога нису омогућени коментари. (https://nkatic.wordpress.com/2015/02/20/obavestenje-za-posetioce-bloga-forum/#comment-10479)
У сваком случају, извињавам вам се на мојој емотивности и њоме узрокованој погрешној процени која је довела до неспоразума и очито неумесне поредбе. И још једном вам се захваљујем што сте омогућили расправу и на овој теми.
Ово је била захвала што су коментари омогућени; конкретна питања у вези са темом овог текста поставићу у мојем наредном коментару.