Srpska ekonomska nauka kreće stranputicom kada se okreće političkoj filozofiji pokušavajući u njoj da pronađe inspiraciju i rešenja za ekonomsku katastrofu koju Srbija doživljava.
Ekonomska nauka ima previše svojih muka, previše dilema i nudi premalo rešenja da bi srpski ekonomisti sebi mogla dozvoliti luksuz gubljenja vremena u sholastičkim raspravama.
Na terenu političke filozofije nema ničeg novog, ničega što ne znamo već decenijama, ničega što baca drugačije svetlo i što danas može pomoći u koncipiranju ekonomske politike. Da se poslužim novozavetnom porukom i da je parafraziram – politička filozofija otvara široka vrata koja vode ka intelektualnom eskapizmu. Idući tim putem, daje se za pravo Tomasu Karlajlu (Thomas Carlyle) koji je ekonomiju (kako izgleda, proročki) nazvao jadnjikavom naukom (the dismal science).
Na liniji tog i takvog eskapizma je i tema najavljene rasprave koju organizuje Naučno društvo ekonomista Srbije, a koja treba da odgovori na pitanje – kako liberalna i komunitarna misao mogu pomoći izgradnji institucija i kreiranju ekonomske politike? Ovaj rad je napisan povodom te rasprave.
Rezigniranost koju će čitalac svakako uočiti u ovom tekstu, potiče upravo iz strašnog nesklada između srpske društvene stvarnosti i njenog odraza na ekonomskoj intelektualnoj sceni.
Srbija danas i sutra
U trenutku kada ovo pišem (decembar 2014. godine), Srbija se nalazi u jednoj od najvećih ekonomskih i društvenih kriza u svojoj istoriji. Suočena sa pretećim bankrotom, nemoćna da svoju ekonomiju organizuje i oporavi, Srbija je pozvala u pomoć Međunarodni monetarni fond (MMF) i sa njim će zaključiti trogodišnji stand-by sporazum iz predostrožnosti. Kako god da se sporazum tumači i racionalizuje, od osnovne činjenice se ne može pobeći – Srbija je pod punim ekonomskim starateljstvom MMF-a i prisiljena je na njegovu gorku medicinu, najgorču od kada sa MMF-om sarađuje.
Na kraju 2014. godine, a na bazi danas raspoloživih statističkih podataka, realni bruto domaći proizvod Srbije će biti za oko tri procentna poena niži nego što je bio 2008. godine. Ako se ne dogodi čudo, Srbija će tokom 2015. i 2016. godine imati negativnu, ili u najboljem slučaju nultu stopu realnog rasta BDP-a. Na bazi projekcija MMF-a, Srbija bi tek 2017. godine mogla ostvariti mali privredni rast od oko dva procenta. U tom scenariju, BDP Srbije bi se 2018. godine mogao vratiti na (realni) nivo iz 2008. godine, ako i tada.
Velika je verovatnoća, bojim se i neminovnost, da će po isteku trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om svi ključni makroekonomski parametri Srbije biti gori nego što su danas. Ovo se pre svega odnosi na nivo zaposlenosti, na visinu javnog i spoljnog duga. Ovakav zaključak sledi i iz iskustava svih onih država koje su primenile politiku na kojoj insistira MMF, a koju je Srbija upravo prihvatila.1Biće veliki uspeh ako Srbija u naredne tri godine uzmogne da izbegne finansijsku krizu i ako ne bude morala da traži reprogram spoljnog duga.
Srbija će, sva je prilika, prokockati još jednu deceniju tapkajući u mestu ili hodajući unazad. U tom svetlu bi bilo logično očekivati da se domaća ekonomska scena usijava od ozbiljnih rasprava i argumentovanih, suprotstavljenih stavova, da sve vrvi od predloga o tome kako unaprediti ekonomsku politiku, kako zaposliti ljude, kako preokrenuti trendove i promeniti vladajuću paradigmu.
Srpska ekonomska scena
Nažalost, na medijski vidljivoj strani intelektualnog spektra, a samo je on važan jer kreira javno mnjenje, stanje je redovno. Nema upotrebljivih razvojnih ideja, nema ničega što bi pomoglo da politička elita možda promeni smer i sama kreira svoju razvojnu politiku. Na mrtvom moru srpske ekonomske misli dominiraju tri grupe ekonomista koje se povremeno mešaju i preklapaju.
Prvi grupu čine rutineri i majstori opštih mesta. Oni nikada ne greše i sve što govore je tačno. Po njima, bolje je da država bude funkcionalna nego nefunkcionalna, bolje je da fokus bude na stvaranju vrednosti nego na raspodeli, bolje je da zaposlenost raste nego da pada, bolje je da se izvozi nego da se uvozi, bolje je da industrija jača nego da slabi, bolje je da se investira nego da se ne investira. Iako je sve tačno, ništa, ali baš ništa od ovih opštih mesta se ne može operacionalizovati i pretvoriti u ekonomsku politiku.
Drugu grupu ekonomista čine poklonici MMF-a, USAID-a, Svetske banke, itd., koji u ovim i sličnim institucijama vide nosioce svekolike ekonomske mudrosti. Ovi ekonomisti popunjavaju sva ključna savetnička, a često i ministarska mesta, njihov zadatak je da promovišu i sprovode politiku inostranih institucija, da govore o nužnosti i nepogrešivosti politike koja uvek i svuda insistira na maloj državi, na privatizaciji, na liberalizaciji i privlačenju stranih investicija. Stavovi ovih ekonomista su manje opšti, ali su reducirani – smanjiti javnu potrošnju i javni dug, uravnotežiti budžet, smanjiti subvencije, prodati javna preduzeća i … i dalje nema.
Treću grupu ekonomista čine ideolozi, ili možda bolje, ekonomski filozofi. Oni dominiraju univerzitetima, oblikuju javno mnjenje, promovišu (neo)liberalnu ideologiju i daju ključnu intelektualnu potporu politici kolonizacije koju sprovode već pomenute međunarodne organizacije. U javnim nastupima, ideolozi se najčešće ne bave konkretnim ekonomskim problemima „sada i ovde“; oni se bave teorijama i principima.
Za sve tri grupe ekonomista je karakteristično da potpuno ignorišu stvarnost, empiriju i ekonomsku istoriju. Ovde je reč samo o različitim pojavnim oblicima istog fenomena – o nedopustivom intelektualnom eskapizmu u banalnost, servilnost ili jalovu teoriju.
Ako su problemi domaće ekonomije vezani za nisku stopu zaposlenosti, za stagnaciju, za ekonomiju koja je na evropskom dnu, ako svi segmenti društva i države tonu pod teretom dugova (spoljnih i unutrašnjih), ako je industrija propala a sve što vredi je već sada, ili će biti u rukama stranaca, ako građani jedini izlaz vide u bekstvu iz zemlje, onda je nejasno kako će analiza ocvalih političkih teorija pomoći da se ti procesi promene. Ni na jedno od ovih pitanja politička filozofija ne daje odgovor, niti se time bavi. Time se ne bave ni liberalni, ni komunitarni, ni ini politički teoretičari. To nije domen ni političke filozofije, ni filozofije morala.
Bilo bi logično da se rešenja traže kroz analizu sopstvenih iskustava i grešaka, bilo bi mudro da se proučavaju modeli država koje su uspele da umaknu bedi i koje su nesporno uspešni modeli razvoja. Dakle, umesto na terenu pragme i empirijskih analiza, srpska ekonomska misao se vrti u krugu apstraktnih teorija i ideologije.
Akademski pedant bi s pravom mogao tvrditi da pragmatične i teorijske analize ne isključuju jedna drugu, te da su potrebna oba pristupa analizi srpske drame. Nevolja je, bar se meni tako čini, što jalovo teoretisanje odnosi ubedljivu pobedu nad empirijskim analizama, pa time više služi da se od empirije pobegne ili da se ona sakrije, no da se bude njen komplement ili idejni okvir.
Idejna sterilnost uvek traži smokvin list, ona svoju ispraznost zaodeva učenošću. U tom smislu, teren političke filozofije je neodoljivo privlačan. Za razliku od surove ekonomije gde se morate suočavati sa stvarnim problemima, gde se moraju predlagati rešenja, gde se greši i gde su greške jasno vidljive, kao što je i bezidejnost jasno vidljiva, teren političke filozofije je oaza sigurnosti. Tu vladaju logički konstrukti i valjanost teorija se ne meri egzaktno. Reputacije se grade na elokvenciji, erudiciji i polemičkom daru, a ponekad i na goloj agresivnosti koja je sama sebi svrha. Na tom terenu se nikada ne može izgubiti, jer je u prirodi filozofije da ne nudi konačna rešenja.2I one ideje koje stvarnost i iskustvo ubijaju, na terenu političke filozofije se uvek mogu oživeti i mogu trajati večno.
Idejni i pojmovni haos ili, na šta misliš kada kažeš liberalizam? Na koga misliš kada kažeš liberal?
Liberalizam je u akademskom smislu neuhvatljiv pojam, njegov smisao i značenje se menjaju i kroz vreme i kroz geografski prostor i danas ga je nemoguće precizno definisati. Ne samo da je teško definisati šta se pod liberalizmom podrazumeva u širokoj oblasti političke filozofije, već je nemoguće definisati i sadržaj liberalizma na užem, ekonomskom terenu.
Ova idejna i pojmovna konfuzija u velikoj meri obesmišljava upotrebu pojma liberalizam u ekonomskoj sferi. Pod pojmom liberalnog se mogu podvesti različiti, pa i potpuno suprotni pogledi na ekonomsku politiku.
U SAD se pod liberalima najčešće podrazumevaju intelektualci koji stoje levo od centra, koji su bliži Demokratskoj partiji i koji su pristalice države blagostanja. U Evropi se, sasvim suprotno, pod liberalima podrazumevaju intelektualci koji stoje desno od centra i koji su pristalice laissez-faire politike. Ni uvođenje kovanica poput utilitarni liberalizam, klasični liberalizam, libertarijanski liberalizam, egalitarni liberalizam, ordoliberalizam, neoliberalizam itd., ne može pomoći da se u taj idejni haos uvede bilo kakav pojmovni red.
Kako, na primer, pomiriti liberalizam Isaije Berlina (Isaiah Berlin), po kome je New Deal najkonstruktivniji kompromis između individualnih sloboda i ekonomske sigurnosti, i liberalizam Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek), koji je najveći kritičar upravo takve politiku kakvu Berlin hvali? Kada smo kod Berlina, treba pomenuti i različite koncepte slobode – nije svejedno da li se društvo uređuje na principima negativne, ili na principima pozitivne slobode.
Veća je razlika u stavovima (i posledicama po ekonomsku politiku) između liberala Džona Rolsa (John Rawls) i liberala Roberta Nozika (Robert Nozick), nego između Rolsa i komunitaraca.
Primer Hajeka govori i koliko je teško povući jasnu granicu između liberala i libertarijanaca. Da li Hajeka podvesti pod liberale, ili pod libertarijance? Svrstavanje Hajeka među libertarijance bi veoma uznemirilo Ain Rand (Ayn Rand) koja je Hajeka prezirala, nazivajući ga „čistim otrovom“. (Ona ni o Fridmanu nije mislila bolje, i samo je Mizes bio po njenom ukusu.)
Ukupnoj konfuziji svakako doprinosi i neobična simbioza i uzajamno razumevanje između liberala i konzervativaca. Bilo bi za očekivati da su ova dva tabora na suprotnim stranama intelektualnog diskursa, ali začudo, ta saradnja je porodila novo filozofsko čedo – fuzionizam.
Ili još gore, kako tumačiti netrpeljivost koju ponekad korifeji liberalizma iskazuju prema demokratiji i „tiraniji većine“? Kako objasniti afinitet koji neki liberali imaju prema diktatorima i/ili apsolutistima?
Uprkos velikim i nepomirljivim razlikama, zanimljivo je da propagatori libertarijanskih ideja žele da ostanu u korpusu liberala i zaklonjeni iza njih. Da li kroz to zajedništvo njihove ideje u opštoj gužvi postaju pitkije i prihvatljivije? Za sve radikalne ideje, a libertarijanske su van svake sumnje takve, najvažnije je da ostanu u opticaju i na debatnoj sceni, da ne budu odbačene i da čekaju svoje vreme.
U nastavku teksta ću dati samo kratki prikaz najzanimljivijih i najvažnijih liberalnih teoretičara, fokusirajući se na one njihove stavove koji imaju najviše dodira sa ekonomijom.
Džon Rols i teorija pravde
Polazna tačka u analizi modernog liberalizma bi morala biti čuvena knjiga „Teorija pravde“ Džona Rolsa. Ona ne predstavlja sintezu filozofije liberalizma, ali se na bazi odnosa prema tom delu mogu povući kakve-takve linije koje makar delimično razgraničavaju liberale, libertarijance i komunitarce. Moglo bi se reći i da su se komunitarne, kao i neke novije libertarijanske ideje izoštrile i kristalisale kroz odnos prema Rolsovom delu.
„Teorija pravde“ se pojavila 1971. godine i postala je, bar kada su u pitanju društvene nauke, jedna od najznačajnijih i najuticajnijih knjiga druge polovine dvadesetog veka. Rolsova knjiga je pokušaj da se ponudi liberalna alternativa do tada vladajućoj školi utilitarnog liberalizma.
Po utilitaristima, društveni i ekonomski sistem treba organizovati tako da on obezbeđuje najveću moguću ukupnu sreću (utility) društva. Utilitaristi smatraju da treba uzimati od bogatih i davati siromašnima, ne u ime pravde, ne zbog toga što siromašni to zaslužuju, već zato što siromašni u takvoj raspodeli dobijaju više nego što bogati gube, pa se time uvećava i ukupna sreća.
Za Rolsa je neprihvatljiva utilitarna ideja da se interesi pojedinca mogu podrediti i žrtvovati zarad maksimiziranja opšteg dobra i sreće. Nedopustivo je da čovek može postati sredstvo za ostvarivanje nekakvih opštih ciljeva i da ti ciljevi mogu stajati iznad interesa pojedinca.
U osnovi Rolsove teorije je snažna afirmacija jedinke i njenih prava, građanskih sloboda i interesa, ali sve to uz očuvanje principa socijalne pravde i jednakosti. On se zalaže za sistem širokih sloboda i jednakih šansi za sve – za jednaku pristupnost obrazovanju, radnim mestima i društvenim pozicijama. Kada se obezbede mehanizmi (procesi) koji će ispuniti te bazne principe socijalne pravde, tada su socijalne i statusne razlike koje proističu iz takvog sistema opravdane i dopuštene. Ipak, nejednakost je opravdana samo pod jednim uslovom – najugroženijim delovima društva u tako uspostavljenom sistemu mora biti bolje nego u bilo kom drugom sistemu (differece principle).
Važno je uočiti da je Rolsov fokus na pravednosti procesa a ne na pravednosti rezultata, i tu je jedna od ključnih razlika između njega i utilitarista. Otuda i Rolsovo zalaganje za proceduralnu pravdu, suprotno utilitarističkim zalaganjima za distributivnu ili alokativnu pravdu.
Kada bi postojao nekakav nulti trenutak (original position) u kome društvo i njegove institucije nastaju, trenutak u kome članovi zajednice ne znaju ništa o sebi (veil of ignorance) što bi im pomoglo da predvide i procene svoju poziciju u društvu koje nastaje, Rols veruje da bi oni verovatno izabrali sistem pravde koji on zastupa jer bi njime dobili optimalnu kombinaciju slobode i sigurnosti (tzv. maximin rule).
U ekonomskoj stvarnosti, razlike između Rolsa i utilitarista postaju još jasnije.
Stavovima utilitarnih liberala nije teško braniti veliku, intervencionističku državu blagostanja koja uvodi progresivne poreze, koja aktivno preraspodeljuje, subvencioniše i pomaže siromašne i ugrožene, pokušavajući da društvo u celini učini sretnijim. Ovakva država deluje najčešće korektivno, ex-post, smanjujući nejednakosti koje stalno nastaju.
Rolsova pristup je drugačiji. On već unapred (ex-ante) pokušava da smanji narastanje socijalnih razlika time što svima daje jednaku šansu omogućavajući ravnopravan pristup školovanju i zapošljavanju. Za razliku od države blagostanja, Rolsova vlasnička država (property-owining democracy) bi svojim mehanizmima i institucijama obezbeđivala ravnomerniju raspodelu bogatstva i kapitala. Takva država je egalitarnija od države blagostanja, ona može, ali i ne mora biti velika da bi bila socijalno pravedna. Time se, po Rolsu, smanjuje potreba za kasnijom preraspodelom, a sve kasnije nastale razlike u bogatstvu se mogu smatrati opravdanim. Uvećanje opšte sreće nije njegova tema.
Rolsovu teoriju je moguće interpretirati i drugačije – kao napuštanje liberalne pozicije i priklanjanje socijalističkoj etici (Bell 1972.). U svetlu njegovih baznih principa gde su interesi pojedinca iznad svega, Rolsu se pripisuje kontradiktornost kada preveliku pažnju pridaje zaštiti najugroženijih. Čini se da se u njegovom konceptu pravde interesi te grupe ipak stavljaju ispred interesa pojedinca. I redistributivni instinkt je kod Rolsa mnogo snažniji nego što se to čini na prvi pogled. To se možda najjasnije vidi u načinu na koji on tretira meritokratiju.
Liberalizam, bar u principu, podržava stav da svima treba obezbediti jednaku startnu poziciju. Sporno je Rolsovo viđenje jednakosti startnih pozicija – nasleđeni socijalni status je nezaslužena prednost, ali Rols i talent vidi kao nezasluženu prednost, tražeći način da to otkloni. U skladu sa takvim egalitarnim principom, društvo mora više pažnje posvećivati onima koje je priroda manje obdarila. Tu Rolsov intervencionizam ugrožava samu logiku liberalizma i nije jasno kako se taj intervencionizam miri sa idejom po kojoj pojedinac uvek stoji iznad svakog društvenog cilja.
Upravo zbog toga što se Rolsova teorija može tumačiti na različite načine, različite i suprotstavljene političke opcije u njoj uvek mogu naći nešto za sebe. Rols je van svake sumnje pristalica tržišne privrede, ali se čini da bi socijaldemokratski model možda bio najbliži njegovom konceptu države i društva.
Libertarijanski i liberalni kritičari Rolsa
Robert Nozik
Za libertarijansku kritiku Rolsove teoriju možda je najbolje poslužiti se Robertom Nozikom i njegovom najpoznatijom, gotovo kultnom knjigom „Anarhija, država i utopija“. Nozika pre svega interesuje priroda države, njene funkcije kao i opravdanost njenog postojanja. On zaključuje da je minimalna država (night-watchman state) „najveća“ država čije se postojanje može braniti.
Nozikova minimalna država treba da zaštiti građane od nasilja, krađe, prevare, da obezbeđuje sprovođenje ugovora, i slično. Sve više od toga i sve preko toga je nasilje nad građanima i narušava njihova prava.
Država ne može nikoga prisiljavati da pomaže drugima, niti sme na bilo koji način ograničavati slobodu građana. To se odnosi i na pokušaj države da građane štiti od njih samih.
Nozik odbija bilo kakvu pomisao da redistributivna, intervencionistička država može biti pravedna. Po njemu, oporezivanje rada je isto što i prinudni rad, i time pojedinac postaje sredstvo i podređuje se dobrobiti drugih.
Uzgred, po Noziku je i minimalna država delom redistributivna, jer pruža zaštitu i onima koji za tu zaštitu nisu platili – npr. policija štiti i one koji nemaju posao i ne plaćaju porez. Nozik se poigrava i sa idejom o još manjoj državi od minimalne, uvodeći pojam ultraminimalne države, ali se za nju ne zalaže.
Nozik ne priznaje postojanje bilo kakvih opštih, društvenih ili zajedničkih interesa. Postoje samo ljudi za svojim zasebnim životima i interesima, i od njih se ne može zahtevati da se žrtvuju za druge. Oni imaju samo jedan život i on pripada samo njima. (Ovu tezu o nepostojanju društva i primatu pojedinca je kasnije ponovila, gotovo doslovno, i Margaret Tačer.)
Nozik je ponudio svoju alternativnu i jednostavnu teoriju prava i pravde (entitlement theory) koja se bavi sticanjem, raspodelom i razmenom imovine i bogatstva. U Nozikovom konceptu legitimno je sve što se prisvojilo a da nije pripadalo bilo kome, i sve što se dobilo, zaradilo, nasledilo itd. kroz proces dobrovoljne razmene. Za slučaj da neko bogatstvo nije nastalo na ovim principima to bi se moralo ispraviti, mada Nozik priznaje da ne zna kako bi se to moglo uraditi.
Sva bogatstva i sve socijalne razlike nastale na Nozikovim principima su opravdane i nikakve etičke dileme ne postoje. Nebitno je da li je neko zaslužio bogatstvo i da li ga je dostojan. Istini za volju, Nozikov koncept ne isključuje ni mogućnost ni potrebu da se siromašnima pomaže, ali ta pomoć može biti samo i jedino dobrovoljni čin pojedinca.
Slično Rolsu, i za Nozika je bitan proces (princip) sticanja imovine, a ne i pravičnost njegovog ishoda. Nozikovi stavovi su jednostavni, jasni, mogu se nekom sviđati ili ne sviđati, ali za razliku od Rolsa, niko ne može biti u dilemi za kakvu državu se Nozik zalaže.
Pa ipak, uz tako radikalne teorijske stavove, teško je prihvatiti da je i sam Nozik verovao u realnost organizovanja države po njegovom receptu. Čini se da je tu više reč o filozofskim vežbama i logičkim mozgalicama, nego što je reč o racionalnom konceptu države. Uostalom, Nozik filozofiju i nije doživljavao kao nauku, već kao umetničku formu, a u filozofima je video literate koji rade sa idejama. Verujem da su mnogi, čitajući Nozikovu knjigu, stekli utisak da se Nozik odlično zabavljao dok je pisao.
Valja ukazati i da nema te parlamentarne političke partije koja bi se usudila da pred birače izađe sa Nozikovim idejama o minimalnoj državi, niti bi se iko u političkoj sferi smeo pozvati na Nozikovu etiku. To onda otvara pitanje, kako je moguće da u debatnom prostoru ostaju teorije koje niko ne želi da koristi i na koje se niko u javnom političkom životu ne bi pozvao?
Fridrih fon Hajek
Gledano iz ekonomskog ugla, Hajek je svakako najvažniji i najuticajniji liberalni mislilac. Hajek je iz ekonomije iskoračio u političku filozofiju, pokušavajući da napravi svoju sintezu ove dve discipline. Iako Hajek smatra da su razlike između njega i Rolsa više semantičke (verbalne) nego suštinske, čini se da je Hajekov pristup državi i društvu ipak bitno različit od Rolsovog.
Hajekov liberalizam je spontani poredak koji počiva na apstraktnim zakonima i u tom poretku nema prostora za socijalnu pravdu. Hajek se sa prezrenjem i gotovo gadljivo odnosi već i prema samom pojmu socijalne pravde. Socijalna pravda je za njega iluzija, semantička nepravda, prazna formula, znak nezrelog uma, kult koji teži da uništi autentična moralna osećanja. Po Hajeku, reč je o trojanskom konju totalitarizma, o manifestaciji plemenskog duha, o atavizmu i atavističkoj žudnji za zajedničkom svrhom (Hayek 1998).
Socijalna pravda je po Hajeku sinonim za distributivnu pravdu, a to podrazumeva da država ima svoju ideju o pravdi i sopstvene ciljeve koje nameće društvu. Još gore, sprovođenje principa distributivne pravde znači uništavanje tržišta i njegovih mehanizama. To je sistem preraspodele koji pokušava da nametne neku vrstu uravnilovke, da silom oduzme sredstva od uspešnih da bi ih dodelila manje uspešnim. Najtežu posledicu ovakve preraspodele Hajek vidi u tome što ona sprečava sposobne da realizuju svoj puni potencijal, budući da im se oduzimaju sredstva koja bi oni produktivno investirali. To je proces u kome svi gube, pa i siromašni. U centralističkom sistemu (centrally directed system) će siromašni dobiti manje nego što bi dobili u sistemu koji počiva na slobodnom tržištu (Hayek 1990).
Po Hajeku, bogate države možda i mogu sebi dozvoliti luksuz socijalne pravde a da pri tome ne ugroze privredni rast. On takvu politiku nikako ne vidi kao recept za siromašne države koje se moraju ubrzano adaptirati na brze globalne promene, a od brzine adaptacije zavisi njihov rast i ekonomski uspeh.
Hajek iskazuje i bojazan kako bi verovanje u socijalnu pravdu moglo navesti moderne demokratije da prihvate sistem koji će značajno smanjiti ljudske slobode. Po njemu, država blagostanja će kroz redistributivnu politiku, korak po korak, uništiti tržište, a potom će se sve više uvoditi centralno planiranje. Na kraju, sistem redistributivne pravde će završiti u totalitarizmu.
Hajekov ekonomski (liberalni) univerzum je relativno jednostavan i počiva na spontanoj mudrosti tržišta. Tržište je mehanizam preko koga se harmonizuju različiti ciljevi pojedinaca, preko koga oni stupaju u kontakt i sarađuju, i gde svako pokušava da sledi svoje interese i optimizira svoju situaciju.
U tom smislu tržište nikoga ne diskriminiše, svakome daje šansu i na kraju ga dovodi na svoje mesto. Uspeh ne zavisi samo od sposobnosti, već zavisi i od okolnosti i od sreće. Tržište nije instrument pravednosti, ali je najbolji mehanizam koji imamo. Mudrost tržišta ne može zameniti država i svaki pokušaj da se interveniše znači uplitanje u procese koje ne razumemo i čije implikacije ne možemo predvideti. Slično Rolsu, i Hajek misli da je ključ pravednosti u procesu, u mehanizmima kojima se pravednost ostvaruje, a tržište je upravo takav mehanizam.
Na užas libertarijanaca, Hajek prihvata da moderna država može i mora vršiti neke funkcije koje prevazilaze okvire klasičnog liberalizma, ili Nozikove minimalne države. Uz to, država može ostvarivati i neke socijalne funkcije, pružati minimalnu zaštitu siromašnima kroz socijalnu pomoć, može subvencionisati školovanje i sl., ali sve se to mora odvijati van tržišta i ne sme ugrožavati tržišne mehanizme. Po Hajeku, veličina države je manje važna od odabira funkcija koje će ta država na sebe preuzeti.
Hajekova uverenost u sopstvene stavove i predviđanja je toliko jaka, da ih on često prezentira aksiomatski, kao samopodrazumevajuće. U skladu sa tim, Hajek ne troši vreme na empirijske analize kojima bi svoje teze potvrdio, pa je (pre)često u velikom raskoraku sa stvarnošću i društvenim preferencijama.
Iako je Hajek veoma popularan na britanskoj desnici, ni tamo nema političke partije koja bi se usudila da se pozove npr. na njegovu kritiku britanskog zdravstvenog sistema. Nacionalna zdravstvena služba (NHS) je institucija koja svakom građaninu obezbeđuje besplatnu zdravstvenu zaštitu i Britanci su na nju izuzetno ponosni. Hajek je tvrdio da taj sistem ometa razvoj medicine, jer u takvom sistemu nema konkurencije. Hajeku bi svakako po volji bio američki zdravstveni sistem koji je mnogo skuplji od evropskih, manje je efikasan, ali u kome vlada tržišna utakmica (Hayek 2011, Hayek 1994).
Hajekovština, kao metoda ignorisanja stvarnosti, može se najbolje ilustrovati kroz njegov odnos prema socijaldemokratiji. Redistributivna socijalna država neminovno srlja u totalitarizam – uveren je Hajek. Ako je to tako, vrata pakla bi danas morala biti u Skandinaviji, mračnom prostoru totalitarnog užasa. Hajek neće priznati da je pogrešio, neće revidirati stavove, pa mu jedino preostaje da ignoriše skandinavski model, praveći se kao da on ni ne postoji. To isto slepilo za stvarnost, kada se stvarnost ne uklapa u liberalni skript, karakteristična je i za Hajekove sledbenike.
Komunitarna kritika liberalizma3
Komunitarna misao i ono što danas pod tim podrazumevamo, nastala je na kritici modernog liberalizma, ponajviše na kritici Rolsove teorije prava. Šarenilo ideja liberalne scene nije zaobišlo ni komunitarce, pa su neki od najuticajnih filozofa koji se rutinski svrstavaju u komunitarce, odbijali da tu budu svrstani (npr. Sandel, Macyntire itd.).
Komunitarna kritika Rolsa zadire u samu suštinu modernog liberalizma i dovodi u pitanje njegove osnovne postavke, što joj u filozofskom smislu daje fundamentalni značaj. Komunitarci daju jasan primat konsekvencijalizmu (teleološkoj etici) nad deontologijom. U najkraćem, komunitarci ne vide jedinku van društvenog konteksta, i ne prihvataju da individualna prava pojedinca mogu biti odvojena i nezavisna od koncepta dobra.
Komunitarci ne prihvataju koncept neutralne liberalne zajednice u kojoj nema ideje o zajedničkom dobru i zajedničkim ciljevima, i u kojoj svaki pojedinac živi u svom zasebnom etičkom prostoru u kome je sloboda osnovna ideja dobra. Prostor slobode je kod komunitaraca mnogo uži i restriktivniji nego kod liberala. Oni dopuštaju uskraćivanje onih prava koja prete da destabilizuju društvo, insistirajući na ravnoteži između reda i slobode. Posledica ovakovog razumevanja prava i etike je da država može intervenisati i koristiti svoju moć kada je to potrebno za dobrobit zajednice.
Društvo definiše jedinku, i po komunitarcima Rols greši kada zanemaruje socijalni kontekst i činjenicu da je svaki pojedinac već oblikovan i da je produkt takvog socijalnog konteksta. Rolsov nulti momenat (kako sam to prethodno pomenuo) samo je konstrukt koji u stvarnosti ne postoji. Ljudi nisu prazne ploče na kojoj teoretičari mogu ispisivati novi etički sistem.
Liberalima se zamera i da ignorišu tradiciju i njene naslage, da ignorišu specifičnosti društava, kultura i religija, pokušavajući svima da nametnu svoj jedinstven sistem vrednosti.
Komunitarci su i veliki kritičari potrošačkog, atomiziranog društva. Oni se zalažu za jačanje porodice i lokalnih zajednica, za humanije i solidarnije društvo, pa čak i za kolektivno traženje višeg smisla egzistencije. Pri tome, oni iskazuju nepoverenje kako u veliku državu, tako i u korporacije i njihovu moć.
Komunitarna misao je mnogo više orijentisana ka kritici liberala i liberalne stvarnosti, no što je po sebi nekakav zaokruženi filozofski sistem. U tom smislu, kritičari s pravom ukazuju na nekoherentnost, pa i etičku naivnost komunitaraca, kao i tendenciju da olako žrtvuju prava manjina u interesu „moralne“ većine.
Komunitarna kritika liberalizma pomalo podseća na nove marksiste (Markuzea, na primer) i na kritiku kapitalizma koja je dolazila sa te strane. U tom smislu, komunitarci su neka vrste filozofske levice.
Liberalne ideje i njihove posledice danas
U razvoju zapadne civilizacije ideje liberalizma su bile moćan agens i u tom smislu su bile najprogresivnije i najmodernije ideje svog vremena. Njihov smisao je bila pobuna protiv tiranije i apsolutizma i afirmacija građanskih sloboda i pravne države. Te ideje su dobro poslužile zapadnim zemljama da izgrade jaku državnu i ekonomsku strukturu, da postanu uspešna i uređena društva i moćne ekonomije. U tim procesima dugog trajanja građene su institucije liberalnog sistema, ali podjednako važno, oblikovala se i specifična mentalna struktura stanovništva.
Ipak, kao produkt zapadne civilizacije, ideje liberalizma ne mogu predstavljati univerzalne vrednosti, sem u najopštijem smislu. One se ne mogu uspešno nametati društvima i kulturama drugačijeg tipa, drugačijih mentalnih struktura. Pri tome, i društveni procesi su spori i ne mogu se na silu ubrzavati. Takvi pokušaji pre dovode do destrukcije društava, no do njihovog procvata na principima liberalizma. Ili da to grubo formulišem – takva društva pre liče ni na šta, nego što liče na uređene zapadne demokratije. To se nažalost odnosi i na države koje pripadaju pravoslavnim kulturama. Čini se da uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva.
Ideje liberalizma nisu superiorne ni u odnosu na druge filozofske i socijalne ideja. Nema filozofskog kantara kojim se kvalitet ideja može izmeriti, pogotovo ne van šireg socijalnog konteksta. Japansko društvo, na primer, počiva na „antiliberalnim“ idejama. Interesi jedinke su uvek podređeni interesima društvene grupe i šire zajednice, a ideja socijalne harmonije je iznad ideja individualne slobode. Pri tome, reč je o uspešnom društvu, mereno svakim racionalnim kriterijumom. Slično važi i za konfučijanske ideje i društva.
Na premisama novog liberalizma i ekonomske politike koja se vodi poslednjih 35 godina, došlo je do ogromne koncentracije bogatstva na vrhu piramide moći, do strahovitog narastanja socijalnih razlika, do potpune atomizacije i rastakanja društava. Važnu Piketijevu (Thomas Piketty) studiju „Kapital u XXI veku“ i njene zaključke više niko ne može osporavati. Problem nejednakosti nije više samo socijalni i etički problem. On je postao i prvorazredni ekonomski problem, prepreka ekonomskom napretku i izlasku iz krize4.
Paralelno sa akumulacijom bogatstva koncentriše se i ogromna politička moć koja urušava demokratiju i koja polako ovladava i pravnim sistemom potčinjavajući ga svojim interesima. Novac se direktno pretvara u politički uticaj, ne samo preko uticaja lobističkih grupa na zakonodavnu i izvršnu vlast, već i kroz odluke najviših sudskih instanci5.
Pravna sigurnost i vladavina prava, taj ključni stub liberalne države, zagarantovani su samo najmoćnijim strukturama i onima koji mogu da plate vrhunske advokate. Za ostale važe druga pravila – mogu biti ubijani kao psi, hapšeni, mučeni, a da pri tome nemaju nikakvu pravnu zaštitu. Čak i princip habeas corpus, na kome su vekovima počivali zapadni pravni sistemi, danas prestaje da važi.
Liberalizam istrajava na gotovo farsičnoj tezi o slobodnom tržištu, uprkos činjenici da su ogromni delovi tržišta monopolizovani i kartelizovani. Globalni ekonomski prostor je podređen relativno malom broju moćnih igrača koji kroz komplikovanu mrežu ukrštenog vlasništva vrlo često simuliraju tržišnu konkurenciju. Začudo, u teoriji novog liberalizma monopoli su prihvatljivi, ali uz uslov da nisu državni.
Globalni finansijski sistem i njegove institucije su maligna sila koja gospodari životima milijardi, a kome ni najjače države više ne mogu ništa.
Liberalnim ekonomistima ova stvarnost kao da je nepoznata. U njihovom intelektualnom univerzumu privredna struktura i danas izgleda isto kao u vremenu Adama Smita.
Teoretičari se mogu skrivati i bežati od stvarnosti, ali se stvarnost ne može sakriti od građana. Od individualnih sloboda, od slobodnog i nezavisnog pojedinca na kome počiva liberalna građevina, gotovo da nije ostalo ništa. Liberalizam, u njegovoj neoliberalnoj inkarnaciji, najbolje su na svojoj koži osetili građani tranzicionih država, i to je veoma bolelo. Sada na red dolaze države koje su do juče bile pojam dobrog života – Španija, Italija, Grčka, Francuska… Sve one danas prolaze kratke tečajeve i večernje škole liberalizma, ali uz sve veće otpore.
Snažan otpor neoliberalizmu je prisutan svuda, čak i u Velikoj Britaniji. Prošlo je nezapaženo da je jedan od razloga zbog koga je ogroman broj građana Škotske želeo da uđe u opasnu avanturu otcepljenja, velikim delom vezan za pokušaj odbacivanja neoliberalne ideologije. Škotska, kolevka klasičnog liberalizma, danas je po osećanju života bliža skandinavskom socijaldemokratskom modelu i ona taj model želi da zadrži.
Liberalne ideje ne daju odgovore na ekonomske probleme i socijalne bolesti novog vremena – one kriju da bolest postoji. Ogroman deo današnjih ekonomskih i socijalnih problema vezan je upravo za slepo istrajavanje na idejama liberalizma. Propovedanje liberalizma je zalaganje da se društvo okameni, hibernira i zauvek ostane upravo ovakvo, kakvo je danas. To i jeste Fukajamina poruka o kraju istorije. Liberalne ideje koje su bar dva veka bile u službi društvenog progresa i moderniteta, sada postaju najreakcionarnije ideje na globalnoj sceni.
Politička filozofija i ekonomija Srbije
Ponoviću tezu s početka teksta. Ako bismo pokušali (na bazi svega do sada napisanog) da napravimo liberalni ili komunitarni idejni okvir za ekonomsku politiku Srbije, to ne bi bilo moguće. I nije ovde reč samo o idejnom haosu i različitim pogledima na uređenje društva o čemu sam pisao; reč je o tome da se nijedna ideja iz tog haosa, ma kako važni bili mislioci koji ih predlažu, jednostavno ne može upotrebiti za kreiranje ekonomske politike i ekonomskog ambijenta.
Da bi ideje imale ekonomskog smisla, da bi bile upotrebljive, one moraju dokazati superiornost na terenu stvarnosti i moraju proći empirijski test. Naravno, niko od političkih filozofa to nije ni pokušao da uradi, jer se politički filozofi ne bave ekonomskom efikasnošću sistema, ne bave se modelima razvoja, ne bave se monetarnom politikom, dok se fiskalnom politikom bave na nivou maglovitih principa. Oni pre svega govore o svojim moralnim preferencijama i o svom sistemu vrednosti. Pa i na tom terenu, kako sam pokušao da pokažem, mnoge od njihovih ideja su u praktičnom i političkom smislu neupotrebljive.
Otuda se nameće pitanje – zašto se od svih političkih teorija i modela države i društva, Srbija tvrdoglavo fokusira samo na modele koje opsesivno nameću propagatori liberalnih ideja? Da li je moguće da neko može verovati da isti ekonomski model i ista ekonomska politika mogu biti primenjivi i u SAD i u Bugarskoj, ili i u Britaniju i u Srbiji, na primer?
Koje to sile ne dozvoljavaju da u debatni prostor uđu i druge ideje, poput socijaldemokratskih, na primer? Zašto se ne proučavaju dirižistički modeli istočne i jugoistočne Azije, ili posleratni (dirižistički) francuski model, na primer? Zašto niko ne pominje ili ne proučava razvojni model Finske, do njenog ulaska u EU? Gotovih recepata naravno nema, modeli se ne mogu tek tako prepisivati, eksperimentisati se mora, ali to se mora raditi na bazi mnogo šireg opsega ideja i iskustava od onog koji nudi liberalna misao.
Konačno, gotovo da nijedan uspešan model razvoja u poslednjih pedeset godina nije bazirao na idejama liberalizma. Kako je moguće da se tranziciona katastrofa koja je izazvana neoliberalnim receptima tako vešto skriva od očiju javnosti?6 Koje to sile nameću teze o tobožnjem baltičkom ekonomskom čudu, na primer?7 Kako je moguće da je u Srbije marginalizovana i najvažnija studija razvojnih modela koju je radila tzv. Spensova komisija za rast i razvoj?8
Da li je moguće da oni koji se zalažu za nemešanje države u privredne tokove, ne znaju da se i sama američka država, nominalni bastion liberalizma, intenzivno meša u privredne procese, da stimuliše i finansira sva važna istraživanja i da stoji iza svakog velikog tehnološkog proboja9.
Srpski liberali insistiraju na značaju kreiranja dobrog poslovnog ambijenta i na ustrojstvu pravne države. Tome se nema šta zameriti, ali to su tekovine svake civilizovane države i liberalna misao nad tim idejama nema monopol. Uostalom, paradoksalno i tragično po Srbiju, pravna država i poslovni ambijent su bili povoljniji u socijalističkoj Jugoslaviji nego što su to danas, u tranzicionoj, kapitalističkoj Srbiji.
U ekskluzivni domen liberalnih ekonomskih ideja spada uporno insistiranje na maloj državi, na niskim carinama i na otvorenom tržištu. I sve to, uz neprestano stigmatizovanje javne potrošnje, glorifikovanje fleksibilnog tržišta rada i zalaganje za niske, linearne poreze.
U takvom liberalnom univerzumu, jedino je važno da država ne interveniše, i da nikako ne pomaže domaćim preduzećima. Sve treba prepusti tržišnoj utakmici i u toj utakmici svako će zauzeti mesto koje mu pripada, ili će propasti. Problem je što se utakmica ne odvija na domaćem, zatvorenom terenu, i u međusobnom nadmetanju ravnopravnih lokalnih igrača. Srpska preduzeća su sada izložena inostranoj konkurenciji. A da se strancima ne bi naškodilo, liberali insistiraju na štetnosti carinske zaštite po privredni sistem. Kada se sa teorijskih visina aterira, privredni život izgleda drugačije nego u knjigama i u teoriji.
U realnom životu će domaće preduzeće sa ukupnim prihodom od 10 miliona evra i sa osam godina sankcija iza sebe, ući u tržišnu utakmicu sa stranom kompanijom čiji je prihod 10 milijardi evra i koje iza sebe ima nula godina sankcija. U tako „ravnopravnoj“ utakmici, liberali navijaju da pobedi bolji.
Bolji će svakako, pobediti, ali to nije dovoljno. Pobedniku se mora i dodatno pomoći, pa je važno obradovati ga niskim porezima. Tako će od ostvarene dobiti mali deo ostati u Srbiji, a veći deo kolača će se izneti iz zemlje. Dodatno, dobro je i da se dobit uveća još pre oporezivanja, pa plate moraju biti što niže. To je smisao zahteva za fleksibilnim tržištem rada. Urođenici će raditi za male plate i biti sretni što i to malo jada primaju, jer nešto je uvek veće nego ništa. Razume se, i javna potrošnja mora biti niska jer to omogućava da porezi i doprinosi na rad budu niski, a profiti visoki.
Ovde se liberalni krug konzistentno zatvorio, ali u čiju korist?
Posledica, verovatno i cilj novog liberalizma je slab i nezaštićeni pojedinac, ostavljen na milost i nemilost moćnim korporacijama. Da bi se taj cilj sa sigurnošću ostvario, bitno je onemogućiti ili makar otežati bilo kakav vid kolektivnog udruživanja, ukinuti i minimalnu sigurnost radnog mesta, i oparati mrežu socijalne zaštite koja je tkana poslednjih stotinak godina i čiji je garant bila država.
Kada su države u pitanju, posledica, verovatno i cilj novog liberalizma su slabe i nerazvijene države, zauvek hibernirane u stanju nemoći, čijom privredom upravljaju moćne korporacije.
Ako ovo može zaličiti na kolonijalizam, to je zato što je o kolonijalizmu i reč. Insistiranje na razvojnom modelu koji bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma koji je nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane.
Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove, i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju. I najporaznije od svega – danas se kolonizuju i države koje nikada nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države.
Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja – iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.
————————————————-
Literatura:
Bell, Daniel (1972), On Meritocracy and Equality, Public Interest Autumn
Berlin, Isaiah (2002), Liberty, Oxford University Press
Burns, Jennifer (2009), Goddess of the Market, Oxford University Press
Caney, Simon (1992), Liberalism and Communitarianism: a Misconceived Debate, Political Studies 40
Hayek, F. A. (1967), Studies in Philosophy, Politics, Economics,Rutledge
Hayek, F. A. (1990), New Studies in Philosophy Politics, Economics and the History of Ideas, Rutledge
Hayek, F. A. (1998), Law, Legislation and Liberty, Rutledge
Hayek, F. A. (1994), Hayek on Hayek, Rutledge
Hayek, F. A. (2011), The Constitution of Liberty, The Univeristy of Chicago Press
Mazzucato, Mariana (2013), The Entrepreneurial State, Anthem Press
Mulhall, Stephen & Swift, Adam (1996), Liberals and Communitarians, Blackwell Publishing
Nozick, Robert (1999), Anarchy, State, and Utopia, Blackwell Publishers Ltd
Piketty, Thomas (2014), Capital in the Twenty-first Century, Belknap Press
Rawls, John (1971), A Theory of Justice, The Belknap Press of Harvard University Press
Sandel, Michael (1983), Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge Univeristy Press
Sandel, Michael (2012), What Money Can’t Buy, Penguin Books Ltd
Thorsen, Dag Einar and Amund Lie. (2007), What is Neoliberalism?, Department of Political Science, University of Oslo
—————————————————————————————————————————————————————————————————–
1 O iskustvima vezanim za programe fiskalne konsolidacije pisao sam u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/.
2 O karakteristikama srpske debatne scene sam pisao u tekstu https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/.
3 Kako bih izbegao da tekst dodatno opterećujem ogromnim brojem fusnota, ovde ću komunitarne ideje izložiti bez pozivanja na autore. U pregledu literature su navedeni izvori koje sam koristio za kompiliranje ovog dela teksta.
4 Videti tekst “Nejednakost i ekonomski rast, ili i plavuše su shvatile” https://nkatic.wordpress.com/2014/10/30/nejednakost-i-ekonomski-rast-ili-i-plavue-su-shvatile/
5 Npr. presuda američkog Vrhovnog suda u čuvenom slučaju Citizens United v. Federal Election Commission.
7 Videti tekst https://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.
8 Izveštaj Spensove komisije je na ovoj adresi http://siteresources.worldbank.org/EXTPREMNET/Resources/489960-1338997241035/Growth_Commission_Final_Report.pdf
Nebojša Katić - Iz drugog ugla 
Evo jednog realističnog izveštaja o EU, iz pera Boška Mijatovića i Slobodana Samardžića, u kome ima dobrih razloga protiv nekontrolisane ambicije naše vlasti da nas po svaku cenu učlani u tu organizaciju. Izveštaj je iz dva dela:
http://stepskisoko.com/%D0%B1%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B-%D0%B8/
http://stepskisoko.com/%D0%B1%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-2/
Za Makija – Zaboravih – kao ljuti liberal, Hazlit je bio protiv minimalne cene rada. To je malo nejasno iz Vašeg komentara. Hvala na komentaru.
Za Makija – Minimalna cena rada je bila pre svega instrument socijalne politike. Velika recesija je otvorila pitanje stagnantne tražnje, pa je podizanje minimalne cene rada i oblik jačanja tražnje. Dakle, podizanje minimalne cene rada ima dvostruki i kumulativni efekat. Hvala na komentaru.
Nebojsa, Henry Hazlitt pise da podizanje minimalne cene rada predstavlja podizanje praga da najslabiji clanovi drustva uopste dobiju sansu da udju na trziste rada i da drustvo uopste ima bilo kakve koristi od ljudi koji su privremeno ili stalno u toj socijalnoj grupi. Sa druge strane, Milorad Ilic predlaze podizanje minimalne cene rada zbog potrebe jacanja agregatne traznje a sto ce se finansirati kombinacijom labave monetarne politie i jacom, degresivnom carinskom zastitom za robu siroke potrosnje. Meni su oba stava logicna ali su ideoloski nekako suprotstavljena. Koji je vas stav o funkciji minimalne cene rada i kako bi Vi pomirili Ilica i Hazlitt-a? Hvala
Za naše neprijatelje na zapadu je mnogo bolje da naši građani i preduzeća drže svoje devize u njihovim bankama, i tako ojačavaju njihovu likvidnost, nego da njihove centralne banke moraju da doštampavaju još lažnog novca. Što više mi upumpamo njima, to bolje za njih.
Prema mojim saznanjima, ruski tajkuni su već iz zapadnih banaka povukli 360 milijardi dolara, verovatno na Putinov podsticaj. Mada, taj im podsticaj nije ni trebao, dovoljno je bilo da vide kako su prošli na Kipru pa da i sami shvate gde su im sredstva bezbednija. Taj gubitak sad treba nekako nadoknaditi. Na sreću zapadnjaka još ima onih koji bi da se integrišu.
За Милана – Србија је у Писму о намерама ММФ-у потврдила своје опредељење да иде ка потпуној либерализацији капиталних токова, а то укључује и слободу грађана да своје штедне депозите могу држати у иностранству. То је сулудо опредељење, поготово за мале државе, поготово за државе које нису део еврозоне и нису под кишобраном ЕЦБ-а. И за чланице еврозоне је то крајње рискантно, како је пример Грчке управо показао. У Писму о намерама је, бар за мене, то било највеће непријатно изненађење. Хвала на коментару.
За Милана – Добро је што се нашима “не жури“, јер сумњам да ће та одлука сада донети ишта добро Србији. Мада, нисам сигуран да ли је то уопште добра идеја, икада. То ме подсећа на сличну ситуацију са руским капиталом, негде пред распад СССР-а. Као што је већини коментатора познато, многи тајкуни су свој капитал изнели из Русије и тако избегли порез баш током те “либерализације капитала“. Оно мало привреде што је остало угушило се услед растућих обавеза земље, јер је славина која је напаја (порези) пресушила.
Верујем да и нас чека слична судбина, то је бар оно што нам спремају. Постаћемо (мислим на читав регион) башта из које ће свако моћи да извуче што му треба, и однесе то одавде некажњено. Балканско поље за испашу. Не чуди ме што НБС учествује у свему томе, ипак су они само једна од филијала ФЕД-а у свету.
Ово је врх:
“Prema rečima profeora Ekonomskog fakulteta, Milojka Arsića, ovo je dobra mera jer se za građane povećava mogućnost izbora, preduzećima smanjuju troškovi poslovanja, dok se bankama koje posluju u Srbiji povećava konkurencija kako u pogledu kamata i provizija tako i pogledu sigurnosti depozita. Kako navodi, liberalizacija ne bi trebalo da pogodi domaće banke jer one uglavnom uspešno posluju na međunarodnom tržištu. Kapitalna liberalizacija omogućava jednostavan i jeftin odliv domaćeg kapitala u inostranstvo pa je zato važno da se u zemlji trajno uspostavi dobar makroekonomski ambijent.“.
Наравно, увек се нађе један “економиста“ који ће оправдати одлуку и рећи како је то добра ствар за слободу избора, демократију, конкуренцију и тржиште. Успут избегавајући суштину, опасност за земљу, а зашто не и принципе економије? Да не спомињем наивност, то се некако подразумева да имамо изразито наивне економисте. Да су којим случајем класа у игри улога, најбоља вештина би им била игноранција. Последња реченица је тек бисер. Господин и не крије да нам је макроекономски амбијент никакав, али ипак прижељкује одлив капитала.
Не сумњам да ћете од господина Катића добити нешто конкретнији одговор. Ја сам узео слободу да Вам одговорим сагледавајући ширу слику.
Поздрав.
Поштовани г. Катићу,
Да ли би могли да прокоментаришете вест да се Србија обавезала у споразуму са ММФ-ом да омогући отварање девизних рачуна грађанима
у иностранству, и последице по макроекономску стабилност.
http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/210715/210715-vest8.html
Хвала
Prodaja Telekoma će za posledicu imati otpuštanje radnika Telekoma. Ali ova „racionalizacija“ neće dati za posledicu snižavanje cena usluga – strani kupac će želeti što brže da vrati uloženi novac pa će cene za potrošače takođe da porastu. Šteta će biti dvostruka, a korist nikakva. Štaviše, novcem od prodaje će da se finasira otpuštanje radnika iz javnog sektora, odnosno isplata otpremnina. To je trostruka šteta. Prodajom javnog dobra će da se finasira dalja destrukcija privrede. To će opet dalje da proizvodi „circulus viciosus“ kroz smanjenu potrošnju i punjenje budžeta.
Zaista šokira zluradost naše političke i intelektualne elite.
Za Nemirnog – Stav gospodina Madžara je na liniji njegovog baznog pristupa po kome postoje ekonomske istine koje su toliko očigledne da se ni ne moraju empirijski dokazivati.
Što se tiče ekonomista koji se zalažu za prodaju Telekoma kako bi se tim novcem vratili dugovi, on je na liniji modernog razumevanja dužničkih kriza koji je jasno vidljiv i na primeru Grčke. Dakle, uvek je kriv dužnik, ne i poverilac. Kada se zadužite kako bi kupili „đinđuve“, dug ćete vraćati prodajom nacionalnih dobara. Pristup je svakako veoma, veoma moderan. Hvala na komentaru.
Gospodine Katiću, jedan krajnje zanimljiv tekst povodom očekivane prodaje “Telekoma“:
http://www.nspm.rs/hronika/ljubomir-madzar-telekom-treba-prodati-najbolje-da-drzava-ima-sto-manje-imovine-u-svom-vlasnistvu.html
Naime, ovde se gospodin Ljubomir Madžar zalaže za prodaju Telekoma, ali takođe priznaje da građani neće imati nikakve koristi od toga. Njegov jedini argument je ideološki: što manja i slabija država, to bolje po društvo. Nijedan jedini ekonomski argument, nikakva empirijski potkovana činjenica nije izneta. Jedina promena koju gospodin Madžar vidi je promena vlasnika.
Naravno, mnoge negativne posledice po državu su zanmarene, namerno ili u dubokom ideološkom shvatanju (da ne upotrebim neku grubu reč). Te posledice su do detalja objašnjene u nekim od ranijih tekstova na NSPM, pa se ja neću truditi da ih nabrajam. Evo jednog od njih:
http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/slucaj-telekom-ili-postoji-li-ista-u-srbiji-sto-nije-za-prodaju.html
Meni takođe nije jasan stav “ekonomista“ koji kažu da se novac od prodaje “uloži“ u refinansiranje skupih dugova ili u finansiranje infrastrukture. Paradoksalno, Srbija prodaje već postojeću, utemeljenu infrastrukturu da bi finansirala neku novu, daleko neizvesniju. Da novac ode u infrastrukturu mogu da razumem, ali da se dugovi otplaćuju realnom imovinom mi liči na rabotu umnobolnika. Davati nešto stvarno da bi otplatio virtuelni dug (harač). Feudalizam? Ili robovlasništvo? Take your pick.
Pozdrav.
За инг. Дејана – Најнестабилнија валута је вероватно долар, али како се ради о референтној валути, чини се да долар стоји, док сви други расту или падају. Када је реч о кретањима јена и франка, постоји крупна разлика. Зна се да Јапан не жели да јен буде јак, јер је политика потцењивања курса један од инструмената јапанске економске политике. Да би јен био слаб, потребно је и да каматне стопе буду континуирано ниске.
Са франком је другачија ситуација. Франак је у правилу јак, јер се традиционално сматра да се у кризама франак понаша као злато и може послужити као сигурно уточиште. При томе, и швајцарска економија је изванредна, веома здрава и то додатно помаже франку. Камате на франак нису никада високе, јер нема потребе да се франак брани високим каматама.
Ове две валуте се због ниских камата и релативне предвидивости користе за шпекулативна задуживања која у финансијама зовемо carry trade. Узгред, то су веома опасне шпекулације не само за мале државе попут Србије или Мађарске, већ су опасне и по глобалну стабилност система. Хвала на коментару.
За господина Катића – Пре него што Вам поставим једно питање, надовезао бих се на свој и Ваш стари коментар:
https://nkatic.wordpress.com/2013/10/10/u-velikoj-zurbi-na-putu-za-nigde/#comment-4453
https://nkatic.wordpress.com/2013/10/10/u-velikoj-zurbi-na-putu-za-nigde/#comment-4450, уз напомену да сам тада употребио погрешан термин „трезорска валута“.
Каткад чујемо критике на рачун наивности грађана који су се задужили у „швајцарцима“, а то су (поприлично) чинили и домаћи теоретичари економске струке.
Можда (под Линуксом) у оквиру мог старог коментара не видите видео прозор, зато ево линка (youtube.com/watch?v=mSGPFqYhdDY) где професор Зец помиње своје колеге које су се задужиле у швајцарским францима; верујем да је веродостојно сведочио у периоду 40:45-41:44. Истина, мислим да његово логицирање око франка није било до краја исправно.
Долазим до директног питања: Да ли су јапански јен и швајцарски франак две убедљиво најнестабилније резервне валуте, односно да ли је и током друге половине 20. века постојао такав тренд, да не кажем правило?
Унапред хвала.
П.С.
Мени је занимљиво било то што се део грађана Мађарске (формално) задужио у јенима. Претпостављам да су банкари уз добар маркетинг успели да убеде грађане да се (формално) задуже у јапанској валути, јер су камате ниже.
Za hrabro srce – Prvo bih se vratio na Vaše ranija pitanja u vezi sa kursevima. Danas je švajcarska centralna banka odlučila da više ne brani kurs franka prema evru na nivou od oko 1.2 franka za evro. Došlo je do ludovanja kursa i u jednom trenutku je evro koštao čak nešto manje od 0.9 franaka, da bi se na kraju stabilizovao na oko 1.02 franka za evro. Ovo je najveći kursni šok bar u poslednjih pet godina i svi smo bili zatečeni. Moja očekivanja da će kurs evra i franka nastaviti da bude stabilan, bila su pogrešna.
Što se Vašeg pitanja u vezi sa kupovinom akcija tiče, uzrok rasta akcija je ponajviše vezan za niske kamatne stope. Kada su kamatne stope oko nule, tada se na depozite ne dobija ništa, dok je zarada na obveznicama jako niska. Novac se usmerava na tržište akcija, a ponegde i na tržište nekretnina. Velika tražnja za akcijama podiže njihovu cenu iznad nivoa koji bi se mogao pravdati samo poslovnim rezultatima kompanija. U vremenima finansijskih kriza, tržište akcije najbrže pada. U periodima visoke inflacije bolje je imati akcije nego novac, ili obveznice. Naravno, sve ovo važi na nivou opštih principa. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katicu,
u nekom od prethodnih Vasih komentara ako sam dobro razumeo, naveli ste da bogatiji ljudi na zapadu najvise ulazu u akcije. Zasto, kada se zna da su berzanski indexi naduvani? Sta se desava sa trzistima akcija u vreme velikih finansijskih kriza i vreme hiperinflacije? Sta se desava u takvim uslovima poslovanja sa vrednostima akcija kompanija koje stvarno imaju veliki kapital i dobro rade, npr.NIS kod nas ?
Hvala unapred
За Сладимира – Нисам знао да постоји заједница са мојим именом, нити знам ко је то отворио. Што се мог профила тиче, врло сам сретан ако сам коначно успео да га склоним. Кајем се што сам отварао профил. Хвала на информацији и коментару.
Г.Катићу
на фејсбуку,постоји страница -Заједница, која носи ваше име.Да ли ви управљате њоме?Управо сам је „лајковао“.Има зачуђујуће мало пратилаца.Ако је ваша,да порадимо сви на томе.Ваш профил нисам успео да пронађем.
Željezarom usrećismo amerikance i smederevce.
Raduje me kako im vešto ultimativno izdiktirasmo uslove pod kojima mogu da rade.
Nema otpuštanja
Najmanje deset godina da se bave tom delatnošću.
Problem Smedereva rešen časkom.
Na ovoj novogodišnjoj čaroliji i Broz bi nam zavideo.
Ali me interesuje, kako uvek kad je zort u igri ti `zli´ ameri?
Ja odgovor ne znam, ali nekad davno moj pokojni đed Milutin onako prost čovek bez struje, televizije, elektronsko informativnih skalamerija, i ostalih umnih `pomagala´ovko besediše.
Unuče moje: “ Tebi tvoj đed da reče jednu riječ. Koga je molti nije ga ljutiti!“
Da li se đed Milutin prevrće u grobu ne znam, ali zanam da ja ništa ne znam!
Doduše, mnogo je pozvanih , malo izabranih.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/neoliberalizam_i_zablude.46.html?news_id=295521
Hakerisanje i pravljenje očigledne štete je samo egzibicija.
Ono što je ozbiljno je – špijuniranje. Da bi mi bili „bezbedni“.
За песимисту – Мој профил је хакован и неко га засипа порнографским линковима. Покушао са да се „скинем“ са Фејсбука, али безуспешно. Надам се да хаковање нема неку непријатнију позадину. Хвала на коментару.
Поштовани господине Катићу,
да ли профил на Фејсбуку припада заиста Вама, или је неко злоупотребио Ваше име и презиме?
Za Dušana – Ako bi Srbija krenula drugačijim putem, verujem da bi se efekti videli dovoljno brzo. U početku su pomaci uvek skromniji, ali za Srbiju je ključno da se promeni trend beznađa i da se vrati nada koja nije samo retorička.
Moji predlozi služe da podstaknu debatu i pokažu da se može i drugačije razmišljati u odnosu na vladajuću paradigmu. Da li će neko to poslušati je van moje kontrole. Do promene neće doći mojim angažovanjem. Do promene može doći tek kada i najveći deo javnosti i najveći deo političke elite spozna da je Srbija u čorsokaku i da na tom putu ni za političku ni za ekonomsku elitu nema sreće. Da li će do otrežnjenja doći pre nego žaba bude skuvana, veliko je pitanje. Hvala na poverenju i komentaru.
Srecna Nova godina, g. Katicu.
Imam par pitanja za Vas.
Ja sam u principu mlad covek, imam svega 32 godine i dvoje dece. Jako puno razmisljam o situaciji u nasoj zemlji. Zelim da napomenem da zivim u gradu Nisu, koji po svim ekonomskim parametrima, znatno zaostaje za Beogradom, Vojvodinom, [pa i Kragujevcom.
Uopste nisam optimista, kada je u pitanju buducnost nase dece u ovoj zemlji. Narocito sam pesimista kada vidim da i to malo intelektualnog kapaciteta kojeg imamo, ne umemo da iskoristimo. Tu zaista mislim na Vas, pre svega.
Ono sto me interesuje je sledece. Kada bi se recimo prihvatio model koji ste opisali u vasim tekstovima, o finansiranju izgradnje infrastrukture iz primarne emisije, koliko bi vremena trebalo da se to odrazi na rast BDPa, koje bi to stope rasta bile i koliko bi vremena proslo, da efekte pocnu da osecaju svi gradjani ove zemlje?
Ono sto mene plasi je sledece. Vi ste verovatno svesni da ono sto predlazete, ne odgovara ni mocnim ljudima iz sveta, a ni mocnim ljudima iz Srbije. To je protiv liberalizma, a liberalizam itekako odgovara trenutno najmocnijim akterima na svetskoj ekonomskoj sceni. Da li bi Srbija, cak i da se odluci za taj put, mogla da se izbori sa tim izazovima.
Vidimo kako prolazi Rusija, za koju ste rekli da je nepripremljena, kako bi prosla jedna Srbija?
Ako yaista mislite da bi mogli da se izborimo sa svim tim, onda Vas iskreno molim da se aktivnije ukljucite u politicki zivot, jer Srbija Vas treba, Kad kazem Srbija, mislim na gradjane, ne na institucije. Velika vecina bi Vas podrzala, u to sam siguran.
Hvala,
Za hrabro srce – Kao što verovatno znate, ne dajem na blogu prognoze o kretanju valuta, pa ću Vam reći pomalo pitijski – još ima prostora za rast dolara, a verujem da će odnos evra i franka ostati stabilan. Ovo su samo moja nagađanja i ništa više, a na nagađanja se ne treba oslanjati. Kada su valutna kretanja u pitanju, uvek je reč samo o nagađanjima. Prekomplikovano je da objašnjavam zašto je to tako.
Što se dinara tiče, do „oporavka“ ili usporavanja pada može doći samo novim zaduživanjem Srbije. Mislim da je pre pitanje koliko će dinar padati u ovoj godini, a ne koliko će se oporaviti. Hvala na komentaru.
Postovani gospodine Katicu,
u nekim od Vasih odgovora prethodnih meseci ste napisali da ce dolar da raste,
sto se i dogadja. Da li mislite da USD ima jos prostora za rast i do kada bi to po Vasem misljenju moglo da traje ? Sta mislite o paritetu EUR/CHF u narednom periodu? Vise puta ste pisali da nas u Srbiji treba najvise da brine kurs dinara, da li mislite da postoje sanse da se dinar na prolece malo oporavi?
Hvala unapred
Gospodine Katiću,
u sinoćnjem OKO magazinu je novogodišnju poslanici srpskom narodu uputio premijer Vučić.
To mi ne bi privuklo veliku pažnju da voditelj ne pomenu ovaj Vaš blog u kontekstu intervjua, navodeći da on često čita Vaše članke, našta premijer sugestivno auditorijumu potvrdi, da i on prati Vaš blog sa tvrdnjom da Vam je indirektno ponudio mesto u vladi i da će to u narednom periodu to jasnije ponuditi.
Ovo ne bih komentarisao da ja sam, kao slobodni naivčina nisam uradio davno kada je to zaista imalo daleko lakšu, blagovremeniju i izvesniju smislenost !
Ali ja nisam javna ličnost, već običan subjekt sa pravom glasa koji uvak promaši cilj.
U svemu tome biće interesantno da li ćete ovu ponudu odbiti!?
Sretan Vam Božić i Nova godina i da ih provedete u miru i spokojstvu.
@ Andrej,
U poslednjih 150 godina koje pominjete Srbija je imala koliko regionalnih ratova? bila su i dva svetska rata koja su se na sve nas odrazila.
Na Balkanskim prostorima NIJE bio duzi period mira i blagostanja sem
perioda 1950-1991; Mislim da je u tom vremenu drustvo postiglo odredjeni ekonomski i socijalni napredak; Zelim da kazem da prostor Srbije pa i veceg dela bivse JU nije imao dovoljno mirnog vremena za razvoj.
Mnogi na Balkanu nose oziljke velikih ratova, raseljavanja, uvek medju izbeglicama bilo da su 41e ili 92e ili 95e ima ljudi koji su u nezavidnoj situaciji.
Koliko kosta to sto je Srbija zemlja sa najvecim brojem izbeglica sada?
To su veliki socijalni problemi, isto kao i preko 30 hiljada dece koja su dnevno gladna …da ne idem dalje; to su neka pitanja koja brinu nas „dezurne“.
Volela bih da mogu da procitam studiju o tome koliko sme stete pretrpeli u ratovima samo o 1900-e do danas, to je 114 godina. Mislim da do sada nismo
skupili te podatke a to je deo nase ekonomske istorije. Ratna razaranja na nasim prostorima kroz dvadeseti vek. KOliko vredi ljudski zivot? Za porodicu ako ode hranitelj pre vremena — to je ogroman gubitak, neko Vam spali imovinu, krov nad glavom; ne mozete da se oporavite narednih 20-30 godina.
KOliko ste izgubili licno? a koliko materjalno?
Drugi deo izazova je kakvu cete voditi makro ekonomsku politiku u uslovima kada ste veoma mali, prokazeni i kada imate vrlo mali prostor delovanja.
Mislim da ne moze bez ekonomskog patriotizma (sta to znaci? pa zastita ekonomskih interesa zemlje i otvaranje bolje placenih radnih mesta, kupovina domacih proizvoda, niz mera …), sve nedostaje na nasim prostorima vec dosta dugo. Jeste potrebne su strane investicije, ali ako hocete da Srbija postoji za nekih 20 ili 30 godina mora mnogo vise od toga.
uzmite samo tekstilnu industriju o kojoj sam pisala na ovom blogu; NIkom nije jasno gde je nestala industrija koja je krajem osamdesetih donosila oko milijardu dolara i davala kakva takva radna mesta ..cija tekstilna roba se danas kupuje u Srbiji?
Sada kada dobijate kredite od nekih zemalja, oni traze da rade njihova preduzeca i njihovi zaposleni zar ne? da li je to ekonomski patriotizam?
Zato je valjalo prouciti iskustva uspesnijih zemalja sto mislim da se ne cini.
Rasejanje se uzima zdravo za gotovo, oni ce uvek poslati nekih 3-4 milijarde svojim porodicama, na sta se racuna u nedogled. Naravno da je neposteno prema rasejanju. Plitka politika.
Nisam clan pol. stranaka, niti sam nacionalista sigurno nisam od takvih kao sto su Vucic, Nikolic i slicni. A opet sam svedok da u razvijenim zemljama ima mnogo nacionalizma, ekonomski patriotizam se podrazumeva.
Sto se tice srpskog drustva, ako se radi najbolje sto se moze uz zastitu interesa gradjana vreme od sad za deset godina nece biti protraceno; nece biti mnogo bolje, ali svako se uvek bolje oseca kada zna da je pokusao sta je mogao i nije bio vodjen samo licnim interesima. Ali kada pocne masovna kradja, ako imate zemlu u kojoj oni najblizi vlasti na primer Miskovic i Beko, sebi odrede da zbog vrlo bliskih veza sa mocnicima mogu da sebi prisvoje
deo privrede u rasprodaji, da uzimaju velike provizije u privatizaciji, kupis jeftino i prodajes skupo (C market ili Luka Bgd) i preko svojih brojnih firmi registrovanih napolju isisavaju kapital; kada to prolazi ..onda imate stanje koje je ovakvo kakvo jeste.
Onda ste blizu bankrota i onda dodje Vujovic da tehnokratski uredi budzet;
Verujem da je radio najbolje sto je mogao, samo je pitanje koje su ciljeve postavili pred njega;
Sto se tice pritisaka na glasace, to je vec dugo tako ..mozda, ali nije nista ucinjeno da NE bude tako; Zasto? Srbija je suvise mala, ne biraju se sredstva za borbu za vlast, zato prolaze ne najbolji ili najmudriji nego najbezobzirniji, samo sto oni nikad ne mogu biti deo resenja.
Svaki Amerikanac, svaki Rimljanin (Vizantinac)…
U tome je fora – all inclusive, i ne moraju svi imati istog boga. Ali – svi moraju da plaćaju porez.
Otomanska imperija je pukla, baš zato što su porez morali da plaćaju samo oni koji nisu muslimani, pa se to pretvorilo u totalni haos i otimačinu. Tako smo mi pelcovani.
Ipak, ima nešto dobro što je ostalo od Titove Jugoslavije – gomila sposobnih i pametnih ljudi, koji su otišli u prekomorske kolonije i ostvarili se. Slobodni od plemenske politike i lokalnih siledžija mafijaša. To je trag koji treba da slede mladi koji imaju mozga.
@Andrej
Vaše reči:
„Sto se ekonomskog patriotizma tice ja bih prvo voleo da vidim sta pod istim podrazumevate pre nego nesto komentarisem.“
Ja pod ekonomskim patriotizmom podrazumevam, kupovinu domaćih proizvoda.Znači, hranu, odeću, obući i sve ono što zadovoljava osnovne uslove kvaliteta.
Evropa svoju poljoprivredu štiti subvencijama mi to nemamo pa je zbog toga uvozna hrana jeftinja od naše, a pitanje jeli kvalitetnija.
Znači za odrađene proizvode carine.Suzbiti uvoznički lobi.
Drugo kinesku robu kontrolisati i uvesti u redovni PDV-e.
I još mnogo toga regulisati i zaštititi što šteti i protekcionistički ometa one delove privrede koji ne mogu opstati zbog nelojalne konkurencije.
@mp
Nema potrebe za konfliktnim pristupom. Vas stav je jasan i legitiman i na njega imate puno pravo. Kao i ja na svoj. Vas me je post naveo na glasno razmisljanje koje sam eto propustio kroz tastaturu.
Ono sto sam zeleo da kazem je da se matrica ponasanja i u politici i u privredi i u drustvu ovde veoma malo promenila u 150 godina od Turaka sto mi ne daje nade da ce se ovde bilo sta korenito promeniti u nekoj skorijoj buducnosti. To sto je nekima bilo bolje pod kraljem, nekima pod Titom je nevazno u ovom trenutku. Na vlasti su se izredjali manje-vise svi registrovani i ne vidim da se iko proslavio i ostavio nekakav trag. Ne vidim ni da neko zastupa neke nove ideje, da dobro razmislja pa makar i nemao podrsku plebsa.
Otuda i moj komentar – ako za 150 godina nismo uspeli da se organizujemo u demokratsko drustvo, da izgradimo nacionalnu drzavu (sto smatram da je pogresno), zbog cega mislimo da cemo to uspeti u narednih 10ak godina?
Desavanja u Mionici, Lucanima, Majdanpeku, Vrbasu pre toga, su samo paradigma stanja koje traje vec jako dugo. Uzgred, zvanje telefonom i ‘podsecanje’ da se izadje na glasanje je uvela DS jos 2008.e mislim. Pravo pitanje je zbog cega je toliko bitno postalo osvojiti vlast u svakoj opstini. Zbog cega je opet prekrsen zakon i na listi su opet glasali za AV a ne za lokalca koji ce postati predsednik tih opstina? Sto se ekonomskog patriotizma tice ja bih prvo voleo da vidim sta pod istim podrazumevate pre nego nesto komentarisem. Takodje, kada kazem gradjansko drustvo vazno je napraviti razliku izmedju pojma „svaki Amerikanac“ kada to kaze Obama (sto je all-inclusive izraz za sve drzavljane USA), ili „svaki Srbin“ kada to kaze Nikolic (sto iskljucuje znacajan deo nasih drzavljana/sugradjana koji su pripadnici manjina).
Nažalost, mnogi veterani su „mandžurijski kandidati“ (odličan film).
Nisu dedovi-ratnici pobednici Velikog rata, nego političari-trafikanti.
Siledžije nisu samo u Mionici, nego svuda oko nas.
Pričam ti priču u gluvoj sobi,
@ Andrej
Da li neko od nas „dezurnih“ zabrinutih za drzavu naciju i slicno Vas zamara je irelevantno. Mi „dezurni“ imamo pravo na misljenje i licni stav.
Cinjenica je da su nasi dedovi izasli kao pobednici iz Velikog rata i neki su izasli pobednici iz drugog rata uz odluke velikih sila.
Verovatno niste doziveli na svu srecu, da Vam gori sva imovina i ubijaju se Vasi najblizi pa NE znate taj osecaj, mnogi ljudi su to doziveli. To je bila realnost na Balkanu u poslednjih 100 godina i naravno duze. Zato je solidarnost na nasim prostorima uvek bila vazna.
Pa pokazite mi te zemlje koje imaju gradjansko drustvo a da nemaju ekonomski patriotizam, ako znate neku ozbiljnu drzavu, molim Vas kazite mi,
ja ne znam ni jednu koja je ozbiljna, uspesna a da je bez ekonomskog patriotizma i brige za svoj narod.
Sto se tice boraca iz Prve proleterske i slicno …pitajte koje privilegije imaju ratni veterani u bilo kojoj evropskoj zemlji. U SAD ratni veterani imaju niz olaksica kod zaposljavanja, napredovanja imaju povoljnije kredite.
Nekima u SAD je najbolja referenca koju imaju za neko vaznije mesto u uglednim preduzecima to da su sluzili u marincima, a uspeh u politici je vrlo ogranicen ako niste sluzili u vojsci i tamo bili zapazeni ili odlikovani.
S druge strane, vise ljudi mi je reklo da kada su zbog godina ostali bez posla (zamenili ih sa mladjima) ili ugasili radna mesta, i nisu mogli da nadju drugi, partija im je pomogla.
Sto se tice partijskog zaposljavanja u Srbiji, meni ovo sadasnje zaposljavanje lici na fasizam u Italiji tridesetih. Radno mesto uz deo od plate za partiju i glasanje naravno; To je cista zloupotreba drzavnih resursa za potrebe partije koja je eto sada na vlasti. Cist fasizam.
Zalosno je gledati kada u mala mesta kao sto je Mionica i Lucani dolazi neke siledzije (kao ne zna se ko su) da prisiljavaju, ako treba i pesnicama uticu na glasace i slicno. LJudi se zovu nedeljama u napred da se pita za koga ce da glasaju –dosadjivanje, zastrasivanje, ako treba. Sramno.
Nije baš Vizantija, al’ je isto:
„Otišao je tiho jedan od poslednjih velikih modernista u ovdašnjoj kulturi, predani učesnik i kritički svedok čitave istorije socijalističke Jugoslavije, ličnost koja je obeležila upravo onaj period (od početaka pedesetih do početaka osamdedsetih), koji je doneo društveni i kulturni napredak koji se, danas je to svima jasno, ne može uporediti ni sa jednim istorijskim periodom pre ili kasnije.“
(Uporediti sa Grčkom u Perikleovo vreme!)
Postoje dva veoma simptomatična podatka u bogatoj biografiji ovog modernističkog slikara, umetničkog teoretičara, po obrazovanju pravnika, a po javnom delovanju inicijatora i prvog direktora beogradskog Muzeja savremene umetnosti.
Prvi podatak je taj da Protić nikada nije bio član Komunističke partije, iako je zauzimao simbolički visoko mesto u kulturnoj politici SFRJ. Kao zaposlen u ministarstvu kulture pedesetih, zatim kao direktor Moderne galerije, a potom i MSU sve do početka osamdesetih, Protić je bio jedan od centralnih promotera, interpetatora i aktera modernističke i progresivističke koncepcije umetnosti, one njene uloge koju najbolje sažima Protićev kredo da “umetničko delo treba da uveća umetničku slobodu i samosvesnost kao antropološku nužnost, kao ono što je nužno za stvaranje novog svetonazora postrevolucionarnog pokoljenja.”
/društveni i kulturni napredak povezan sa činjenicom da Protić nikada nije bio član Komunističke partije,/
Današnji kritizeri prošlih vremena ili svojom površnošću ili političkom propagandom ove dve komplementarne činjenice prenebregavaju ili negiraju kao nemogućnost u “ totalitarizma“. Tako da u većuni slučajeva sadašnjost dobija pogrešnu sliku o prošlosti.
SFRJ a u njoj i Srbija kao i svi ostali narodi, narodi si imali izuzetno podlogu za sopstveni napredak i identitet. Ta nam se šansa više neće ukazati. Barem uskoro. Plitkoću političko istorijske nebrige inteligencije svi, ama baš svi, će mo skupo platiti!
Nema veze sa ekonomijom, ali vredi pročitati:
http://pescanik.net/miodrag-protic-poslednji-modernista/
Bavljenje romantičarskim nacionalno-religijskim nebulozama, je najkraći put do večnih lovišta.
Inače, znam za hrišćansko-muslimansko-jevrejski model.
Sličan je važio u svakoj imperiji. Sve po zakonu…
Fini momci koji jedu sa zlatnim kašikama i varvari seljaci.
A „najveća vrednost Vizantije je bio bog“.
Mnogo smešan film.
Uvek je lepše s kulturom.
@mp
Ja bih otisao jos korak dalje. Zbog cega mislimo da su svi narodi u stanju da se organizuju u uspesnu drzavu? Pogotovo u demokratsko uredjeno drustvo? Sa diktaturom tu jos nesto i uspeva.. Ja sam, licno, vec veoma umoran od slusanja reci ‘kriza’ do kad mi secanje doseze. Umoran sam i od dezurnih zabrinutih za srpstvo i naciju. Kada je moderan svet odavno zasao u gradjansko drustvo, mi se i dalje vrtimo oko toga kako da napravimo nacionalnu drzavu.
Takodje, ne mogu da vidim i izdvojim svetao period u razvoju drzave Srbije od Berlinskog kongresa do danas. Pomenuo sam nedavno bankarski sektor koji za svojih 150 godina belezi opasno slicne cikluse – osnivanje, davanje zajmova bez kolaterala lokalnim gazdama, zelenasenje, propadanje… Od te matrice odstupa predratna hipotekarna/posleratna Invest banka i danas ove banke u rukama stranih fransiza. AIK, Union, Metals – sve isto kao i pre 150 godina. Politicka elita? Pa Pasic je prvi svog sina poslao u Evropu za vreme Velikog rata. Neki razvojni program? Od par velikasa u doba Milosa, preko nekoliko industrijalaca/trgovaca u vreme izmedju dva rata, do danasnjih tajkuna. Jugoslavija je tu nesto prekinula formirajuci svoju klasu partijskih upravitelja. (Sa bloga g. Karagace gde sam izbacio nevazne delove – „Prva proleterska udarna brigada je… U njenim redovima borilo se više od 22.000 ljudi … Dala je više od 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja.“) 3000 rukovodilaca cije su kvalifikacije bile da su iz Prve proleterske…. Onda se pitamo odakle partijsko zaposljavanje i zasto je to tesko prekinuti….
Zaista ne vidim kako su to nasi dedovi bili drugaciji… Mozda smo im zaboravili lose stvari pa sa setom posmatramo ono pozitivno… Ne vidim energije za neke nove patriotske eksperimente, niti mogu da naslutim ideju koja bi okupila i motivisala ljude za neke nove svesne, dobrovoljne zrtve radi bolje buducnosti…
@ Ivan K.
Meni je poznata istorija na nasim prostorima, niko nije rekao da je zivot na Balkanu ikada ikome bio lak, bilo je uvek teze nego na mnogim drugim mestima. Jednim delom za to mozemo da krivimo spoljni uticaj, ali ima
dosta i nase krivice.
Ali period od 1990 na ovamo je veoma indikativan jer ga obelezava ekonomsko propadanje, masovno iseljavanje ljudi, sto je vrlo opasno za naciju.
Ako Srbija treba da ima ikakvu buducnost za narednih 100 godina, onda se
propadanje mora zaustaviti.
Cesto smo zagledani u nasu slavnu proslost, ali je nismo stvorili mi koji zivimo u sadasnjem vremenu; To je bio doprinos nasih predaka i nasih oceva koji su bili mnogo bolji i odgovorniji ljudi od nas;
Svet ima nove izazove, verujem da su ti izazovi jednako veliki kao izazovi pre 200 godina, ili 100 godina, drugaciji su, ali jednako veliki. U ovom sadasnjem vremenu srpske elite bilo da se nalaze u Srbiji, ili u Moskvi, Londonu, Parizu nisu sasvim prepoznale te izazove, nisu umele da na izazove odgovore ili nisu elite. Dedovina NIKAD ne moze biti na prodaju ljudima koji su iole ozbiljni i misle na dugi rok.
U ekonomiji nam treba mnogo vise ekonomskog patriotizma i socijalne odgovornosti. Mozda nekom izlgeda logicno da se smanjuju plate i penzije jer eto zemlja je pred bankrotstvom, nema novca i slicno. Ali to samo ukazuje na ekonomsku nemoc i lose strategije. Na zalost gospodin Vujovic i njegov tim su verovatno dobri administrativci, ali malo je strateskog umeca i socijalne odgovornosti. Vujovic bi socijalnu odgovornost da prebaci na druge. On bi da skuplja novac od donatora za one starije ljude koji nemaju za lekove, ni za lekare (??!) …mnogi koji se ekonomijom bave u Srbiji, busaju u prsa u svoje veliko znanje bi da im ekonomske probleme resava neko drugi ili da prebace na najugrozenije. To je besmisleno, kukavicki i bedno.
Sve sto imam da kazem da srpsko ekonomsko znanje NEMA resenja za sopstvene nevolje.
Kada nasi ekonomisti citiraju druge ekonomske teoreticare, treba da se zapitaju koliko su njihova iskustva i saznanja primenjiva na Balkanu; Za
sada nemamo model koji je uspesan za Balkan (u svetskim razmerama ot je mali prostor koji gubi na znacaju, pravno NEuredjena periferija, mracna krcma na kraju sela …) e sad kako je urediti da bi buduce generacije imale kakvu takvu buducnost, ostaje otvoreno pitanje. Moze da se uredi, ali jedna deo vrhuske to nece jer onda oni gube, oni koji imaju malo boje se da ne izgube i to malo zarad mnogih koji nemaju nista.
За Бојана – Када сам помињао менталне структуре у вези са грубим наметањем либерализма, више сам мислио на политичку сферу.
Логика исламског банкарства почива на подели ризика банке и клијента, и некој врсти поделе профита из успешно кредитираног посла. Хришћани су вековима слично размишљали и рефлекс такве логике имате у Млетачком трговцу. Не познајем довољно византијски модел да бих се усудио да се на њега позивам. Занимљиво је како су западни историчари успели да маргинализују и оцрне империју која је трајала миленијум.
Документарац оца Тихона је занимљива, и верујем тачна прича о пропасти Византије, и још боља парабола о пропасти Русије током „либералних“ деведесетих. Иако на много нижем нивоу, то је и прича о „либералној“ Србији Хвала на коментару.
Г. Катићу, у овом тексту, као и у неким другим текстовима и коментарима, поменули сте појмове попут православља, православне културе, или менталне структуре. Били сте веома уздржани код њиховог навођења, као да су на маргини поменути – али ипак нисте жељели да их пропустите.
Да ли постоји економски модел који одговара православним културама или матрици, већ примјењен у пракси, да даје прихватљиве резултате? Да ли се ради о конзистентном, оригиналном моделу, или прије о синтези других модела?
Као аналогију узимам нпр појам који се често помиње – исламско банкарство. Постоји ли нешто као банкарство, економија, развој, финансирање.. што би на сличан начин посједовало некакву православну културолошку и вриједносну црту и било примјенљиво у данашњем времену? Да ли у том контексту постоји нешто из нпр. византијске традиције што би се могло користити као узор или полазни модел?
Како у том смислу видите економски модел и узроке-објашњења пропасти Византије, како их је у истоименом документарцу описао архимандрит Тихон?
Pre Drugog rata nije bilo „moralnih poremećaja“. Sve je bilo savršeno.
Možda bi najveće otkriće bilo, da narod ne može da ima istorijsko pamćenje, jer se bori da preživi iz dana u dan. Vlastela ima vremena da razmišlja i pamti lekcije istorije. Mogla bi i da brine o narodu. Ali lakše je rasprodati dedovinu.
Bela koka snagu daje…
@ mp Bojim se da je Srbija vec 20 godina ozbiljno bolesna i dehumanizovana zemlja, sto je gore od iznudjenog budzeta 2015.
То је свакако чест утисак многих од нас. Лично, када се суочим са бизарном, аномалном друштвеном појавом помислим да је то као када кроз микроскоп посматраш тек неколико ћелија ткива које разара нека болест. Та помисао на шири контекст је доста драгоцена за душевно здравље.
И, уз сво поштовање за квалитете друштва пре 1990, патологија сеже дуже од 20 година у прошлости.
Будимо срећни што је можемо упознавати кроз записе као што је овај:
Dejan Medaković: Sva ova zbivanja primao sam teško i bolno. I danas pamtim sav užas mojih prvih posleratnih otkrića, a posebno one moralne poremećaje koji su, kao neka duboka tektonska pomeranja, doveli i do nezaustavljive nacionalne nizbrdice. Svakako da je moje najteže otkriće koje sam poneo iz Muzeja bilo da smo kao narod pristali da zatremo svoje istorijsko pamćenje i da smo čvrsto rešeni da iskopamo i vlastiti grob. ( – Ефемерис 2)
Ovde urođenici pričaju najmanje četiri jezika – srpski, hrvatski, crnogorski, bošnjački itd. Imaju pouzdane bogove i svi tripuju da su nešto drugo, samo ne ono što stvarno jesu.
Zato su jako srećni i bogati.
Pridruzujem se misljenju da je srpski budzet iznudjen od stranih poverilaca. U prethodnim godinama je budzet jednim delom sluzio za kupovanje politicke moci, stranke na vlasti koristile su novac iz budzeta za svoje potrebe, za usmeravanje u one oblasti i onim grupama koje bi im produzile i prosirile politicki uticaj –to je bio jedini kriterijum; Znaci kriminal, tracenje novca bez odgovornosti.
Verovatno je to slucaj i sada, ali u promenjenom obliku. Ovo je jedna od brojnih zloupotreba budzeta, ali niko za sada NE odgovara, niti se ovaj koncept kritikuje.
Takodje, nije mi sasvim jasno cemu sluzi fiskalni savet u ovakvoj organizaciji vlade.
Ima mnogo primera pojedinaca u vladi koji imaju zarade preko 200 hiljada dinara a takodje sede na upravnim odborima i tu primaju od 300 hiljada din na vise svaki mesec. Da li ce oni snositi posledice stednje?
Na zalost Srbija je zemlja iz koje radno sposobno stanovnistvo bezi, a ostaju penzioneri kao zatocenici losih vlastodrzaca i samovolje stranih upravitelja Srbijom. Oni se vide kao balast sto je kriminalno; Valjda svi ti domaci
„usrecitelji“ treba Srbiju da ucine zemljom u kojoj ce radno sposobni, kvalitetni ljudi moci da ostanu da rade, jer ako se ovako nastavi, na kraju nece imati ko da uplacuje u penzioni fond; Sve vise verujem da domaci „usrecitelji“ bi
da smanje na bilo kakav nacin broj penzionera, a da Srbija ostane za one koji su njima bliski; Sto je koncept na nivou zlocina; Bojim se da je Srbija vec 20 godina ozbiljno bolesna i dehumanizovana zemlja, sto je gore od iznudjenog budzeta 2015.
Potpuno je suludo traziti stednju od ugrozenih socijalnih grupa koji trpe posledice dvo decenijske neuspesne ekonomske politike, a oni su najvise zahvaceni merama stednje.
(mala digresija) U svojoj biografiji Vujovic pise da govori srpski i hrvatski jezik; (dva odvojena jezika ?/) tesko mi je da verujem da ministar govori kajkavski ili cakavaski i da je njegovo znanje hrvatskog, sta god to znacilo) vazno za njegov kredibilitet.
Čuda su moguća jedino u bajkama, ali ovde bar nije dosadno:
http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/522447/ILEGALNE-NOCNE-TRKE-AUTOMOBILA-Po-Novom-Beogradu-jure-150-na-sat-VIDEO
Gospodine Katicu,
Slazem se da je to velik posao bez konkretnih posledica i potpuno razumem vas stav. Iskreno, ni ja se ne bih u to upustao cak i da znam kako se prave budzeti. Vise sam se poneo debatom oko budzeta, jer mi se cini blesavo napadati budzet amandmanima kada isti samo odslikava ekonomsku politiku vlade. Ma sta ja mislio o vladi, ministar finansija mi ne deluje kao covek koji nije strucan za to sto radi. Problem nije u dokumentu koji je on napravio, vec u ciljevima vlade koje je on kroz budzet predstavio.
Veci efekat bi imao alternativni budzet sa drugacijim ekonomskim ciljevima pa bi onda debata bila usmerena na celokupnu sliku, a ne na to da li je za neka putovanja odvojeno 15 ili 14 miliona.
Hvala vam i svako dobro u 2015.oj!
За господина Катића – Тешко да има наде да ће у догледно време успешан модел бити пуштен у оптицај „одозго“. Једино видим могућност да се промена макроекономске политике изнуди „ударима с бока“. Истина, то је само моја жеља.
Другим речима, домаћа привреда треба довољно да нарасте да може да утиче на владу и НБС. Ту се отвара проблем – како да домаћа привреда нарасте када је готово „потопљена“ кредитима? А странци, што се каже, овде држе банк.
Да не говоримо о сијасет структурних поремећаја у економији Србије.
Иако помало делује фаталистички, морало би да се деси неко чудо да испливамо. Не знам колико би драматичан раст камата на задуживање „помогао“ да се токови свести промене и скрати (актуелно) продужено очекивање грађана од „реформи“ по моделу „лошије данас за боље сутра“.
П.С.
Када сам написао „домаћа“, нисам мислио на оне привреднике чија је база на оф-шор дестинацијама, а представљају се да су српски привредници.
За инг. Дејана – Када је домаћа економска сцена у питању, чини се да спадам у прилично непопуларне ликове. Узгред, управо сам добио један текст у коме економиста старије генерације оштро критикује мене и моје ставове. Ако добијем дозволу, објавићу ту критику на свом блогу.
Добри микроекономисти не могу пуно помоћи Србији. Они ће, ако су квалитетни, помоћи да страни инвеститори у Србији добро зараде, али то неће донети оне користи на које Ви, претпостављам, мислите. Од доброг рада иностраних компанија и Србија има неке користи, али то није развојни модел који ће битно променити ситуацију у Србији.
Када су домаћа предузећа у питању, ни најдаровитији микроекономиста не може битно смањити каматне стопе, не може обезбедити битно бољу наплату потраживања, нити може помоћи да послови не оду странцима нпр.. Превише је системских проблема који сужавају простор за добре економске занатлије.
Хвала на коментару.
За господина Катића – Овог пута бих се задржао само на одељку Српска економска сцена, који бих „окружио“ контекстом Ваших коментара на блогу и чланака:
https://nkatic.wordpress.com/2007/10/16/lagano-umiranje-drustvene-kritike/
https://nkatic.wordpress.com/2011/03/30/izdaja-intelektualaca/
https://nkatic.wordpress.com/2013/10/23/trijumf-dirigovanog-jednoumlja-tekst-pisan-za-beogradski-fond-za-politicku-izuzetnost/.
Тешко је сакрити Вашу дугогодишњу и јаку потребу да „продрмате“ домаће економско „племе“ које „сном мртвијем спава“ – да ли због „мириса зелених новчаница“ (прим. И.Д.), незнања или изостанка храбрости.
Искрено, не верујем да ће било ко из три водеће групе домаћих економиста, које сте разврстали у есеју, прихватити изазов. Од њих можете очекивати увреде или, у најбољем, равнодушност. Александар Стевановић Вас је својевремено прогласио једним од „опаснијих ликова“, „господином Ђуричином на квадрат“ и да би било јако добро да се „упецате“ и „уђете у неку дебату“ итд. Проф. Дана Поповић избегава да улази у полемику – дозволите да спекулишем – незгодно би било да је неко подсећа на њене заблуде (2008-2009) како је нпр. приватни део дуга спољног дуга Србије „врло здрав“ итд.
http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/11/katic-opet-siri-zablude.html (коментар 18/11/11 14:33)
https://nkatic.wordpress.com/2014/10/30/nejednakost-i-ekonomski-rast-ili-i-plavue-su-shvatile/#comment-8243
Ваш труд може подстаћи маргиналну групу домаћих економиста да промоли главе, понуди проактивна решења и интегрише се у кругове који одлучују. Ту долазимо до „лестви протекционизма“, које ће предано измицати они који су попели на тачке где се „удара печат“. Нико нема намеру да се одрекне синекура без борбе.
Да ли, по Вашем суду и из ове перспективе, једина (могућа) нада Србије лежи у квалитетним микроекономистима?
Унапред хвала на коментару.
Za Andreja – Nisam siguran da bih se upustio u analizu budžeta na način koji predlažete. To je ogroman posao za mali rezultat. Prilično sam siguran da je budžet rađen po direktnim željama MMF-a, da je fokusiran pre svega na servisiranje dugova i da je smanjivanje javne potrošnje imalo za cilj da napravi prostor za otplatu kamata. U okviru ukupne ekonomske politike kakva se u Srbiji vodi, to je verovatno bilo jedino moguće, pa je u tom smislu reč o „zadatom budžetu“. Pitanje je može li ekonomska politika biti drugačija, da bi i budžet bio drugačiji?
Uzgred, pre nego što pogledam budžet za 2015. godinu, voleo bih da vidim izvršenje budžeta za 2014. godinu. Voleo bih i da vidim zvanične prognoze privrednog rasta i planiranu visinu javnog duga u odnosu na BDP za 2015. godinu. Bilo bi korisno imati podatke i o deviznim potrebama budžeta, itd. itd..
Hvala na komentaru.
Sjajan text, odlicna rasprava. Mantra libertarijanaca je makar okrnjena a nadam se da ce i ovdasnji promoteri ideje cls, dosta, i drugi, procitati vas doprinos.
Profesor Sandel drži na Harvardu ciklus predavanja o pravednosti (Justice). Možda bi nekima s bloga bilo zanimljivo pogledati enko od tih predavanja. ovo, konkretno, posvećeno ej Rolsu.
http://www.justiceharvard.org/2011/02/episode-08/#watch
Sve za zdravlje. Extra:
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2014&mm=12&dd=24&nav_id=940219
Gospodine Katicu,
Ne znam da li imate takvih interesovanja, ali bih voleo, a verujem i jos gostiju na vasem blogu, da napravite svoje vidjenje predlozenog budzeta Srbije za 2015.u godinu. To je malo operativniji tekst u odnosu na ove na koje smo navikli, ali bismo mogli da vidimo na sta da obracamo paznju i gde se razlikuju ideje i politike i vlasti i ekonomskih strucnjaka. Bilo bi jos interesantnije kada biste na primer naveli i sta biste vi uradili drugacije da ste u prilici da pravite budzet.
Naravno, razumecu potpuno ako nemate vremena ili zelje da tako nesto radite.
Hvala!
Za Krleta – Kada je reč o spoljnom dugu, postoje dva pokazatelja. Jedan je bruto spoljni dug (to su podaci na koje se Vi pozivate), a drugo je neto spoljni dug. Kod obračuna neto spoljnog duga, od bruto duga se oduzimaju potraživanja koja države imaju prema inostranstvu. Kada se to uzme u obzir, Norveška, Švedska, Belgija, Nemačka, Luksemburg, čak i Irska itd. imaju „negativan“ dug, odnosno, njihova potraživanja prema svetu su veća od njihovih obaveza. Ove analize dugovanja su dosta složene i moraju se raditi od zemlje do zemlje. Npr. Slovenija može uzeti kredite u inostranstvu i za taj novac kupiti preduzeće u Srbiji. U prvom koraku je Slovenija povećala svoj bruto dug, ali je u drugom koraku povećala i svoja potraživanja. Problem je što se kredit mora otplaćivati po ugovoru bez obzira na uspeh investicije, ali prinos od investicija može npr. biti negativan (gubici) itd. itd. Zbog problema cash flow-a država može otići dođavola, iako na papiru potražujete više nego što dugujete. To se dogodilo Irskoj. (Na mikro nivou, to je slučaj sa preinvestiranim kompanijama.)
Kada je Skandinavija u pitanju, njihovi potencijalni problemi su vezani za vrlo visoku zaduženost građana. Uzgred, Skandinavija je npr. početkom 90-tih imala ozbiljnu bankarsku (hipotekarnu) krizu.
Kineski sistem je u mnogim segmentima veoma liberalan, čak „rizično“ liberalan i može dovesti do velikih socijalnih lomova. Na drugoj, važnijoj strani, sistemom se upravlja veoma planski , veoma dirižistički. Državna strategija je jasna, i sve što se u Srbiji videlo poslednjih dana, jasna je manifestacija tog dirižizma.
Nigde nisam napisao da je Hajek najveći liberal. Napisao sam da je Hajek najuticajniji liberal. To je velika razlika.
Što se austrijskog koncepta novca tiče, ne bih gubio vreme na teorije koje su van vremena, prostora i stvarnosti.
Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Cesto hvalite ekonomski sistem skandinavskih zemalja, medjutim spoljni dug Norveske je 141% GDP-iako je prebogata naftom, Danske 180%GDP, Finske 155% GDP; sto znaci da i one svoj visok zivotni standard odrzavaju zaduzivanjem; pa kad ih vec hvalite treba i to spomenuti.
U vasem ranijem tekstu pod nazivom Kineski valutni sindrom napisali ste:
“ Promenu ekonomske politike kinesko rukovodstvo je najavilo još krajem 2004. godine. Privredna ekspanzija bi se dominantno stimulisala jačanjem domaće tražnje, a ne kao do tada – samo izvozom. U tom konceptu, stanovništvo i država bi trebalo više da troše – za kineske proizvođače svejedno je da li njihovu robu kupuju Kinezi ili Amerikanci. Politika stimulisanja rasta domaće potrošnje čini se logičnom i popularnom merom jer podrazumeva i rast životnog standarda. U takvom scenariju, juan bi mogao da revalvira, a da to ne ugrozi privredni rast.
Kineze, međutim, nije lako naterati da troše – delom zato što azijski narodi imaju drugačije potrošačke navike, a delom i zato što je kineski socijalizam neobičan. Kineska država je štedljiva i voli da troši na investicije, ali ne i na građane. Preko 50 procenata troškova zdravstvene zaštite Kinezi pokrivaju sami. Školovanje dece, čak i osnovno obrazovanje, delom finansiraju roditelji. Samo manjina polaže pravo na državne penzije, koje su uz to i izuzetno niske. Zbog svega ovoga Kinezi su prinuđeni da rade ono što im ionako ide od ruke – da štede: oni u proseku stavljaju četvrtinu svojih prihoda na stranu. Socijalizam nije razmazio Kineze.“
Po ovom poslednjem pasusu cini mi se da bi Hajek a i mnogi liberali rekli da je danasnja Kina jedna od najliberalnijih zemalja- nema besplatnog zdravstva,skolstva,gotovo da i nema drzavnih penzija, visoka stopa stednje; slazete li se sa ovom konstatacijpm.
Vi ste u ovom tekstu rekli da je Hajek nejveci liberal, medjutim mnogi se ne bi slozili sa vama i rekli bi da je to njegov mentor Ludvig fon Mizes za koga mnogi kazu da je sampion liberalizma.
Takodje ste u ranijim tekstovima cesto postavljali komentatorima pitanje zasto nijedna drzava nije primenila principe austrijske skole u praksi. Po meni se cini da je razlog veoma jednostavan- jedan od osnovnih principa te skole je stabilan novac odn. oni su zestoki protivnici frakcionog bankarstva, traze ukidanje centralnih banaka i da niko nema pravo monopala nad novcem, sto znaci nema stampanja para bez pokrica, radi se samo sa pravim novcem. Koja bi danas zemlja pristala na tako nesto( pre svega SAD i ostale mocne zemlje.
Pozdrav!
Hvala, hvala, konačno osećam da mi je mozak provetren.
@spinoza
Priličmo dobra analiza ključnog problema.
Prevođenje ideja u praksu, i prihvatanje rizika u ostvarenju projekata.
Više nema lakih rešenja. To je tačno, ali mora se stvarati ambijent za aktivizaciju ideja i novca koji može pokrenuti učmalu mikroprivredu kod malih i srednjih preduzeća, na bazi lokalnih resursa kojima Srbija koliko taliko raspolaže. Energetski potencijali, rudna nalazišta, poljoprivredni resursi, sve u okviru održivog razvoja koji uključuje i oblasti srbije kojima preti totalno teritorijalno odumiranje, a raspolažu ipak nekim prirodnim vrednostima koje treba aktivirati.
Zaključak:
Ko ne pokuša nema šansu za uapeh.
Ključni problem je javna rasprava.
U pričanju i mudrovanju nam nema ravnih!
A u delanju?
Pozdrav,
Треба ли Tiger Woods плаћати порез? У академску расправу између Nozicka и Rawlsa, уплео се некако и Tiger Woods, јер је он као изузетно обдарени голф играч, који милионима људи широм света причињава велико задовољство, у ситуацији да свој рад продаје по веома високој цени. Расправа се наиме водила око тога, дали је (по Rawlsu) неправедно да људи само захваљујући срећи коју су имали приликом личне обдарености или друштвеног положаја, имају различита имовинска стања. Тржиште се не бави начином на који се одређене способности стичу већ награђује оне који користе ове своје способности да задовоље потребе оних који свој новац желе да потроше. Колики је удео нашег уложеног труда или личног избора чиме ћемо се бавити у вредновању на тржишту? Треба ли се држава у том вредновању уплитати и кориговати неминовну неједнакост? За разлику од Rawlsa, Nozick је сматрао да Tiger Woods не треба да плаћа ни порез. Учинило ми се непримереним овакво становиште, чак и да је изречено само у показне сврхе.
Компликовано експертско знање зна да уплаши. Не само због мистификације која се ради намерно не би ли се све важне одлуке доносиле у такозваним експертским круговима на нетранспарентан начин а да они притом никоме не полажу рачуне, већ и због чињенице да разобличава карактер и моралну вертикалу научника и експерта. Академско знање се не бави реалним светом али се чини да и није заинтересовано да се бави реалним светом и на тој индолентности ваља стално замерати.
С друге стране, наука је неопходна. Стручност је пресудна. Али колико је иста стављена у служби општег добра? Јер знање може постати опсолентно ако не издржи тест праксе, ако из знања не прерасте у сазнање, јер резултати не долазе од знања већ од разумевања. Наука даје само ориентацију у решавању проблема али није скуп лего коцки које ћемо слагати и преслагати на различите начине, већ ваља прећи на “изумљивање новог концепта“, пониклог на овом тлу и на овим ветрометинама. Притом могу бити од помоћи све теорије, треба неговати плуралистички приступ где ниједна терорија није супериорна над другом али решење за проблем нећемо наћи у готовом обрасцу који ћемо само пресадити на овом тлу. И тај процес “индивидуализације теоретских решења“ јесте процес “покушај – грешка“, све до финог подешавања, као што је уосталом и свако решавање проблема.
На жалост, наша интелектуална сцена је све научне тезе претворила у протезе. Растргнути у снажној политичкој поларизацији, пажњом усмереном на проблем а не на решења јер је тако лакше, наши интелектуалци имају потребу да имају готова правила под којима ће супсумирати своја размишљања, да се сакрију иза тих унапред прихваћених или наметнутих (либералних, неолибералних и сл.) концепта, јер их то ослобађа од одговорности за донете одлуке или за изречене ставове. Постаје непримерена та готово опсесивна аналогија у упоређивању неупоредивих концепта и временски и просторно, у смислу – потсећа ли ово парче кризе на неко из прошлих времена или из неких далеких простора. Заглављени у својој немоћи, наши интелектуалци престају да буду интелектуалци пре свега због недостатка храбрости да се одмакну из својих академских фотеља и спусте на земљу. Код нас је процес претварања научника и интелектуалца стао. Одједном је свима лепше да се сакрију у своје лабораторије. Заборавило се на основне постулате – шта то чини интелектуалца интелектуалцем – заборавило се на критички однос према власти, на дужност просвећивања свог народа, на обавезу да забораве приватно док служе јавном, на обавезу да дужност ставе изнад права, да поделе муку са народом својим, “да му срце буде у разуму, а разум у срцу“. Сећам се поделе типова интелектуалаца Владете Јеротића: Јалов бунтовник, Користан опомињач, Конформиста, Дворска луда…али се бојим, да је за наше услове понудио преширок спектар, јер је наша интелектуална сцена безлична и неиздиференцирана у тој мери. Коначно, ако би се и огласили, дали би неко држао до њиховог мишљења? Моћницима никада није у интересу да мењају стање, моћнима је у свим државама добро.
Bene vixit qui bene latuit – Добро је поживео ко се добро склонио – каже Овидије и можда тиме поручио интелектуалцима да је мудро ћутати, али се бојим да је цена превелика, јер наш успех је прави само ако је на ползу свих, ако је и другима на корист. Јер је лепше да око себе виђамо срећнија лица. И ред је да учинимо нешто за њихову срећу оним што знамо и умемо.
p.s. Господину Катићу хвала на исцрпном прегледу али и на изложеном ставу којим одражава све прерогативе интелектуалца.
Za lepred – Ne bih se kladio ni na Sirizu, ni na Podemos, jer sile koje su protiv njih su mnogo moćnije. I Španiju i Grčku je lako destabilizovati i lako je uneti haos kroz aktiviranje desničarskih militantnih organizacija. Sve smo to videli u Evropi 30-tih godina prošlog veka, pa ponovo početkom 80-tih, i ta tehnologija je dobro poznata. Ne sumnjam da će se ti mehanizmi aktivirati ako bude potrebno. Te partije bi možda mogle računati na uspeh samo ako bi mogle da osvoje 50+% glasova, ali se bojim da je to, bar za sada, nemoguće. Hvala na komentaru.
Prava tema u pravo vreme. Puno vam hvala na ovom sadržajnom, a ipak pitkom i čitljivom preseku kroz različite ideologije i filozofije koje su iznedrile društvo u kojem živimo. Pitala sam se da li je moguće biti levičar i liberal 🙂 . U kontekstu ovih silovitih ekonomskih i političkih kretanja (koje smatram naknadnim potresima nakon globalnog sunovrata) recite mi vaše mišljenje o Siriziju i Podemosu , da li mislite da će oni usloviti nove pravce u formulisanju ne samo političke misli, već i ekonomskih teorija i praksi ?
@ Ivan K.
Cela istorija je kontinuitet. A gospodin Mintzberg tumači reč ‘anarhija’ pogrešno kao i mnogi:
„There’s a word for change without continuity: anarchy.“
Anarhija znači – društvo bez hijerarhije. Kada bi ljudi bili normalni, mogli bi da žive bez nje, kontinuirano. Ali nisu.
Bogovi su im bacili klikere, pa se ovi igraju s njima. Da li treba da bude liberalno ili manje liberalno? Da li je u redu pljačkati druge ili ne?…
Za Moldvina – Skup organizuje Naučno društvo ekonomista Srbije (gospodin Madžar) i trebalo bi da bude održan u martu 2015. godine. Hvala na komentaru.
@Инжењер Дејан
Zaista je interesantno procitati clanak gospodina Gligorova i uporediti ga sa pisanjem gospodina Katica. Cini mi se da ideoloske predrasude autora imaju mnogo uticaja na samu analizu Hayek-ovih pisanja i prihvatanja/kritike njegovih ideja.
Gospodine Katicu za koji skup ste pisali ovaj clanak?
Hvala
Када сам пре неколико недеља прочитао Катићев коментар да ће његов следећи текст бити о економским аспектима Хајека, Нозика, и тако даље, рекао сам себи – ,занесењаштво’. Смишљао сам у глави реплику том чланку, где бих рекао како су те теорије суштински небитне. Кад оно, Катић је овде рекао управо оно што сам мислио.
na 17/12/2014 at 12:03 Nebojša Katić …. taj hod modernosti, nosi u sebi potencijal i progresa i haosa. Mislim da se vreme ubrzava i da niko ne može sa razumnom dozom verovatnoće predvideti bilo šta. ….
Мислим да је перцепција убрзавања историје когнитивна варка (варка ума). Тема је широка, наравно, и последње што сам прочитао око ње је овај чланак http://www.mintzberg.org/blog/we-live-in-times-of-great-continuity
/Hajek smatra, kao i Poper, da je velika prednost demokratije mirna smena vlasti, ali da su potrebne ustavne zaštite individualnih, pa i kolektivnih prava. Potrebna su opšta pravila, a ne posebne privilegije. To je, zapravo, izvorna liberalna motivacija./
Ко се са овоим ставом не би сложио?
/Ali nema sumnje da nije imao ništa protiv toga da se kod razmatranja osnovnih ustanova, dakle na ustavnom nivou, utvrde načela raspodele osnovnih dobara, kako ih naziva Rols./
Ову мисао могу сврстати у облас нама блиске будућности самоуправљања. Основно питање је: „како је дефинисана државна својина, друштвена своина и приватна своина.
Проблем је био друштвена своина на којој су се сломиле све идеје радничког смоуправљања.
Овај проблем до данас ни теоретски није разјешњен, а последице су очите.
Овде не треба кривити творце те идеје. Она је као таква рођена у наметнутом истаријско политичком тренутку називаном средњим путе.
Једноставно овај текст вреди прочитати!
Калашњиков или долар,одлучите сами.
Видим, актуелна дебата на актуелан текст.
За и против?!
Либерализам, национализам, две крајности исте медаље која живот значи.
http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Ko-tera-Rusiju-u-bankrot.lt.html
Маја ове (2014) године либерални економиста Владимир Глигоров је објавио есеј „О стабилности: Хајек и Ролс“. Чини ми се да је згодна прилика да приложим линк:
http://pescanik.net/o-stabilnosti-hajek-i-rols/
П.С.
Есеј г. Катића је и јак и (помало) горак. Оставићу га да „одстоји“, па ћу изнова да га прочитам.
@TheRedOne,
Ja ne mislim da je 900w korektna jer se time ne meri potrosnja energije nego snaga uredjaja. Snaga puta vreme ce vam dati energiju. Slabiji usisivac, duze cete usisavati.. Pre ce biti da je ideja da se jeftini kineski usisivaci na neko vreme izbace sa trzista… A sto se same EU regulative tice, najilustrativniji je ovaj citat koji je neko vreme kruzio internetom:
· Pythagoras’ Theory – 24 words
· Lords’ Prayer – 66 words
· Archimedes Principle – 67 words
· Ten Commandments – 179 words
· Gettysburg Address – 267 words
· US Declaration of Independence – 1,321 words
· Magna Carta (including signatures) – 3,856 words
· EU regulations on sale and trade of vegetables – more than 36,784 words
@ TheRedOne
Likovi poput „čika Staljina“ ne misle na buduća pokoljenja i budućnost, uopšte. Oni su fokusirani na sadašnjost i to kako da sačuvaju vlast. Takođe, zahvaljujući takvima postoje naslednici poput Jelcina i Putina.
Svejedno da li su alkosi ili trezvenjaci, oni su slepci koji ne mogu da isprojektuju ni 10 godina budućnosti, a kamoli 100 ili 200. Odlično im ide sluđivanje i uterivanje straha kod kuće. Zato su kompatibilni sa bitangama na zapadu.
Ukoliko ne živite na drugoj planeti, pretpostavljam da ćete i vi „učestvovati“ u nuklearnoj predstavi. Bojim se da ćemo se načekati i nagledati još mnogo gluposti.
Ti si Andrej pravi Srbin 🙂
„Šta će meni EU da zabrani usisivač od preko 900W, ja za svoje pare ‘oću od barem 2kW…“
Pa gde nađe da citiraš baš ono što je relativno korektno u gomili besmislenih EU regulativa. Ne smem ni da zamislim kakv bi protest nastao u Srba kad bi zabranili automobile sa više od 1400 kubika… Ja mislim da bi momentalno odustali od EU puta.
Za Andreja – Problem socijalnih i mentalnih struktura je veoma složen. Mi smo svakako mnogo bliži Zapadu nego Japanu, ali baštinimo i pravoslavlje (sabornost), slovenstvo, zadrugu i do juče i socijalizam. To je mentalna struktura u kojoj nema previše prostora za civilizovani, prekonoćni individualizam. Kada pokušamo sa nametanjem takvog sistema, umesto odgovornih pojedinaca, vrlo često dobijamo primitivne, razularene kabadahije. To je specifičan oblik novog srpskog individualizma. Slično je i u Rusiji npr..
Što se mog odnosa prema liberalizmu tiče, ne znam da li sam to već pominjao, H.D. Toro je bio i ostao jedan od mojih omiljenih socijalnih mislilaca. Liberalne ideje, pogotovo ideje klasičnog liberalizma (kao i Rolsov liberlizam) su izvanredan svetionik. Problem je što je novi liberalizam brutalan i neodgovoran, a on nam se nameće i to je lice koje gledamo. Kao što rekoh, on je čak i Škotima nepodnošljiv, a oni znaju podosta o liberalizmu.
Kada je Hajek u pitanju, njega je „žuljala“ preraspodela, nije voleo progresivne poreze itd., i taj nedostatak empatije koji je kod njega bio jasno vidljiv, meni je uvek smetao. Hajek je imao dosta psihičkih problema, mučio se sa depresijom i možda mu se može progledati kroz prste. EU, kao i svaka birokratija koja se otela kontroli, pravi groteskne gluposti i primera je bezbroj. Ali, nisam siguran da je EU eko-regulativa tako loša. Ovo je međutim posebna tema.
Kada ste u javnom prostoru i kada sebi dajete za pravo da kritikujete druge, morate biti spremni i da istrpite kritiku. Zaista nemam problem sa tim, pa čak ni sa udarcima ispod pojasa. Više bih voleo da je dijalog konstruktivniji, ali je tako, kako je. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu,
Hvala vam na jos jednom lepom tekstu. Dat je lep presek i za mene kao laika ima mnogo novih stvari i korisnih referenci.
Ono sto je meni mozda novo u odnosu na prethodne tekstove i debate je da ovde navodite da liberalne ideje jesu bile osnova razvoja zapadnih drustava, ali da im ne vidite primenu danas ili bar ne u drustvima koja su drugacijeg istorijskog, religijskog ili kulturoloskog nasledja. Tu bih imao komentar i par pitanja: Nasim ljudima se ipak cini bliskiji taj Zapadni model nego Japanski na primer – ipak je nasa emigracija mahom orijentisana na Zapadni svet, zar ne? A pitanje je (u skladu sa shvatanjem liberalizma kakvog ste ga predstavili u tekstu) da li je danas liberalnija zemlja Kina ili bilo koja zemlja Evropske Unije? Da li mislite da bi Kineski privredni rast bio ovoliki da su uveli sveobuhvatan zdravstveni i penzioni sistem kao i jaku socijalnu zastitu?
U vezi Hayek-a, navodite „Po njemu, država blagostanja će kroz redistributivnu politiku, korak po korak, uništiti tržište, a potom će se sve više uvoditi centralno planiranje. Na kraju, sistem redistributivne pravde će završiti u totalitarizmu.“ Meni ovo strasno lici na mehanizme koje vec uspostavlja Evropska Unija – Preterana reguliativa svega & svacega – citati usisivac od max 900w, zabrana sijalica, carbon tax, itd.. Za svaku glupost cemo uskoro morati u Brisel nekom birokrati, koji cak nije ni biran u demokratskom procesu. Zar to nije vracanje u kmetsku fazu, primer unistenja trzista i centralnog planiranja?
I za kraj, zivo me zanima kakav ce prijem izazvati vas tekst na pomenutom skupu. Pretpostavljam da ce se mnogi ucesnici prepoznati u ovom tekstu i par kolumni ce vam sigurno biti posvecene…
Hvala i svako dobro!
@Miroslav
„Gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna“
Ovo ti je vrlo jednostavan i oštrouman narodni odgovor na temu socijalne države. Onako kako si ti počeo da rezonuješ o problemu socijalne države došli bi do zaključka da je potrebno istebiti penzionere, što naravno niko neće reći jasno, ali će u uvijenoj formi pokušati da uradi. Socijalna država je fleksibilan sistem koji vrlo lako može da funkcioniše u modernoj državi, samo je potrebno da potrebe svedeš na realne egzistencijalne potrebe kada je ekonomija u recesiji, lako je posle preći u ekspanziju. Problem je uvek u nerealnim negzistencijalnim potrebama koje se danas nameću, medijski forsiraju, ono čuveno: „Pa neću valjda da živim kao u srednjem veku“.
Mladi i zdravi poreski obveznici je nešto čega će da ima sve manje i po jednoj i po drugoj osnovi. Pri tome, zaboravljaš krucijelni problem – automatizaciju proizvodnje i dehumanizaciju radne snage.
Telekom i EPS nisu nikakvi garanti kredita, garanti kredita su radno sposobno stanovništvo koje može da radi za jeftine pare i to je jedino što kreditore zanima (šta god to značilo kreditor). Krediti koje uzimamo su nepostojeće cifre koje tek ih mi vratimo postanu realna vrednost. Zato mi možemo da se zadužujemo dokle god je neko spreman da nas vara.
Za Miroslava – U jednom starom tekstu (https://nkatic.wordpress.com/2006/02/17/neko-gresi-u-racunu/) sam javna preduzeća nazvao deviznim rezervama u naturi. Činjenica da još ima kapitalaca za prodaju, pomaže lakšem zaduživanju. Nije uvek jasno da li se Srbiji krediti daju zato što postoji nekakav „kolateral“, ili se krediti daju da bi se iznudila prodaja kolaterala. U svako slučaju, pozajmljujući državama poput Srbije, u pravilu se jako lepo zarađuje i poverioci su retko na gubitku, bez obizira da li postoje rezerve u naturi.
Ne bih da širim temu, ali penzioni sistem u socijaldemokratiji ne mora da funkcioniše na principu pay-as-you-go. Kapitalizovani penzioni fond je kompatibilan socijaldemokratiji pod uslovom da je poreski sistem progresivan i da država istrajava na konceptu visoke zaposlenosti. Uzgred, ako ste primetili, ovaj tekst je pisan za skup koji tek treba da se održi. Organizatori skupa nisu zadali temu npr. uticaj demografskog pada na koncipiranje ekonomske politike, već su zadali temu vezanu za liberalne i komunitarne ideje i njihov uticaj na ekonomsku politiku Srbije. Hvala na komentaru.
Diskuzije za liberalima mene izkreno smaraju u zadnje vreme. Dajem njima primere kako su zemlje razvile svoje ekonomije Juzna Koreja, Japan, SAD i Nemacka u 19. veku razvile svoje ekonomije.
Odgovor je isti da su oni radili slobodno trziste rezultati bi bili jos bolji. I ja ne mogu da znam kakvi bi bili rezultati. Em je ekonomska nauka na njihovoj strani.
Zahvaljujem na brzom odgovoru, i licno smatram da ste mi dosta pojasnili strukturu srpskih budzetskih rashoda. ( kamate). Ako dozvolite upitao bih vas jos nesto. Da li ce Srbija moci da se zaduzuje i nakon prodaje telekoma, epsa… ? Nekako mislim da poverioci upravo te kompanije vide kao garant da ce im novac biti vracen. Mozda gresim… Ne zamerite mi!
Na moju drugu konstataciju mislim da se nismo razumeli. Drzava koja ima dobru demografiju ne mora da bude socijalna ( vase pozivanje na USA) vec socijalna drzava treba da ima dobru demografiju. Imigracija je jedan od nacina na koji EU pokusava da resi demografske probleme zar ne? Nisam siguran da njihove elite zele imigrante jer veruju u „diversity“. Dakle i dalje mislim da za socijalnu drzavu ( ili socijal demokratiju) nisu opasnost Hajek, Rotbard, Mizes ili Nozik cije ideje su i u americi marginalne, vec rastuci troskovi koje moze da kompenzuje samo veliki broj mladih zdravih zaposlenih poreskih obveznika. Ako ih nema onda imate poncijevu semu. Zar ne?
Puno pozdrava i hvala jos jednom.
Citat iz uvodnika:
„Srpska ekonomska nauka kreće stranputicom kada se okreće političkoj filozofiji pokušavajući u njoj da pronađe inspiraciju i rešenja za ekonomsku katastrofu koju Srbija doživljava.“
Inspirisan ovom stavom pokušavam ga proširiti i izvesti racionalan zaključak.
Koliko nam je privreda u očajnom stanju vidi se iz naših odgovora na kineske ponude.
Zašto je to tako i posle 14-est godina od istorijskog sunovrata 5-og oktobra?
Stvari postaju vidljive i običnom građaninu. Mi nemamo institucije (tamo rade nsposobni paraziti) ali imamo vođu i njegovi partijsku mašineriju koju slepo sledi pučanstvo indoktrinirano medijsko-tabloidnom narkozom.
Sve dok kolone obespravljenog naroda pozitino ne reaguju na izazov ovog vremena, a ne na providna obećanja,od pozitivnih promena ni glasa.
Zašto?
Zato što je narodni instikt nepogrešiv!
Individua iz kolone na putu bez povratka zaključuje;
Ja sam tranzicioni gubitnik i nemam snage da krećem još jenom u revoluciju sa nepredvidivim krajem. U ovoj koloni nas je mnogo. Ako neko hoće nešto da menja na silu neka izvoli ne branim mu ali ja ne. Ovu dugačke kolone niko ne napušta tako da vođa biva pothranjen koloninom vernošću. Vođa preko kontrolisanih medija daje gas, jer su prepreke svakim danom sve teže i teže a vreme polako curi iz rezervoara energetske nade u bolje.
Najveći misaonio-kreativni napor kolona čini pri glasanju. Glasa najlepše upakovanu šarenu lažu, jer nema snage da pogleda ustini u oči, da bi kasnije primetio obmanu i ućuti.
Dokle tako?
Do sledećih izbora!
Interakcija u cirkusu gde komuniciraju klovnovi i kolona, klovnovi blanko traže poverenje i žrtvu kolone za svoje naredne skečeve, a kolona traži garant za lak i bezbrižan život. Ko dočeka. I pošto su kolona i klovnovi sagledali pozitvinu rezonantno trasiranu novu putanju u sretnu budućnost tu se prestava završava. Klovnovi u svoje kabinete, publika u svoje hladne i prazne domove, sa toplim nadama u bolje sutra.
Za Miroslava – Srbija ne vodi ekspanzivnu fiskalnu politiku i javna potrošnja npr. stagnira ili opada u poslednjih godinu dana. Ubrzano rastu samo kamate, i to stvara iluziju rasta javne potrošnje. Čak i sa kamatama, realni godišnji rast javne potrošnje je manji od 2%. Što se deficita tiče, test njegove održivosti podrazumeva ozbiljniju analizu, a 3% (deficit budžeta) koliko je EU propisala je konvencija od koje se ni EU nije usrećila.
Nije demografija najveći neprijatelj socijaldemokratije. Npr. SAD imaju veoma dobru demografsku sliku, ali od socijaldemokratije nema ni pomena. Ne potcenjujem problem pada nataliteta, ali socijaldemokratski sistem možete imati i u takvim uslovima. Dubioze penzionih ili zdravstvenih sistema nisu posledica samo pada nataliteta, već i poreske politike koja ide ka tome da se bogati oporezuju što manje, ili da ne plaćaju poreze. Hvala na komentaru.
Za Kaleta – Rifkinove teze nisu besmislene i na mnogim segmentima se fenomeni o kojima Rifkin govori već jasno vide. Problem je što ti spontani procesi, taj hod modernosti, nosi u sebi potencijal i progresa i haosa. Mislim da se vreme ubrzava i da niko ne može sa razumnom dozom verovatnoće predvideti bilo šta. Hvala na komentaru.
Gospodine Katicu da li bi mogli da mi odgovorite na jedno mozda glupo pitanje: Da li mozemo da kazemo da u Srbija vodi ekspanzivnu fiskalnu a restriktivnu monetarnu politiku i da li postoji i jedna ekonomska teorija koja to preporucuje? Ako se ne varam monetaristi prrporucuju sasvim suprotno? Smatram da je fiskalna politika ekspanzivna jer i pored mera stednje nas deficit je uveliko preko 3% koliko evrozona smatra odrzivim.
Ako mi dozvolite izneo bih i jedno zapazanje o Socijal demokratiji i liberalizmu. Mislim da trosite dosta energije uzalud! Najveci neprijatelj soc dem nije liberalizam vec demografija. Komunizam nije propao jer su clanovi politbiroa procitali Atlas Shrugged ili je proletarijat svatio da je presao Hajekov put u kmetstvo. Demografija je uzrok sto su drzavni paygo penzioni sistemi sve vise u dubiozi kao i zdravstvena osiguranja. Itd idt… Teska tema i ne bih je sad otvarao.
Puno pozdrava i unapred hvala na odgovorima.
Potpuno se slažem sa Nikolom da je ovaj članak vredelo čekati.
Upravo sam pročitao još jedan zanimljiv članak:
http://www.theguardian.com/sustainable-business/2014/nov/07/radical-new-economic-system-will-emerge-from-collapse-of-capitalism
Do sada nisam bio upoznat sa radom gospodina Rifkina. Da li je neko od čitalaca imao prilike da se upozna sa delom gospodina Rifkina?
Gospodine Katiću zanm da ne volite dajete paušalne ocene, bez detaljnijeg upoznavnja sa delom onoga koga komentariše, ali koliko realno vama deluje ovo što je u članku napisano?
Hvala.
@grey owl
„Srećom“ nuklearnu predstavu ili sličan vid depopulacije ćeš imati prilike da lično učestvuješ, ovako bi je propustio. Mislio čika Staljin na buduća pokolenja.
Dobre vesti sa istoka:
http://pescanik.net/ko-u-ovom-gradu-nocas-uci-kineski/
Jeste, partizani su krivi za sve. I otkud ovde uopšte taj antihrist, koji pije viski s Čerčilom?
Staljin je bio lud, ali ne toliko. Da je krenuo „barem do Atlantika“, danas bi ova lopta bila nuclear wasteland. Šteta što nije bio dovoljno lud.
I hulje smo svi mi koji jadikujemo, a plač nam je mudrost posljednja.
@boban
Kako te samo nije sramota da ovakvu umotvorinu ubaciš u kontekst ovog teksta. Za ovakve i slične ideje daleko više ljudi je skraćeno za glavu do ’45.
Da su Rusi mogli da pretpostave kakvo s… će saveznici da naprave za manje od 50 godina izašli bi barem do Atlantika…
G-dine Katiću, zaista sjajan rad!
Ovoga puta bih želio da vas i zainteresovane, a apropo vašeg pominjanja Frensisa Fukujame i njegovog čuvenog „kraja istorije“, uputim na detalje iz njegovog parapolitičkog angažmana koji bacaju novo svijetlo na njegovo „neistorijsko“ djelovanje.
Evo kakve je stavove i otvorena pisma taj čuveni gospodin svojim potpisom podržao:
1998. – http://www.informationclearinghouse.info/article5527.htm, i
2004. – http://www.aei.org/publication/an-open-letter/
Ove dvije vrlo bitne pisanije su bile inspirisane (čitaj: izlobirane, tj. dobro plaćene) studijom „američkog“ think tank-a iz 1996. (http://www.informationclearinghouse.info/article1438.htm), koju je, naravno, finansirala izraelska vlada pod vođstvom tadašnjeg premijera Netanjahua.
Ukoliko neko želi da pročita malo detaljnije o svemu ovome, i spozna kako funkcioniše američka spoljna politika pod vođstvom vašingtonskih neokonzervativaca, neka pročita sljedeće:
http://www.firstrebuttal.com/2014/12/07/the-most-essential-lesson-of-history-that-no-one-wants-to-admit/
Izvanredna analiza. Mogu samo da konstantujem da se čekanje na Vaš novi tekst u potpunosti isplatilo 🙂
Мање-више, стање у Србији сте већ изванредно дијагностиковали и у претходним текстовима.Ипак,иако се трудим да се ретко оглашавам,јер не желим да вам одузимам време,и након само првог читања,морам да вам упутим све честитке за овај веома садржајан и аналитичан текст.
„Srbija će, sva je prilika, prokockati još jednu deceniju tapkajući u mestu ili hodajući unazad. U tom svetlu bi bilo logično očekivati da se domaća ekonomska scena usijava od ozbiljnih rasprava i argumentovanih, suprotstavljenih stavova, da sve vrvi od predloga o tome kako unaprediti ekonomsku politiku, kako zaposliti ljude, kako preokrenuti trendove i promeniti vladajuću paradigmu.“
„Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja – iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.“
Сјајно.
Za slicne tekstove koji „otvaraju oci“ su 1945. partizani streljali ne samo pisce vec I potencijalne pisce.Toliko su bili uspesni ,da danas nije potrebno nikoga streljati.
Gospodine Katiću,
jedan od najbolje napisanih tekstova analitičko-političke prirode u zadnje vreme.
Verujem da ste uložili dosta truda da ga ovako uljudno, intelektualno, argumentovano složite.
Jedino što mislim da je zakasnio i zato gubi na svojoj raspravnoj pragmatičnosti sa nekim izvesnim efektom .
Ali dobro je bolje ikad nego nikad. Slični tekstovi manje više počinju da bude uspavanu javnost i da se svesno upitaji, šta nam se ovo dešava.
E sada bih se osvrnuo na dva vaša navoda koje smatram ključnim i najvrednijim.
Vi pišete:
„U tom svetlu bi bilo logično očekivati da se domaća ekonomska scena usijava od ozbiljnih rasprava i argumentovanih, suprotstavljenih stavova, da sve vrvi od predloga o tome kako unaprediti ekonomsku politiku, kako zaposliti ljude, kako preokrenuti trendove i promeniti vladajuću paradigmu.“
Koliko ja primećujem i Vi pojmite ključnu zagonetku. KAKO?
Ipak ću ipotrebiti iz Vašeg razmišljnja jedan navod,“ Dati svim građanima istu šansu, (iberalno, zar ne?“
Ovde je ključni problem blokada državnih institucije i nedonošenje zakona i pogonosti aktivizacije kreativnosti od mikroekonomije do makroekonomije, od mesne zakednice do države.
Ovu moju opasku bih potkrepio (ko zna po koji put) oblašću softerkog sektora, (on je najuočljiviji). I Samsung i Kinazi su zajnteresovani za naše softereke inženjere i oni na ovim prostorima mogi stvoriti baze za rad u tom sektoru. Znači naša pamet njihovo tržište. Mi trenutno imamo dosta malih i srednjih firmi koje se bave tom delatnošću. Najizraženiji je majkrosoft (Microsoft) koji je divan reprezent odličnog poslovana domaće pameti i svetskog giganta.
Pre par sedmica su naši mladi stručnjaci išli u matičnu kompaniju da prezentuju svoje proizvode. Zar to nije lepo ?Ovo potvrđuje maksimu /dajte nam uslove, odrešene ruke i uspeh je izvestan/.
Ko je kriv? Zaključaj je jednostavan, vlada i parlament, nesposobna državna administracija!
Ovaj Vaš pasus je najživotvorniji:
Politička filozofija i ekonomija Srbije
“ I nije ovde reč samo o idejnom haosu i različitim pogledima na uređenje društva o čemu sam pisao; reč je o tome da se nijedna ideja iz tog haosa, ma kako važni bili mislioci koji ih predlažu, jednostavno ne može upotrebiti za kreiranje ekonomske politike i ekonomskog ambijenta.
Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja – iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći“.
Ovde se nema šta dodati već konstatovati, da tlo na kome počiva kreativnost je zagađeno čistom političkom pseudo ideologijom koja partokratski grebe ono malo društvenog dobra pri dnu ispražnjenog kazana!
Kada nezadovoljnik kazan šutne i prevrne znaju se posledice!
Pozdrav,
Postovani Nebojsa, hvala na ovakvom tekstu koji iziskuje ozbiljno citanje. Intelektualno, SRbij vise ne moze da ide drugim putem. Kriticna masa lenjih i pokvarenih je jednostavno predjena, kao Titanik na kome je jasno da je santa leda blizu, ali kurs se nece promeniti. Orkestar svira veselu muziku. Univerzitetski sljam je rezultat dugotrajne negatovne selekcije i od njih s ene moze ocekivati bilo sta, srecni su ako odu u Grcku na dve nedelje i to je njihov domet.
Još kada bi imao neko da pročitaj ovaj tekst, ne daj Bože, još i da pokuša da ga razume, od Srblja naravno, mada je tekst univerzalan.
Kad američki univerzitetski profesori, u eri blagostanja, nisu mogli da razumeju da bi sami na nekoj farmi crkli od gladi, jer postoje stvari koje ne možeš uraditi sam, već ti treba pomoć drugog čoveka, šta očekivati u beznađu vremena od srpskih političara sa debelim dosijeima CIA-e, intelektualaca zaslepljenih veličanstvenošću sopstvene ličnosti, običnog puka koji je prekrila medijska magla.
Sjajan tekst sa mnoštvom materijala za razmišljanje o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
To su iste sile koje su svojevremeno podržavale postojanje Jugoslavije, ili primorale japanskog cara na kapitulaciju i pristupanje vojno-političkom bloku.
Ignorancija i hipokrizija su oduvek opšta pojava. Mozgovi se ispiraju regularno, s raznim nacionalnim, političkim i drugim ideološkim otrovima.
Još kada se mozgovi dobro naplaše, lako je vladati.
Ova ekipa ima podršku, bar do 2018:
http://www.danas.rs/danasrs/politika/ako_vucic_uspe_bolje_za_srbiju.56.html?news_id=294218